Brad Mehldau – Highway Rider (Nonesuch)

Album Largo američkog pijaniste Brada Mehldaua prodat je u skoro (za džez album više nego dobrih) 40.000 primeraka. Angažovanjem ekscentričnog nezavisnog producenta i multi-instrumentaliste Jona Briona, Mehldau je napravio iskorak u svojoj karijeri, obeleženoj isključivo radom u standardnom džez trio formatu. Eksperimentišući sa najnovijim dostignućima studijske tehnologije, te gudačima i duvačima, stvorio je ploču koja je naišla na podeljena mišljenja – od osuda da je sterilna, repetitivna i previše kompjuterizovana, do pohvala da je Mehldau najinovativniji glas u džezu godinama unazad. Kako se kasnije pokazalo, Largo je postao jedna od najuticajnijih i najkopiranijih ploča u džez okvirima.

Inicirana uspehom ovog albuma ili nečim drugim, prošle godine se Mehldauova i Brionova saradnja na obostrano zadovoljstvo nastavila najnovijim izdanjem njujorškog pijaniste – Highway Rider. Nije samo Brionovo ime zajednički imenilac novog albuma i Larga, već i cenjeni bubnjar Matt Chamberlain, koji ovde dopunjava standardnog Mehldauovog bubnjara Jeffa Ballarda. Stalni član trija od njegovog osnivanja je i basista Larry Grenadier, a kao gost je angažovan saksofonista Joshua Redman (u čijem kvartetu je početkom devedesetih Mehldau i započeo uspešnu karijeru).

Mehldau sam potpisuje i orkestrira svih 15 kompozicija sa albuma. Inspirisan skorašnjim aranžmanima koje je radio za orkestar D’Île-de-France i Carnegie Hall, pijanista se odlučuje na ambiciozan korak inkorporiranja manjeg orkestra i u svoju muziku. Za razliku od sličnih projekata, kamerni ansambl ovde ne igra prateću ulogu, već predstavlja integralni deo benda. Štaviše, na Brionovu inicijativu, album je snimljen praktično uživo i bez nasnimavanja.

Još jedan kuriozitet je da je Joshua Redman, na Mehldauovo insistiranje, svoje deonice i improvizacije velikim delom svirao „na slepo“, ne znajući u kom pravcu će orkestar da se kreće. Orkestracije su često disonantne, izlaze i vraćaju se u originalnu harmoniju. To nekad funkcioniše zaista dobro, kao u We’ll Cross the River Together ili Always Returning, ali nekad i pomalo usiljeno, kao na Walking the Peak, primoravajući Redmana da naglo menja rutu i tok svog izraza.

Mehldau album otvara pažljivo, nežnim, skoro filmskim komadima u sporom tempu, nalik muzici za liftove kojima se voze ljubitelji avangarde. Naslovna kompozicija je ta koja agilnim bubnjem Matta Chamberlaina nagoni ka nešto bržem tempu, ne odričući se pritom inicijalnog liricizma.

Highway Rider nedvosmisleno ukazuje da Mehldauov trio i Joshua Redman čine ubitačnu kombinaciju. Upravo je on na ovom albumu neprikosnoveni prvi glas, koji na tenoru i sopranu servira odista impresivne deonice. Zbog toga možda i najubedljivije zvuče baš komadi odsvirani u formi kvarteta, kao na pr. izuzetna Come with Me.

Zaokupljen ambicioznom aranžerskom ulogom, sam Mehldau se u ulozi pijaniste povlači u pozadinu, skoro u potpunosti prepuštajući ulogu soliste raspoloženom saksofonisti. Međutim, čak i tada je njegov pečat neprikosnoven: kako svirački, u formi njemu svojstvenog hermetičnog intenziteta, tako i autorski, koji se često delikatno graniči s pop senzibilitetom.

Prisustvo Matta Chamberlaina u prvi plan isplivava u Sky Turning Grey (For Elliott Smith), gde gruv vodi njegov „suvi“, inteligentno repetitivni bubanj. Into The City ili Old West, takođe odsvirani bez prisustva orkestra, predstavljaju neke od vrhunaca ovog albuma.

Izdavanje duplog, i uz to konceptualnog i ambiciozno orkestriranog albuma, u današnje vreme je smeo potez. Možda bih ga okarakterisao i kao opravdan da kompozicije u kojima se Mehldau odriče orkestra ne zvuče mahom fluidnije, dinamičnije, i jednostavno – bolje. Da je, kojim slučajem, na dva diska razdvojen materijal s orkestrom i onaj s kvartetom, verovatno ne bih imao dilemu koji bih izabrao.

Brad Mehldau – piano

Jeff Ballard – bubnjevi

Joshua Redman – sopran i tenor saksofon

Larry Grenadier – kontrabas

Matt Chamberlain – bubnjevi

Kamerni orkestar / dirigent Dan Coleman