Bugge Wesseltoft’s OK World: Drugarsko džemovanje

Mesto: Mikser House, Beograd / Datum: 06.11.2013. / Foto: Filip Filipović

Bugge Wesseltoft je prijatan i zabavan momak. Nije više baš mladić, ali gledajući ga na bini možete steći baš takav utisak – kao da jeste. Iako je devedesetih bio jedan od predvodnika elektro-džez revolucije, nije tavorio već je postao istinski svestrana i legendarna figura evropskog džeza. Njegov solo klavirski uradak “It’s snowing on my piano” najprodavaniji je album u istoriji renomirane izdavačke kuće ACT, proputovao je svet s najrazličitijim postavama, a stigao je i da pokrene label Jazzland koji se prilično dobro pozicionirao u diskografskoj industriji. Makar u okvirima džeza i srodnih žanrova.

Sve ovo je bitno pomenuti kako bismo stekli uvid u celokupnost njegove autorske i svake druge persone. Iskusan, na kreativnom vrhuncu, ne mora se nikom dokazivati ili povlađivati očekivanjima publike i kritike. Dovoljno mu je da pravi i uživo izvodi muziku koja ga čini srećnim, i to zaista čini. Ako ne verujete, samo pogledajte osmeh koji ne skida s lica tokom svojih koncerata.

Baš tako je nastao i sastav OK World, kao zajednički napor nekolicine muzičara i prijatelja sa različitih meridijana, koji uživaju svirajući zajedno. U terminima muzičke industrije njihov bend bismo nazvali “sporedni projekat”, ili “all-star bend”, kako vam je drago. Dakle, da se podsetimo, tu su još i multiinstrumentalista Shri Sriram (uglavnom na bas gitari) Khaled Yassine, Amade Cossa, Vivek Rajagopalan (udaraljke), i Josemi Carmona (flamenko gitara). Kako već i odnos instrumenata nagoveštava, njihova muzika je pre svega zasnovana na ritmu, te u prednjoj liniji na neočekivanoj kombinaciji solističkih instrumenata.

Naravno da smo se pribojavali Mikser Housea, koji se u nekolicini pređašnjih situacija pokazao kao najgori koncertni prostor u gradu. Užasna akustika u maniru sportskih hala, gde je u iole sofisticiranijoj svirci teško razaznati instrumente u amorfnoj masi zvuka koji se širi i odjekuje na sve strane. Nije ni selektor programa (Multikultivator) od juče, naravno da je i njima jasno “koliko je sati”… pa je tako ovom prilikom učinjen izvestan napor da se prostor upristoji – velikom crnom zavesom pozicioniranom sa leve strane. No stari problemi sa zvukom su uglavnom ostali. Baš kao i paprene cene piva kome tek pena pređe preko polovine plastične čaše, ili rutinsko dranje kod garderobera. Jednostavno, Mikser House je mnogo bolji za poziranje nego za komforno, dostojanstveno uživanje u muzici.

Naa koncertu se skupila se pristojna masa ljudi, po slobodnoj proceni 400 ili malo preko. Što se muzike OK Worlda tiče, sinoć nije bila najsrećnija situacija. Ne može se reći da nije bilo hemije na bini, ali je koncept benda ipak u prvi plan stavio muzičare – iznad muzike. Na pr. počinje stvar, a Shri demonstrira tehničku virtuoznost slep-tehnikom sviranja bas gitare, i tako nekoliko minuta. Ili bilo ko od perkusionista, po pravilu na startu numere…

Na samom melodijskom planu nismo čuli previše, jer je zvuk bio prenakrcan ritmom perkusija. To samo po sebi ne bi bilo loše, da svako od udarača nije svirao gotovo identično. Tako je ritam dobijao samo na “masi”, ali ne i na raznovrsnosti, i još smo pride počašćeni čestim “clap your hands” momentima koji su uporno narušavali svaki pokušaj razvoja tema i gruva. Carmona je dosledno filovao sound klasičnim “Paco de Lucia fraziranjem” bez previše varijacija, dok se Bugge nije eksponirao više nego što koncept benda zahteva – tek simultanom upotrebom laptopa i električne klavijature unosio bi nešto autentične sviračke persone, na radost makar ovog recenzenta.

Specijalni gost je bio domaći saksofonista Dušan Petrović (koji je s Wesseltoftom i Shrijem sarađivao pre nekoliko godina, na beogradskom koncertnom serijalu Dvojca bez Kormilara, “Border Line Sessions”). U tih nekoliko numera stvari bi delimično došle na svoje mesto što se tiče raznovrsnosti i širine zvuka, ali i dalje je ostao utisak da nešto ne štima. Najpre u svojevrsnoj “fragmentiranosti” čitavog koncepta, nizanju rasparčanih celina koje nisu bile povezane na tečan način. Što nas dovodi na sam početak teksta – koliko god je za poštovanje autorski integritet muzičara, ovde su se svi odveć “opustili”. Kao da je svirka muzičarima bila tek povod za druženje na turneji, gde će (i previše) neformalno džemovati za vlastitu dušu. Ako Bugge Wesseltoft u budućnosti ovde nastupi s nekom od (zaista) svojih postava, to će biti druga priča.