Charles Lloyd Quartet – Mirror (ECM)

Najnoviji album kvarteta Charlesa Lloyda može se predstaviti i bez posebnog uvoda, jer ga je odsvirala ekipa muzičara poznata širokoj džez publici. To nije jedini razlog što se ne moramo puno osvrtati na minuli rad kojeg od imena iz kvarteta, već i sama muzika, koja učini da još od prvog slušanja pomislimo da smo na uzvišici sa koje “puca” vidik, dovoljno široko i daleko da se naslućuje esencija zvuka i samog džeza.

Ipak, da bi priča imala tok, izvorište je saksofonista Charles Lloyd i njegov godinama unazad formirani diskurs sa vrsnim pijanistima, ovog puta sa momkom koji je sve bliži vodećoj poziciji – Jasonom Moranom. Mladi klavirista nikako ne zastaje i vratolomno šeta scenom poslednjih godina, dajući maksimum na svakom od projekata u kome se pojavljuje, kao da sakuplja svo potrebno iskustvo i znanje da se jednog dana može reći: “najbolji džez pijanisti poput Billa Evansa, Theloniousa Monka ili Jasona Morana….” A da bi ova rečenica jednog dana bila moguća, neophodno je prisustvovati stvaranju autorske muzike kao što je to Moran učinio pre dve godine na Lloydovom Rabo de Nube ili ovogodišnjem Mirror.

Aktuelni album oslikava Lloydovo komponovanje, ali i njegov doživljaj već odsviranog i davno osmišljenog. Za razliku od lepršave, avangardne, orijentalne i flautom ispunjenje Rabo de Nube, Mirror je bap u najboljem mogućem izdanju, toplinom ispunjenja muzika za koju je malo reći da ostavlja bez daha. Od ovog i ovako sačinjenog zvučnog zapisa slušalac bukvalno biva razoružan lepotom koja mu se daruje. U današnjem užurbanom svetu moguće je to tumačiti i kao osećaj besmislene nostalgije, romantike ili nepotrebne patetike. Udaranje štambilja modernog bapa bi se jedino moglo iznaći u modernijim aranžmanima, prebrojavanjem solaža ili tehnici sviranja kvarteta – ako je to ono što razdvaja muziku starih bapera, neretko autodidaktika, a kojoj se današnji muzičari sve češće okreću na taj način je revitalizujući.

Na albumu je nekolicina Lloydovih kompozicija, potom Caroline, No (numera The Beach Boysa), dve duhovne pesme, dva Monka…standard iz sving ere I Fall in Love Too Easily, a sve je pretočeno u prelepe džez balade.

Središnja numera i mogući putokaz kojim se kretao Lloydov kvartet je meksička tradicionalna pesma La Llorona. “Plačljivica” je postala i više od meksičke himne, a u svet ju je iznela maestralna pevačica Chavela Vargas i u novije vreme Lila Downs. Meksička kultura uopšte je fenomen i nepresušan izvor inspiracije, a još od albuma Suite For Frida Kahlo koji je 1994. godine snimio flautista James Newton, nije bilo boljeg pokušaja da se oslika kompleksan pristup životu u kome se često mešaju kontradiktorna osećanja, poput tuge i hrabrosti. Uostalom, priče poput La Llorone i čine balade, iskazane rečima ili muzikom.

I Monkovo delo, koje sve češće srećemo i na drugim džez izdanjima, dobilo je u izvođenju Llodovog kvarteta novu dimenziju – čini mi se da Moran nikad nije svirao toplije tonove nego što to čini u Ruby, My Dear. Basista Reuben Rogers i bubnjar Eric Harland savršeno se nadovezuju na Lloydova saksofonska i Moranova klavirska sola na čitavom albumu. I to ne samo kao puka ritam sekcija, nego kao ravnopravni učesnici, odnosno tvorci sopstvenih improvizovanih deonica.

Ovo nije prvi Lloydov muzički lirizam. Sličnih pokušaja, više ili manje avangardnih u izvođenju, bilo je i na ranijim albumima. Mirror je ipak poseban Charles Lloyd, ogoljen do srži i ispunjen jedinstvenom i prepoznatljivom poetikom. Album se i završava njegovom naracijom u numeri Tagi. Nakon nje je sve jasno, ovo je jedna od najboljih Lloydovih deonica. Mirror je obavezna muzička lektira, koja će potrajati mnogo duže od jedne diskografske godine.

Charles Lloyd – tenor i alt saksofon, vokal

Jason Moran – klavir

Reuben Rogers – bas

Eric Harland – bubnjevi