Čekaonica ponovo radi!

Foto & video: Nikola Marković

Fascinantnom brzinom je  klub na vrhu zgrade BIGZ-a preuzeo vodeću ulogu u klupskom džez životu grada. Sve ono što je drugim mestima falilo, ovde je nekako došlo na svoje mesto. Ukusno sveden i rustičan enterijer, do koga stižete provlačeći se kroz Scile i Haribde nepreglednih prostranstava zgrade nekadašnjeg giganta yu izdavaštva, u potpunosti je fokusiran na muziku i muzičare. Nema previše mesta za sedenje, komfora karakterističnog za gradske kafiće, fensi svetala ili kojekakvih drugih ugostiteljskih smicalica. U letnjim mesecima, pak, pogled sa terase je toliko spektakularan da joj ne treba nikakva druga preporuka ili nesuvisla stilizacija, a svirka na otvorenom nije ograničena surovim zakonima koji drugde muziku gase u ponoć.

U prethodnim godinama, među džez publikom i muzičarima, ustalila se jadikovka kako nema pravog džez kluba u kome bi se sviralo svaki dan. Istina, Iguana ima svakodnevne svirke, ali isto tako smo svesni da je to fensi restoranski prostor u koji običan džez svet ne voli previše da zalazi – valjda zbog ekipe koja dolazi da klopa i ne mari previše za muziku. Ukratko, džezeri ne smatraju Iguanu džez klubom. Sa druge strane, Čekaonica to nesumnjivo jeste i uspeva mesecima da održi maltene svakodnevni program.

Konačno i najbitnije – tu je programska koncepcija. Svi znamo da se po klubovima sviraju standardi i to je sasvim u redu. Ali Čekaonica je i na tom polju uspela da pomeri granice ovdašnje ponude, pa smo vrlo često imali priliku da slušamo kreativne autorske projekte. Ovde su afirmaciju stekli i neki muzičari koje ranije nismo imali previše prilike da slušamo – pomenimo na pr. saksofonistu Luku Ignjatovića, koji se kroz sešne u Čekaonici katapultirao u sam vrh domaće duvačke ponude, ili Dixieland Oldtajmere predvođene trubačem Goranom Grbićem,  koji su se ovde predstavili u punoj snazi i pokazali kako se i stara muzika može svirati sveže & energično. Prostor za iskazivanje dobili su Fish in Oil, Milan Petrović, i mnogi drugi.

Čekaonica je pre par meseci stradala u seči klubova s neadekvatnom protivpožarnom i drugom zaštitom. Ne znam šta se sve u međuvremenu izdešavalo na tom planu, ali ovde ionako posmatramo stvari iz fanovske džezerske perspektive, zakone prepuštamo nadležnima.  A iz te perspektive pauza se itekako osećala, a reaktivacija kluba došla je kao sjajno osveženje na ovu vrućinu. Bilo je i ljudi, u sred srede, tj. četvrtka.  Za prvu svirku – sinoć – odabran je Max Kočetov Quartet, ali u praksi su se izređali brojni muzičari sa scene – od veterana Branka Markovića do mlađanog 19-ogodišnjeg saksofoniste Rastka Obradovića.

Ovaj talenat naše scene zabriljirao je solirajući (prema rečima jednog džez kritičara) u maniru Johna Coltranea i Sonnyja Rollinsa, što možete videti na Youtube klipu na kraju teksta. Postavu za taj segment programa činili su Filip Bulatović (klavir), Milan Pavković (kontrabas), Luka Ignjatović (saksofon) i Peđa Milutinović (bubnjevi). Svi do jednog su bili odlični, a iskoristio bih priliku da apostrofiram Milutinovića na bubnjevima kao još jednu potencijalnu zvezdu scene – u njegovom  sviranju oseća se i besprekorno utegnuti fanki gruv, i baperska raskoš Maxa Roacha, uz čašicu slobode tamo gde treba. Kada bude neko od njih ponovo svirao, dođite i pogledajte. U stvari – dođite svejedno.

.