By 
Željno očekivani novi studijski album 73-ogodišnjeg njujorškog saksofoniste posle izvrsnog živog Our Souls od pre dve godine je maltene školski primer „pravog“ fri džeza. Streets je muzika lišena skoro svega sem volje njenih izvođača, ona se kreće tokom svesti i zaobilazi gotovo sve elemente koje ljudi tradicionalno smatraju neophodnim da bi nešto bilo muzika.
Streets nema fraze, iako ima melodije, spontano prizvane iz primordijalnog haosa i nestale pre nego što bi došli u iskušenje da ih ponovite. Streets nema taktove iako ima ritma, ali to je ritam koji se kreće u svim pravcima odjednom i svrha mu nije da vreme obeleži ili izmeri, već da ga poništi. NaStreets se sve događa odjednom, a opet ti događaji imaju svrhovitost i komuniciraju jedni sa drugima.
Gayle je dugo godina pamćen po dve stvari: moćnoj inspiraciji koju je u njemu probudio John Coltrane svojim duhovnim tenor-dozivom i surovom uličnom preživljavanju koje je obeležilo decenije njegovog životnog veka. Iako je u pitanju autentični crni fri džezer sa korenima duboko u spiritualnom poimanju muzike, pitanje je da li bi Gayle danas i dalje snimao da krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka nije identifikovan i slavljen kao izgubljena legenda od strane nove, bele generacije džez avangarde.
Streets je delom meditacija o Gayleovom životu na ulici, meditacija koju izvodi tužni istoimeni klovn u koga je saksofonista prerušen na naslovnoj strani i koji je do daljnjeg njegov alter-ego što komunicira sa ostatkom sveta. Ali delom, ova tema nije važna. Streets je pre svega muzika o muzici, o neiskazivom, nesvodivom na reči i objašnjenja. Gayle je opisuje kao muziku koja nastaje dok se izvodi, koja počinje idejom, a ta se ideja objašnjava daljim sviranjem i način na koji njegov trio na ovom albumu komunicira – međusobno ali i sa slušaocem – izaziva divljenje.
Jer, mnogo slobodno improvizovane muzike pokušava da pobegne što dalje od džeza osećajući se sputano njegovom semantikom, držeći se samo neidiomatskih gestova, a mnogo fri džeza se plaši potpunog napuštanja harmonije i tema, pa kombinuje klasični pristup sa slobodnim soliranjem. Nije slučajno što Gayle u ovim poznim godinama sa nestvarnom lakoćom nalazi srednji put. Streets je muzika koja je bespogovorno džez, koja ni u jednom trenutku ne gubi gruv, a opet ovo je ploča koja gotovo programski beži od ponavljanja bilo melodije, bilo ritmičke celine.
Umesto toga, Gayle vodi igru sviranjem koje je moćno i autoritativno a da ne upada u pozu hinjene ekspresivnosti niti glumata nekakvu liriku – njegov je tenor saksofon topao i zvonak. Kada na naslovnoj kompoziciji ili u Doxology izleti u visoke, piskave registre, njegova je kontrola savršena. Veteran Michael T.A. Thompson prosipa preko svojih bubnjeva fantastične slike kože i metala, ritmička pulsiranja i tvrde udarce, prateći Gayleove misli pokretima tela. Kontrabasista Larry Roland jednako slobodno ulazi u pripovedanje ove priče, gradeći složenu mrežu čupanja i okidanja, a sa gudalom u rukama je ubitačan, bilo u agresivnoj Doxology, bilo u diskretnijojStreets.
Istina je da ovim albumom Gayle i drugovi muziku ne vode ni na jedno mesto na kome ona već nije bila, kao i da se mogu prepoznati odjeci Coltranea (u njegovom sviranju) i Aylera (u organizaciji zvuka), ali Streets je jedan toliko čist, toliko autentičan primer muzike koja se rađa u trenutku dok se izvodi i koja živi i umire isključivo snagom svoje poetike izmišljane i testirane sada-i-ovde, da će samo najumorniji, najblaziraniji slušalac ovo isticati kao nedostatak. Ostali mogu da skoče naglavačke, zatvorenih očiju. Tako se najbolje sluša.
Charles Gayle – tenor saksofon
Larry Roland – kontrabas
Michael T.A. Thompson – bubnjevi
By 
WOW! Uros se otvorio.
Hocemo jos njegovih recenzija, znamo da ima sta da slusa i o cemu da pise. Moze i naglavacke, dok slusa “Streets”
uzasno emotivna i uznemirujuca ploca, kroz nju provejava citava istorija americhke free scene, ali ne samo kada je rech o njenom muzickom razvitku, vec i istorija ljudskih sudbina…
andjeli u blatu, svi oni, od tristana, preko kolmena, kasnog trejna, sun ra, dolfija, ajlera, tejlora, aeoc, aacm, lowa, rajta, …do vejra, gejla i ostalih….
samo zbog ovakvih ljudi i ovakve muzike mi ponekad bude zao sto poslednjih godina uglavnom skidam muziku za dzabicu a ne kupujem, jedino ovde ima smisla ucestvovati kintom…
tuzno…
jelen danas odbija hranu!
;(((
Ufff, koji album.
Ovih dana slušam ovaj album i ne mogu da shvatim kako to da samo starci od 60, 70 i kusur godna prave ovako dobre albume a mlađarija koja je kao slobodna i kao puna energije sastavlja sve neke umne albume koji se ne mogu slušati ni 30 sekundi. Izgleda da ova GMO hrana djeluje na tupost ovoga svijeta. Sve je više tehnologije i kojekakvih pomagala a ljudi sve gluplji i tuplji i …
I onda čikica kao u nekim bajkama izroni iz dubine i pokaže što je glazba, da ništa nije omeđeno, da širine i dužine ima na pretek, i da se samo treba odvažiti krenuti u bilo kojem pravcu, i to je to. U umjetnosti vremena i prostora ima koliko god hoćeš.
Jelene, ja ovakve ploče (cd-ove) kupujem bez obzira na sve, šta košta da košta (imam sreće pa mogu). Mnogi su i potpisani jer su kupljeni na koncertima i moram priznati da kad nekad pogledam na svoj zidić gdje su mu složeni cd-ovi osjetim neko čudno zadovoljstvo i pomislim da sam i ja dio jazz povijesti, he, he, he…
Inače, meno je i omot genijalan.
Ljudi ovo je najbolji album ove godine bez obzira što je godina tek počela. Ovo je 100 postotna improvizacija ali mene diže za 500 posto.
Živjeli!
kritika albuma i koncerata u ovom listu podseća me na one “starozavetne” proroke džeza kao što je bio Ig Panasije iz davnih tridesetih godina.Ali,odavno je mrtav sentimentalni, polumistični, impresionistički i literarni pristup u džez kritici koji neguju novinari jazzina. Ovde se džez tretira kao metafora a ne kao muzika, jer nisu kompetentni da govore o muzici unutar njenih kategorija.
oh yeah, muzika samo obrazovanim muzicarima. i obrazovanim kriticarima. minimum da imaju srednju muzicku.
Slazem se s jelenom i u to ime, ponovo na Ring Ring ove godine dva DJa, ali da onda njihov nastup recenzira ko?
i to kakva dj-a!!!! let me guess, jedan iz usa a jedan iz swe? ;))))
sve znas 🙂
Danas je potvrdjen i venue za to.
Onda znas i s kim jos Kensson moze nastupa
pa da, vecernji cert njih trojice mi je death wish ;))))
koliko sam chuo, a moze se reci da sam ok obavesten ;)), bice, kao i uvek, josh mnogo strava poslastica shto taj dan shto inache na celom festivalu 2012… ali necu da kvarim nishta unapred, jedva chekam, tebi ostavljam bojane da poentirash…;)))
forza rng-rng!!!!
@ big jazz daj, mojne, pusti praznu prichu… koga zanima “kompetentnost” te vrste, svaka recenzija bi bila ista, da li je modala, da l je free, da li je rubato, … struktura kompozicije/tok improvizacije, tehnika sviranja,…ovo-ono…
Sledeci put obavezna transkripcija muzike uz recenziju, jer inace nije zanimljivo citanje.. Inace ne damo pare! Geeeez…
Slušalac ne mora da poznaje tehničke aspekte muzike da bi uživao u njoj, ali kritičar mora, bar u onoj meri koliko to zahteva muzika o kojoj piše i koju procenjuje. Kao što to važi i za svaku drugu umetnost. Ali priznajem da recenzije u jazzinu mogu da posluže kao orijentir za nestručne ljubitelje džeza i ostale zainteresovane.
xxx
pa kakve sad to veze ima sa bilo chim… otkud ti znash da smiljanic ne cepa shifre sa partitura i carsafa… jednostavno, mozda voli nesto lirskiji ili impresivistichki zonfa pisanja…
ti bi da nas u svakoj recenziji smaraju “struchnjaci” time shto bi nam furali tu svoju struchnost u vidu praznih termina 24/7 u svakoj recenici…
uostalom, smiljanic pise o free jazzu/improv/avant, tako da to apriori i ne moze da se ukalupi na nacin na koji ti kapiras… ekipa krvari vec 60 i kusur god da ti tvoji struchnjaci ne bi mogli ni da pridju….
no can do, this is free, baby….
Kritičar mora da poznaje tehničke aspekte muzike kako bi mu bilo jasno šta muzičar pokušava da uradi na albumu, šta pokušava da kaze, tj. koja ideja stoji iza njegove muzike. A Smiljanić je sjajan recenzent, baš zbog toga, što vrlo uspešno jezik muzike prevodi na govorni jezik, oslanjajući se na ideje koje stoje iza same muzike i uverljivost interpretacije tih ideja. Tek ako tako posmatra muziku, kritičar moze pisati o njoj, i biti spona između muzičara i slušaoca, poput nekog prevodioca.
Dobar muzicki kriticar pored naslusanosti, nacitanosti i sposobnosti da kompetentno uporedi dva izvodjaca ili izvedbe, trebalo bi da bude upucen u tehnicke aspekte odsviranog. Medjutim, onaj ko slusa muziku po pravilu nije i ne bi trebao da bude toliko zainteresovan u primenjenu tehniku (osim ako nije muzicar koji je tu da analizira u cilju ucenja ili pozajmljivanja trikova i fazona), vec u to da li ga i kako ta muzika pokrece. Analizirati detaljno tehniku bi bilo kao kad bi neki restoranski kriticar spekulisao oko toga pri kojoj je temperaturi kuvar usuo limunov sok u neki sos ili jos bolje kad bi filmski kriticar pricao nasiroko o tome sa kojom blendom i kolikim otvorom je karmerman snimao koju scenu.
Stoga bih bigjazza zamolio da nam imenuje i prezentuje kako to rade recenzenti za ‘upucene’, sa kojim to nivoom tehnicke kompetencije pisu tekstove koji priblizavaju muziku potencijalnom slusaocu. Posebno neka mi prezentuje u okviru srpskog govornog podrucja tekst koji je u rangu bilo kog Smiljanicevog sa ovog sajta.
pa da, igzekli….
apsolutno je kul da recenzent zna tehnicki aspekt muzike koju komentarise, cak i da ga detaljno navodi ako je i kada takvo znanje i takav podatak od nekakvog znacaja… ali to ne znaci da je nuzno da se svaka iole plauzibilna i ukusna recenzija sastoji od rekonstrukcije svirke…
za free jazz i smiljanicev fokus to tehnicko znanje apsolutno nije relevantno (ostale txtove sa sajta i ne citam jer ne pratim tu muziku)… stavise, daleko od toga…. nije to, nedaj boze, roy hejnsov “love letters” pa da me zanima da li je ovo ili ono, kako ga je skofild zavrnuo, sa kojom pedalom, ili da li redman svira ovako ili onako… iskreno, i za tu gnjavazu od svirke je to potpuno sekundarno, mene zanima originalan i nadahnut txt, a ne statisticki spisak… i sam mogu da provalim o cemu je rec, tako da te recenzije ne bih ni citao, tj. te koje se bave i forsiraju tehnicki aspekt na ustrb literarnog sadrzaja…
dakle, i time da zavrsim jer je big jazz vec dobio previse prostora, izbor je recenzenta da li ce da fura tehnikalije ili nece, da li ce da pravi balans izmedju impresionistickog pristupa i ovog prvog, forsiranje ciste muzicke teorije nije reper nizasta… a za free jazz teoretsko znanje bi se svelo na istoriografiju i komparacije sa predjashnjim muzicarima, jer takva svirka izmiche ukalupljivanju te vrste…
mene iskljucivo zanima konacan rezultat recenzije, stil, originalnost, nadahnutost i mislim da smiljanic roks!!!
666
Smiljanica za gradskog sekretara za kulturu i igrice
Evo još jednog jako lepog teksta o Gejlu i fri-džezu uopšte:
http://kulturpunkt.binarni.net/i.php/kulturoskop/233/
Puštali smo malo prepucavanja, ali sledi poslednja opomena:
lažna skromnost, pozeraj, nadmenost, uobraženost, snobizam…izbegavajte ovakve lične kvalifikacije i fokusirajte se na komentarisanje tekstova.
Komentari u kojima se analiziraju ličnosti, a ne tekstovi, biće banovani.
npr.: “…je pre svega muzika o muzici, o neiskazivom, nesvodivom na reči i objašnjenja.” – molim, totalno generičko, neodređno pisanje o… bilo čemu.
Ccc. Kako da se pise o muzici unutar njenih kategorija kada se radi o muzici koja zeli da izbegne kategorisanje. Jos Jazzin nije dosao do tog stadijuma kada bi se pisalo o improvizaciji koja u potpunosti odbacuje sve dogme i jazz instrumente ili ih podvrgava specijalnom tretmanu koji bi mogao da svede recenziju na “a kako je ovaj zvuk proizveden..a da li ja ovde cujem bilo sta sto ima veze s muzikom as we know it, mogu da zamislim kakvi bi se onda tek komentari slali… Uros pise srcano i epski i znalacki i svakako nije majstor digresije ali nikad ne gusi sa tom “play by play” gnjavarijom zato sto muzika nije sport u kom treba deducirati sve poteze majstorski obdarenog muzicara-zanatlije… Bilo bi lepo kada bi se neki likovi ovde oglasavali i kada im se nesto svidi a ne samo da bashuju kad ih zuljaju neciji lik i delo…