By 
Bubnjar, kompozitor i aranžer Branislav Lala Kovačev jedan od najznačajnijih džez umetnika Jugoslavije i, uz Duška Gojkovića, rodonačelnik balkanskog džeza preminuo je pre deset godina, 2. septembra 2012. U Zavali na Hvaru. U sećanje na njega objavljujemo integralni intervju Vojislava Pantića koji je vođen za TV seriju Jazz Face (Treći kanal RTS) 1998. godine i koji se potom pojavio u njegovoj istoimenoj knjizi intervjua, u izdanju Dallas Records 2019. godine.
**************************************************************************************************************
Za prve bubnjeve Branislav Lala Kovačev (1939, Kikinda – 2012, Zavala, Hrvatska) zaradio je prikupljajući staro gvožđe i gajeći svilene bube oko rodne Kikinde. U Beogradu je završio srednju školu i veoma brzo postao jedan od najtraženijih bubnjara na sceni. Sa Diksilend ansamblom Dinamo snimio je jedan od prvih jugoslovenskih džez albuma Jazz, učestvovao je na Prvom jugoslovenskom džez festivalu na Bledu i postao najmlađi član Džez orkestra RTB u vreme njihovih najvećih međunarodnih uspeha.
Put ga je dalje vodio u Skandinaviju, pa u Nemačku, gde je bio dugogodišnji član ansambla Horsta Jankovskog, upleo se u avangardnu scenu sa Volfgangom Daunerom, a sa kontrabasistom Eberhardom Veberom bio među omiljenim ritmičarima u raznovrsnim produkcijama. Među velikanima džeza sa kojima je sarađivao su i Čik Korija, Slajd Hempton, Žan-Lik Ponti, Džimi Vudi, Tuts Tilemans, Keni Viler, Pale Mikelborg, Albert Mangelsdorf, Sal Nistiko, Mihal Urbanijak… Bio je „naš najmobilniji i u međunarodnim okvirima najtraženiji džez bubnjar“, kako je u knjizi Jazz – ilustrirana enciklopedija utvrdio kritičar Mladen Mazur.
Džez elita ga je zavolela, ali osećaj da mora da ide napred ga nije napustio. Sa balkanskim folklorom se uhvativši još 1962. godine u solo deonici „Igre pod Šar-planinom“ Vojislava Bubiše Simića, ove uticaje je dalje razradio u okviru avangardnog kvarteta European Jazz Consensus – u numerama „Payday“, „Four for Slavia“ i „Macedonia Market“ mogu se otkriti klice za razbuktavanje balkanskih impresija. Održavao je i snažnu vezu sa domovinom: sa Duškom Gojkovićem osnovao je Trumpets and Rhythm Unit – postavu sastavljenu od zvezda iz različitih RTV centara. Umesto na velikoj turneji po Evropi, obreo se u bolnici u Minhenu, gde je smislio svoje životno delo – Balkan Impressions.
Džez Balkanskih impresija nije tumačio, niti zloupotrebljavao tradiciju, već sa njom bio u neraskidivoj vezi. Sakrivene ispod novih imena, u rilnama dva albuma smestile su se pesme „Igrale se delije“, „Kapetan Leši“, „Zajdi, zajdi“, „Ćiribiribela“… I, konačno, „Ruse kose curo imaš“, kao motiv naslovne teme, u kojoj je sublimirana emocija celokupnih balkanskih prostora, godinama kasnije nadahnjujući i Bugarku Adelu Peevu da snimi dokumentarni film „Čija je ovo pesma?“. Zaokružujući trilogiju projektom Izvorni folklor i džez Lale Kovačeva, u goste je pozvao autentične čuvare narodnog blaga sa zadatkom da ostvari konačnu, organsku vezu između interpretatora folklora, džeza i rokenrola. Od tada znamo: muzika je jedna, poetika ista, džez je samo novi, uzbudljivi jezik kojim je progovorila folklorna emocija.
Vihor građanskog rata zaustavio ga je na Summertime Jazz, Blues and World Music festivalu u Beogradu. Posle nezaboravnog koncerta sa Borom Rokovićem i Mišom Blamom, spakovao je kofere i povukao se sa suprugom Danom u Zavalu na Hvaru – nije bio spreman da nastavi da svira dok se puca u njegovoj Jugi. Kuća pored mora, ribarske mreže i gusto vino – bio je to Lalin novi svet.
U Beogradu je zasvirao samo još jednom, uveličavajući proslavu pola veka Big benda RTS. Tom prilikom smo i napravili ovaj intervju, za prvi ciklus TV Jazz Face na Trećem kanalu RTS. Snimali smo na mestu zločina – u nekadašnjem džez klubu Doma omladine. Tokom celog razgovora Lala nije ispuštao cigaretu iz jedne ruke, a u drugoj je držao kriglu piva. Kao stari drugari, bili smo „na ti“ jedan drugom, što sam u ovom transkriptu izmenio.
Sanjao je da objavi veliku kolekciju snimaka iz celokupne karijere – sedmostruki CD na kome bi se, pored trilogije Balkan Impressions, našli radovi sa Čikom Korijom, Milanom Pilarom, Benijem Bejlijem, Čarlijem Marijanom, Čakom Izraelsom, Zigfridom Švabom… Sa ushićenjem sam se prihvatio pisanja propratnog teksta za ovo izdanje, no za većinu snimaka iz inostrane produkcije bilo je nemoguće dobiti autorska prava. Godine 2012. Beogradski džez festival i World Music Asocijacija Srbije planirali su da obeleže tri decenije Balkanskih impresija. Nadali smo se da će Lala ponovo biti sa nama – ispod platana u omiljenom „Šumatovcu“, u dimu cigarete. Umesto toga, početkom septembra stigla je tužna vest iz Zavale na Hvaru.
Slika i zvuk su i dalje snažni. Trenutak kada se orkestar sasvim utiša, a Lala spusti palice pored sebe, zatvori oči, pusti onaj čuveni sekund tišine, da bi u sledećem momentu golim dlanovima razigrao kože bubnjeva, poveo ples, nahranio naša tela i duše. Takvog ćemo ga se zauvek sećati.
Beograd, 1998.
Kako su Vam izgledali dečački dani i kako je muzika ušla u Vaš život?
Nagon za svirkom nije došao ni od familije, niti od okoline, nego je došlo iz mene. Jedan moj prijatelj je svirao usnu harmoniku, drugi bendžo, bili smo deca. A bendžo je, kao što znaš, presvučen kožom. Pa smo ga u jednom trenutku preradili u bubanj. Ali, kada sam zaista shvatio da želim da budem bubnjar, trebalo je da nabavim pravi instrument – bubnjevi nisu harmonika ili usna harmonika, ili gitarica, tambura ili mandolina, nešto što svako drugo dete ima u kući. Pa, morao sam da se bavim raznoraznim poslovima da bih imao dovoljno para da ih kupim.
Čuo sam da Vam je prvi instrument bio truba.
Ne, nije. Prvo su bili bubnjevi. Sa trubom sam krenuo kada sam shvatio da moram da naučim nešto što je u vezi s muzikom.
Je li to bila klasična muzika?
Ne, niti govora. To je bio vatrogasni dom. Dakle, da bih imao pare za bubnjeve, nisam želeo nikoga da maltretiram, niti da pljačkam, već sam rešio da pare zaradim. Onda sam skupljao staro gvožđe po Kikindi, odnosio da se izmeri i dobijao po kilogramu. A pošto to nije bilo dovoljno, čuo sam da se JAKO dobro zarađuje ako gajiš svilene bube. Sviloprelje. Pa sam gajio svilene bube. Pa to celo leto traje. Pa smo dudove brali. Pa se ustajalo u tri ujutro i legalo u dva ujutro. Non-stop. I konačno sam skupio dovoljno para i u jednoj muzičkoj radnji na Terazijama kupio sebi bubnjeve. Kakve-takve, ali bubnjeve.
Jeste li već u Kikindi svirali?
Naravno. I već sam kao dete bio na neki način profesionalac. Nastupao sam na drugarskim večerima i dočecima Nove godine. Nekad je bilo po dve svirke iste večeri, pa ideš s jedne svirke na drugu. Vukao sam bubnjeve s kraja na kraj grada, kompletne, iz dve ture. A Kikinda je u to vreme imala pet-šest kilometara u promeru i tamo nema taksija – no taxi! Pa ako je uveče svirka, ja krenem već popodne da prebacujem prvu turu, pa onda drugu i kad se gosti skupe – bubnjevi kompletni!
Kako su izgledali bubnjarski kompleti u to doba?
(Ironičan smeh…) Kako su izgledali? Izgledali su kako su mogli da izgledaju! Bas bubanj, naravno, doboš i jedna činela. U početku nije bilo hi-hat-a (kontra-činele), ali posle smo i to nabavili. Ali, stalke sam morao da varim sam. Odnosno ne sam, nego da čoveku koji vari kažem kako da mi zavari stalak za doboš. Dakle, zavaren metal, pa gore ima tri noge i dole ima tri noge. U gornje tri noge uvališ snare drum, odnosno doboš, donje tri noge stoje na podu. I slično sa drugim delovima. I sve to je onda bilo u komadu, ne na rasklapanje. Nego sve to nosiš onako – rustikalno! Nosiš kroz grad. Isto se nastavilo kasnije u Beogradu, samo sam bubnjeve sa tim istim zavarenim delovima u tramvaj morao da guram.
Kakav je bio prvi susret sa Beogradom?
Došao sam sa šesnaest i po godina jer sam morao da dođem, pošto su roditelji dobili premeštaj. Krenuo sam u sedmi razred u Petu beogradsku gimnaziju i, naravno, odmah se zainteresovao šta se okolo događa. Prvo sam čuo da postoje igranke, čuvene igranke baš u toj istoj zgradi u kojoj smo preko nedelje učili matematiku, fiziku, hemiju. A za vikend – velika igranka! Tu su svirala velika beogradska imena tog doba. I naravno, završimo u subotu sa časovima i odmah u nedelju nazad na igranku. I sluša se, i gleda se. Aha, aha, to je to, ovo je ovo. Uvek se učilo. A onda smo posle nekoliko meseci krenuli da pravimo igranke u razredu – za vreme velikog odmora, kad odu profesori, petnaest-dvadeset minuta…
Raspakuju se instrumenti…
Ne ne ne ne ne. Ništa od toga! Bio je jedan harmonikaš u razredu, a ja – na katedru (pokazuje)! Katedra zvuči fenomenalno, jer je dignuta. Rezonira. Bum-bum gore i harmonika i eto – veliki odmor, velika igranka! Pa se zaboravimo, pa uđu profesori, i kažu – jao šta je ovo, cirkus. Napolje ti, napolje ti. A ti sedi. Naravno da su nas psovali. I onda su me pokupili neki ljudi iz Beograda, čuli su da neki klinac tu ume da svira i tako je krenulo dalje.
Vaš prvi značajniji sastav bio je Dinamo, koji se bavio diksilendom. Sa njima ste snimili i prvu ploču…
Da. To je bio prvi profesionalni angažman. Svirali smo igranke u Domu kulture „Božidar Adžija“. Dakle, nije bilo daleko od Vukovog spomenika, gde sam tada stanovao – no problem transportation! Bend su vodili Siniša Bajin, tenor saksofon, i Nikola Nidža Bingulac, klarinet. I neko im je rekao da bi „taj mali bio dobar za diksilend bend” i oni su me pronašli preko ovoga-onoga i krenuli smo da sviramo. U prednjoj liniji bili su još i Predrag Krstić, truba, i Ljuba Matijaca, trombon. Klavir je svirao Bata Nišlija, ne mogu da se setim punog imena.[1] To mi je, naravno, bilo prvi put da celo veče sedim na bini i sviram. Ponekad je sa nama pevala i Nada Knežević, znala je da naiđe, kao i Đorđe Marjanović. Rokenrol je već u Beogradu bio u začetku na neki način…
Šta se posle dešavalo?
Radio sam sa Ansamblom solista Roberta Haubera u malom studiju Radio Beograda.[2] Taj sastav je postojao paralelno sa big bendom, četiri duvača i ritam sekcija, fine smo stvari svirali i napravili neke snimke. Takođe me je pozvao pokojni Vlada Plotnjikov, koji je povremeno radio sa big bendom, da uđem u njegov latin bend, pa smo u drugoj zgradi, gde je danas PGP, u foajeu imali studio i tamo svirali ča-ča-ča, rumbu, sambu. Morao sam da čitam note, pa se i tu učilo. A moj prvi festival na Bledu bio je u kvintetu Ace Koraća. Aca je svirao trubu, Predrag Stefanović Grof trombon, a mislim da su u sastavu bili i Saša Subota, klavir i Davor Draganić, bas.
Radili ste i u triju sa pijanistom Vasilijem Beloševićem…
Da. Vasilije je bio prekrasan muzičar. Najpre smo otišli na turneju u Mađarsku. Pevački frontline su činili Lola Novaković, Anica Zubović i Dragan Toković, Stefan Bodo Pišta i trubač Aca Novaković su bili napred, a iza je bio klasičan klavirski trio – Vasa, Bratislav Godel, bas, i ja za bubnjevima. To je bila komercijalna turneja po celoj Mađarskoj i ljudi su se zainteresovali da to što sviramo na koncertima i snimimo. Onda je snimljena jedna ploča sa pevačima, a jedna mala pločica, singl, u triju.[3] Nažalost, ja tu ploču do dan-danas nisam ni video ni čuo. Vasa Belošević je bio u to doba za mene, a mogu ti reći i za puno drugog sveta ovde po Beogradu, muzički daleko ispred vremena.
Onda Vas je konačno pozvao Džez orkestar RTB. Jeste li se uplašili?
Jesam. Pazi Vojo, u to doba bila je planetarna stvar da uđeš u takav orkestar. Ja sam još od gimnazije puno radio, svirao sam do tri-četiri, pa ujutro pravo u školu, pa posle sa svim tim drugim sastavima, kao i u Ansamblu solista, ali džez orkestar je bila jedna institucija. Za sve nas. Ja mislim da je i danas. Rade Milivojević Nafta je dobio neki angažman i otišao iz orkestra, pa su pozvali mene. On je bio neprikosnoven bubnjar u Beogradu od starije garde i njega sam vukao za rukav: „Molim te, pokaži mi nešto”. A on kaže: „Ako umeš, ako imaš nešto u sebi, sam ćeš naučiti. Ako nemaš u sebi, ne vredi da ti pokazujem.“ Okej, yeah man, ajd’ da vidimo to. I tako sam se prvi put našao u bendu: imaš ovde pet trubača, četiri trombona, pet saksofona, a ovde su klavir, bas, bubnjevi. VAU! Kad je to je zazvučalo, bio je to za mene drugi svet.
U momentu kada ste ušli bili ste najmlađi član u orkestru.
Daleko najmlađi. Znaš, ima jedna anegdota. Bili smo na turneji na zapadu – Baden-Baden, Štutgart, ovamo-onamo – i tu su nas gledali neki ljudi koji su mi kasnije postali veliki prijatelji, od Horsta Jankovskog pa nadalje, pa su mi pričali – oni su svi mislili da je to showtime! Da bend izvodi dete, ja sam i danas tanak a zamisli kakav sam tek onda bio, pa je to njima izgledalo kao showtime. Kao u cirkusu. Izvodimo dete koje će kao neki šou da izvodi na bini, da sedne za bubanj i nešto uradi, a da je bubnjar u stvari neko drugi, ko je u rangu sa ostalim muzičarima po godinama, izgledu, po svemu. Međutim ispostavilo se da taj showtime ne postoji. Da to dete sedi dva sata i svira.
Neko vreme ste proveli u Skandinaviji. Tamo ste između ostalog odveli i Nadu Knežević.
Godinu dana, da. Osnovna teza je bila da ja više nisam mogao posle pet godina… To je možda bilo prepotentno, možda i preuranjeno, a ja ipak mislim da nije. Jednostavno nisam više smatrao za potrebno da budem tu. Odnosno, smatrao sam za potrebno da odem odatle. To nema nikakve veze sa kvalitetom orkestra, ambijentom u gradu, ni sa čim. Nego ti čisto iznutra tako nešto dođe, kao ono što smo malopre pričali – staro gvožđe i svilene bube. Moraš nešto da uradiš.
Možemo li da kažemo da je bio izazov da se proba na nekom drugom mestu?
Otprilike tako. Jer sam shvatio – ako ostanem tu, postaću jedna od administrativnih tačaka dnevnog reda. I ja sam jednostavno seo u avion i otišao na prvo mesto gde sam znao da mogu da prespavam. Nije bilo izbora – hoću li u Ameriku, Kanadu ili Francusku. NO. Ja sam imao jednu adresu od jedne gospođe, sestre mog velikog prijatelja, koja je rekla – „DA, dođi.“ Udata, naravno, nema veze sa žensko-muško, nego prijateljstvo. „Dođi i videćemo dalje.“ Rekoh: „Je l’ može dve nedelje da spavam?“ „Može“. Imao sam u džepu 300–400 maraka ušteđevine i kupio sam avionsku kartu za Kopenhagen, pa odatle vozom do Osla, što maltene traje kao od Beograda do Moskve. I – „Zdravo“. „Zdravo“. Izljubismo se. Rekoh: „Ja sam došao na nulu i idem od nule. Ispočetka“. Iako je ovde već sve bilo fino naslagano – i muzička karijera i finansijska egzistencija. Idemo dalje! Prvo što sam uzeo bio je telefonski imenik. I počnem da vrtim: M, M, M – managers. Ima ih na tri stranice – menadžer taj i taj, pa menadžer taj i taj. I jedno sedamnaesti kaže: „Yes, I have the job for you!“ Svi ostali: „NO“. Ne treba nam bend, ne treba nam ništa, radimo svoj posao, uigrani smo… „I don’t need you!“ Ne mene, nego „I don’t need musicians“. Okej. Ali onaj jedan je rekao: „Da, moglo bi.“ Kada sam stigao u Oslo bio je 10. februar 1965. Rekoh mu: „I need something very fast.“ A on kaže: „1. marta imam angažman. Šta svirate?“ „Sve!“ „Koji je bend?“ „Piano, bass, drums. Trio.“
Ko su bili ljudi u triju?
Čekaj. Nemam ja trio. Ja sam sam! Ja tek vrtim menadžere, je l? Kaže – imam angažman, ali od prvog marta. Znači imam dvadeset dana vremena. „Može.“ „Good.“ „Thank You. Call you back.“ E onda je krenula frka – treba nabaviti bend. Pozvao sam Vladu Vitasa, koji mi je rekao da ga zovem ako nešto nađem. I ja nađem, a on će najpre „znaš šta, ovo je ipak siguran posao[4]“, ali je ipak pristao. Pa sam pozvao pokojnog Bratislava Godela, a i on kaže: „oh no man, ovde je dobra situacija. Reko sam da hoću, a u stvari neću.“ Nažalost. Onda sam pozvao Mikija Bradu. Miki Brada Jakovljević. Tako sam imao trio, ali oni neće da napuste državu dok nemaju nešto u rukama, a menadžer kaže: „ne dajem ugovor dok ne vidim ljude, dok ne čujem šta vi u stvari svirate“ Mislim, u pravu je. Mogla je moja tetka pokojna da kaže „I have a band“. On hoće da čuje, a ovi neće da izađu bez ugovora. Znači – vrzino kolo.
A ni ti nemaš snimke sa njima.
Taman posla. I na kraju ipak nekako uspemo da završimo sve preko tadašnje ambasadorke u Oslu, pokojne Stane Tomašević. Teleprinterom, telefaks još nije postojao. Dakle, preko jugoslovenske ambasade u Oslu i norveške ambasade u Beogradu uskladili smo da i ugovori stignu i da oni odmah budu u mogućnosti da krenu na put. Čovek naravno nije čuo muziku koju ćemo svirati, ali mi je poverovao. Nikad to neću da mu zaboravim – svaka mu čast!
Sa Vladom i Mikijem Bradom je došla i Nada Knežević. Svirali smo kao orkestar za igru – trio i pevačica. Otišli smo u prekrasan skijaški centar na severu Norveške, sneg do grla, svetlo se ne gasi jer je stalno noć. I piste su osvetljene i skija se narod. Onda kad sine sunce ne zalazi šest meseci. Onda pak stalno dan. Mi završimo u ponoć svirku i moja žena sedi na terasi i maže se uljem, sunča se. U ponoć. To je ludilo. Mislim to je ovako možda interesantno čuti, ali živeti je vrlo teško. Prvo što sam uradio bilo je da sam kupio crni krep papir i zalepio prozore da mogu da spavam. Jer ti završiš svirku u ponoć, a sunce sija. Mislim ne sija odozgo, malo zađe iza horizonta, ali je dan. A grad pust, science fiction, Orvel. Nigde nikog. Vidiš satove. Sve je prazno. Ponoć je. Dva sata, tri, četiri, pet ujutro. Uvek je dan. I tako i u podne, ne menja se ništa. Isto osvetljenje. I onda je posle godinu dana taj bend pukao. Jer je Vlada Vitas zaradio auto zbog koga je došao i vratio se, Miki Brada i Nada su otišli na drugu stranu, a ja sam krenuo u Nemačku.
Tamo gde su već bili mnogi naši džezeri…
Tako je. Bobi Guteša, koji je osnovao big bend, pa Bora Roković, Duško Gojković, Mile Pavlović… Oni su jednostavno tražili kvalitet. Ne Nemci, nego scena. U tom trenutku to je bila najveća scena i džeza i šou biznisa u Evropi.
Prvi angažman Vam je ponudio pijanista Horst Jankovski?
U to vreme sam radio i sa jednim super sekstetom koji je vodio Vlada Radojčić Džip, a Džimi Stanić je svirao bas i pevao. Svirali smo po Hiltonima, isto commercial, pa se i taj bend raspao. Vrlo je teško sve to smožditi na kratko. A ja sam se zadužio u Norveškoj za bubnjeve. Pazi – Norvežanin, maltene me prvi put vidi i kaže: „Man, treba ti novi instrument, dajem ti lovu, treba ti, vidim, sve je u redu, da mi vratiš na vreme, promis?“ „Promis“. Ja sam sa ženom živeo u sred Zapadnog Berlina, koji je bio metropola, sa tri marke dnevno, a od svirki mu otplaćujem dug, kupio mi čovek instrument.
Bio sam u Bazelu kad sam doneo novu odluku: idem za Keln jer znam – tamo su Bora, Duško i Mile Pavlović, jedini Jugosloveni koje znam. Idem da popričam sa njima, da mi daju savet šta da radim dalje, stariji su i iskusniji. I na putu od Bazela do Kelna razbolim se od gripa i legnem u krevet u Štutgartu. Temperatura, grip, ne mogu da vozim dalje, gotovo je, spavam, a moja žena Dana čita novine i kaže: „Večeras je ovde Horst Jankovski. Svira tu i tu, ajde diži se, idemo!“ Rekoh: „Ne mogu, tresem se“. Pa ipak – čaj, grog, kuvano vino, drž-nedaj, dignem se iz kreveta i mi odemo na tu svirku, u neki ogroman klub gde se i pivo točilo i gde su njegovi fanovi dolazili – u to je vreme već imao zlatnu ploču, „A Walk in the Black Forrest“. I sretnem ga, a on je nekih desetak godina ranije bio u Beogradu sa Štutgartskim big bendom i kaže mi: „I know you! You’re drummer?“ „Yeah, I am drummer.“ „Šta radiš ovde?“ „Ništa. Grip, fiber, fever. I ležim da ozdravim pa idem prema Kelnu.“ „You wanna play?“ „Yeah.“ A naravno – ne. I opet ta moja žena kaže – „Sviraj, bog te video! Sedi i sviraj!“. Vau. Trese me temperatura, sve mi je zamagljeno, ali ajde. I krene svirka, bend, ding ding ding ding. Svirali smo od deset do iza ponoći, dva sata non-stop u triju. I kad smo završili, kaže: „Ti ostaješ ovde.“ „Ne, ne, ja idem u Keln.“ „Pa šta ćeš u Kelnu?“ „Imam neke prijatelje, poznanike moje, starije kolege, tražim posao i tražim savet.“ „Ne, ti ostaješ ovde.“
Sutra ujutro idem u njegov biro, dođe Horst, naravno neispavan, i sekretarici kaže: „Daj mu ugovor. How much?“ Rekoh: „Ništa, ja sam off.“ „Za dvadeset dana idemo u južnu Afriku dva meseca na turneju.“ „You’re joking?“ Koji je vic ovo, o čemu se radi? Odmah se otvara šampanjac, sekretarica piše ugovor. „Ostaješ tu, imaš li stan?“ „Nemam, ja sam uzeo hotel.“ I on okrene neki telefon: „Stan ti je tamo i tamo.“
A pazi, mi smo u Štutgartu, a u tom gradu postoji i druga, alternativna scena, na kojoj je bio Volfgang Dauner, koji je zver. I dan-danas i onda bio. I pijanistički i mentalno i moralno i kako god hoćeš. Fenomenalan čovek. E onda je naravno radila paralela: sviram avangardu sa Volfgangom, a radim biznis sa Horstom. Putujem dva-tri puta u Južnu Afriku, dva-tri puta u Ameriku, pa cela Evropa, Rusija… Jer on je u to doba bio KING, znaš? Vrhunski evropski pijanista. Marsijal Solal i on.
I paralelno sa tim učestvovali ste u brojnim radijskim produkcijama i tamo sretali najveće američke zvezde.
Pa recimo u tom Štutgartu smo Eberhard Veber, prekrasan basista i čovek, i moja malenkost bili ground rhythm section, prvopozivci kad je nešto ekskluzivno trebalo da se radi. I jednog dana stiže telefonski poziv iz Radio Štutgarta. Kažu: „Imamo jednog pijanistu u gostima, Bobi Guteša je pisao aranžmane za simfonijski orkestar.“ Pitam: „Ko je pijanista?“ A sekretarica kaže: „Ajne Amerikaner“. Ne znamo tačno, ali dođite da se dogovorimo. E taj Amerikanac koga sekretarica nije poznavala bio je Čik Korija. I to se radilo dva puta po pet dana, od ponedeljka do petka. Aranžmani za simfonijski orkestar plus Chick Corea Trio. Ne njegov trio, nego Chick Corea solo i… Veber – Kovačev (skromni osmeh) Rhythm Section. I naravno da se u te dve nedelje puno nauči. Ne u svirci samoj, nego u razgovoru, ovako – kao ti i ja. To je vrsta ljudi koja prenosi iskustva i misli ne samo za klavirom, ili samo na bini, nego u razgovoru.
Krajem sedamdesetih godina ste ponovo počeli češće da dolazite u Jugoslaviju, a jedan od prvih ambicioznijih projekata bio je Trumpet and Rhythm Unit sa Duškom Gojkovićem. Snimili ste album i imali nekoliko uspešnih nastupa na velikim džez festivalima kao što su Pori Jazz u Finskoj i North Sea Jazz u Hagu. Kako se sećate tog iskustva?
Ideja je bila da se napravi super bend u kome bi fokus bio na trubačima. Duško je predlagao, možda s pravom, da okupimo najbolje trubače Evrope, bez obzira odakle dolaze. Moja ideja je bila drugačija. Rekoh: „Daj Dule, Juga, Jugoslavija je zemlja trubača“. Oduvek je bila. Odavde su potekli fenomenalni trubači. Poticali su, potiču i poteći će. To je neka predispozicija, šta ja znam. Rekoh: „Hajde da napravimo Jugo bend. Predložio sam da iz svakog RTV centra uzmemo najboljeg čoveka i to predstavimo kao Yugoslavian Trumpet and Rhythm Unit.“ Tako da smo pozvali, da krenem sa severa: Pera Ugrin (truba) je bio iz Ljubljane, Laci Fidri (truba) i Kres Remeta (bas) iz Zagreba. Iz Skoplja je bio Goce Dimitrovski. Mimo Mitrović iz Crne Gore. A Stjepko je bio odakle god hoćeš. Plus nas trojica koji smo živeli napolju – Bora Roković je rodom iz Bečkereka, Duško iz Jajca, ja iz Kikinde. Tako je sastavljen bend, Duško i ja smo bili kolideri. On je više bio odgovoran za aranžmane, a ja za ljude, organizaciju, kao i da se dogovorimo šta ćemo da sviramo, kada, gde i kako. I ispostavilo se – bila je jako dobra svirka.
Ogroman maler nam se dogodio jer sam ja osamdesete godine ogluveo. Imao sam parcijalni moždani udar, nije mi bila cela strana oduzeta, nego samo živac od uha do mozga, i obreo sam se u nekoj NATO klinici u Minhenu, gde su pokušali infuzijom da mi to ožive. Onda me je jednog dana pozvao Aleksandar Živković[5]: „Molim te, sakupi bend i dovedi ga u Nicu na festival. Dotle si ti odgovoran za puteve, a onda ulazite u džambo džet i idete sa Newport Jazz Festival paketom dva meseca po celoj Evropi. Vi ne izlazite više iz aviona. Od festivala do festivala, bukvalno vas nosimo. Bićete jedini evropski bend u paketu, samo organizuj te ljude i prebaci ih do Nice.“ A ja ležim u bolnici. Nama je trebao samo put do Nice. Beograd ili Ljubljana ili Zagreb ili Skoplje, odakle već ko dolazi. Duško je bio u Minhenu, Bora je u Kelnu živeo. I kaže Aca: „Obratite se svakoj radio stanici posebno za njihove ljude.“ A ja kažem ženi: „Uzmi tu knjigu, povadi brojeve telefona i nazivaj svakog posebno.“ I šta su svi odgovorili? Kažu – mi smo zainteresovani da platimo, ali naš bend, ne vaš bend.
I tako je propalo. Ležim u bolnici, posećuju me Džon Skofild, Terumasa Hino, Dejv Libman, Stiv Svolou, Adam Nusbaum, svaki dan dolaze u bolnicu u Minhenu. Umesto da ja budem u Nici i da uđem sa ekipom u avion, u taj ogroman paket od Oskara Pitersona pa dalje, sve živo i neživo što je sviralo bilo je u tom paketu. Da se to nije dogodilo, da nisam bio u bolnici, da sam se samo setio da uzmem kredit od banke i da svima pošaljem avio karte: „Samo dođite u Nicu. Pa ću ja to posle lako da izvadim od svake svirke. Dva meseca…“
Umesto u tom paketu, ubrzo ste predstavili svoje životno delo – projekat Balkan Impressions. Odakle motiv da razmišljate o spajanju džeza i balkanske tradicije i koje su Vas ideje vodile u realizaciji ovog poduhvata?
Posle svih bibap priča, big bend priča, trio priča, eksperimentalnih i fri-džez ansambala u kojima sam radio, jednostavno sam došao do toga da bi bio red da džezu dam neki doprinos iz ovog kraja. Radio je to Dizi sa afro-kubanom, znamo za brazilski džez, o Indiji da ne govorimo – počev od Ravija Šankara koji nije bio džez muzičar, ali je ipak guru, inspirisao je brojne kombinacije džeza i indijske muzike. Ta ideja odavno kruži planetom, na razne načine i na raznim nivoima. Tako da sam i ja odlučio da dam svoj skromni doprinos svemu tome, a pošto sam ritmičar-bubnjar, nisam pomišljao na neku razradu harmonija ili neku duboku muziku u melodijskom i harmonskom smislu, već sam samo poželeo da uzmem ritmiku i osnovnu melodiku, bez velikih prerada i dodataka, i da pokušam da integrišem u to što se zove džez, kreativnu muziku sa improvizacijom. I kad si osmislio muziku i instrumente, onda tražiš ljude koji će te instrumente da sviraju.
I tražiš ih po tome što već znaš njihove sposobnosti…
Ili se raspituješ. E sad, ja sam u to doba još uvek živeo u Minhenu i počeo sam da skupljam ljude koji su bili u Nemačkoj. Plaćao sam im put da dođu na probu u Minhen. Nas trojica smo bili u Minhenu u to doba. Pijanista Pol Grabovski, Australijanac, momak od dvadeset dve godine, danas milioner, vratio se u Australiju u međuvremenu i piše muziku za sve filmove tamo. Saksofonista Ginter Klat koji je danas veliko ime u Nemačkoj[6], a onda ko mače da ga uzmeš – taj mi treba! I niko drugi, iako je tamo bilo gomila tenorista i sopran saksofonista. U to doba se u Minhenu našao i Vojin Draškoci, koji je isto tražio neku egzistenciju… Onda Jovan Džo Miković, jedan prekrasan, bogat muzičar. To ili ništa. Dva tenora i što je najinteresantnije – dva sopran saksofona. To je ta boja, znaš sopran saksofon kako zvuči? Pa dva soprana ako se taru, onda je to ko zurle. Razumeš?
I Seksi!
Tako je – Nenad Jelić, udaraljke.
Vrlo je zanimljivo što ste za svirku kojom je trebalo da bude predstavljen naš folklor uzeli klasičan džez sastav, umesto nekih instrumenata koji bi bili bliži narodnoj tradiciji. To je dosta hrabro.
Da. Taj čovek u koga sam položio nade, taj Pol Grabovski koji je možda poreklom negde iz Evrope – ako je Grabovski, ne može da bude Aboridžin – došao je u Evropu da skuplja iskustvo. I pre toga smo nas dvojica svirali u raznoraznim sastavima. E taj Grabovski – to je sunđer! Znaš li šta znači sunđer? On upija i elastičan je. Taj će da svira sve. Taj momak je, recimo, za par nedelja svirao otvorena sola na klaviru, što je na sreću sve snimljeno na ploči, u 11, 9, 13 osmina… Ritmika koja je praktično potpuno strana Evropi. Ali nije Aziji.
Drugi Balkan Impressions je bio radikalno drugačiji po izboru instrumenata, ipak.
Prva tura festivala i svega promotivnog što je moglo da se uradi u Evropi se dogodila. Bez jače podrške nisam mogao da pomišljam da idem dalje. Jako je dobro prošlo, svuda smo stravično primljeni, okej, gud, sve je super, egzotika – je l’? A onda sam rešio da promenim klavir. Poželeo sam gitaru, i to ne klasičnu džez gitaru, nego da nađem nekog agresivnog mladog momka, po konotaciji rok muzičara. Ali da ima „jednu nogu u vratima“, što bi mi džezeri rekli. I onda sam počeo da se raspitujem. Tu mi je pomogao Paolo Sfeći, bubnjar Parnog Valjka. On je iz mog sela, tamo gde sad živim, tamo je rođen. Prvi put kad je video bubanj, video ga je kod mene. U selu sa osamdeset stanovnika na Hvaru, Zavala se zove. Fenomenalno selo. Njegova majka je odande i on je kao dete dolazio na odmor. A ja sam vukao bubnjeve iz Nemačke u Zavalu, da bih vežbao na svom godišnjem odmoru. Ne daj bože da tri nedelje ne sviram. I taj isti Paolo Sfeći je godinama kasnije postao bubnjar Parnog valjka, i ja ga sretnem u tom selu i pitam ga: „Treba mi jedan super gitarista, po konotaciji roker, al da improvizuje neograničeno. Ne da bude ono – dve harmonije pa smo gotovi.“ Kaže: „Jedan jedini postoji, to je Stefanovski. Leb i sol.“ „Gud! Je l’ imaš telefon?“ „Nabavićemo.“ I nabavi mi telefon i ja nazovem tog čoveka, kaže: „Daaa, majstore, sve znamo, idemo da radimo! Kada? Gde? Kakvo odelo?“ Tako je onda došlo do te kombinacije. I pošto nije bilo klavira, onda mi se lepo uklopio Bata Kanda, moj dugogodišnji beogradski drugar… Tako se izmenila situacija da nema više dva tenora, nego truba, tenor, gitara i harmonika.[7]
Treći album ove serije je bio još radikalniji. Na ploči Izvorni folklor i džez Lale Kovačeva u goste ste pozvali autentične čuvare narodnog blaga…
Na neki način ta ideja jeste potekla iz moje kuće (PGP RTB), ali je osnovnu organizacionu ulogu odigrao Voki Kostić. Rekoh: „Voki, hteo bih trubače, hteo bih vokale i hteo bih frule.“ I Voki kaže: „Majstore, nema problema, sve ću da se raspitam pa da ti javim.“ On je pronašao Paganke, ja ih nikad nisam ni čuo ni video do tada. Kaže dalje: „Jedini od trubača koji to može da uradi je Feat Sejdić.“ I nađe mi ansambl frula. Četiri frule. Na toj ploči nije bilo neke velike kreacije. Tu se radilo samo o sledećem – njih ne dirati, a uklopiti se u njih.
Drugim rečima, pitanje je bilo samo da li vas petorica možete da se uklopite u narodnu priču.
Ne da li možemo. Nego na koji način. Da možemo, to se zna. I ispostavilo se da možemo. Ali ti ne možeš da nateraš četiri frulaša da sviraju džez. I ne možeš da naučiš Feata Sejdića. Ne da ga nateraš, nego da ga naučiš da uzme trubu i da improvizuje pola sata na jednu temu. Iako on to zapravo radi. I on i njegov sin Zoran. A ni Paganke ne mogu da nateram da pevaju sve četiri kao Sara Von. Znaš, sket i ono sve. Znači – ta njihova muzika je osnova i treba ubaciti jednu dimenziju koja bi bila kompatibilna, a da se ni oni ne osećaju povređenim, niti da mi izgubimo naš prostor.
Poslednji put sam Vas ovde slušao u leto 1991. godine kada ste svirali u Super triju sa Mišom Blamom i Borom Rokovićem, a onda smo čekali sedam godina da Vas ponovo vidimo u Beogradu, na obeležavanju pedesetogodišnjice Big benda RTS. Šta se dešavalo sa Vama u međuvremenu?
Mentalno sam se odvojio od muzike. Jer već tada kad smo se zadnji put čuli, to je bila 1992. godina, kako je sve krenulo po državama, nekako mi se prelomilo i izgubio sam volju da putujem. Da sviram, da kontaktiram sa ljudima. Bilo šta. Jednostavno sam se povukao i živim u tom svom selu. Ne mom selu, nego tom selu, ja sam jedan od građana. Sada, kad sam pozvan, kad sam došao i video sve i kad sam ponovo intenzivno čuo i doživeo muziku, grize me savest što se ne bavim tim poslom više. Dobio sam ponudu da se ponovo prebace moje ploče na diskove. To je dobro, neka ide. Međutim još jedna ideja je došla – reaktivirati bend. Ne u onom prvom, drugom ili trećem sastavu. Ali na neki način revitalizirati ideju. I mislim da ću u tom pravcu da radim. Jer – to je stvar koja je vredna toga, znaš? Nikad te dovoljno ljudi ne poznaje i nikad ne znaš koliko te ljudi poznaje. Kad si sve zaboravio, kad si sve – ne otpisao, nego – rešio si da nećeš time da se baviš, dolaze ljudi i kažu: „Čoveče božji, to je dobra stvar. Možda je bilo prerano osamdeset druge, prva ploča. Devedeset osme nije.” Sad je možda tek vreme za to.
Voleo bih da Vase ponovo vidimo u Beogradu u akciji.
Ćao.
[1] Bata Nišlija je Branislav Novaković. Na ploči Diksilend ansambl Dinamo – Jazz, jednom od prvih albuma u istoriji jugoslovenskog džeza, svirali su još Sava Gojković, gitara i Dušan Stoparić, bas.
[2] Pod imenom Ansambl solista Udruženja džez muzičara sastav je nastupio na Prvom Jugoslovenskom džez festivalu 1960. godine. Na kompilaciji koju je te godine objavio Jugoton nalazi se „Medley“, sa pet standarda, a bubnjeve je na tom snimku svirao Radomir Milivojević. U sastavu su bili uglavnom članovi Džez orkestra RTB.
[3] Ove dve ploče objavljene su za mađarski Qualiton. U oba slučaja potpisan je ansambl Metronom iz Beograda. Među pevačima su potpisani i Stevan Bodo (po Kovačevu je on očigledno svirao i neki instrument, a na omotu albuma nema njegove slike među pevačima), kao i Krsta Petrović. Mladen Mazur je inače u knjizi Jazz – Ilustrirana enciklopedija tvrdio da je izašlo dve instrumentalne ploče i da je u oba slučaja ansambl bio u formaciji kvinteta.
[4] Mislio je na angažman u džez orkestru, gde je bio stalno zaposlen.
[5] Aleksandar Živković je legendarni džez kritičar i promoter iz Beograda. Bio je pokretač i selektor Newport Jazz Festivala u Beogradu i Beogradskog džez festivala, a potom je ostvario uspešnu promotersku karijeru u inostranstvu.
[6] Bio je godinu dana stariji od Grabovskog. Preminuo je 2012. godine.
[7] Trubu je svirao Goce Dimitrovski, a saksofon Jovan Maljoković. U bendu su bila i dvojica muzičara iz prvog Balkan Impressions, Nenad Jelić, udaraljke, i Ljubomir Dimitrijević, frule.
By 
