Sudbina umetnika je da bude ogoljen

Iako je, u kontekstu buđenja znatiželje publike i medijske promocije ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala, američki gitarista Pat Metheny poneo najveći teret, ipak je, po mnogo čemu, Charles Lloyd manifestaciji obezbedio potreban kredibilitet i ozbiljnost. Ovaj muzičar, koji već pet decenija neumorno stvara, predvodi neke od najrelevantnijih džez sastava u istoriji žanra i stilski ga uobličuje, posetio je Beograd sa kvartetom koji je, bez imalo sumnje, jedan od najbitnijih džez sastava u deceniji za nama.

Koncert snimljen sredinom prošle godine, koji ste održali u Atini, sa pevačicom Marijom Farantouri, ovih dana doživljava svoju formalnu promociju kroz novo izdanje za etiketu ECM. Možete li mi reći nešto više o toj saradnji?

Maria i ja smo, pre svega, bliski prijatelji. Kada sam prvi put čuo njen magični glas na koncertu koji je održala u mom rodnom gradu Santa Barbari, njena energija i inspirativnost su me dirnuli do te mere da sam zamolio organizatora da nas upozna, i odmah sam joj predložio saradnju. Od tada je prošlo desetak godina tokom kojih smo vrlo često bili u prilici da slušamo jedno drugo, razmenjujemo ideje i pravimo planove koje smo, eto, napokon realizovali kroz ovaj album.

Koliko ste zadovoljni etiketom ECM sa kojom sarađujete preko dvadeset godina i za čiju samosvojnu audio-vizuelnu estetiku često i vama pripisuju zasluge?

ECM je izdavačka kuća koja čini da se osećam dobro. To podrazumeva, pre svega, favorizovanje nesputanosti, kreativnosti i širenja artističkih horizonata – imam, zaista, punu slobodu da radim šta želim.

Koliko je promena pijaniste uticala na identitet vašeg kvarteta? Definišite koncepcijsku razliku u zvuku koju je Jason Moran doneo u bend po odlasku pijanistkinje Geri Allen.

Nežan i introvertan muzički rukopis, koji je Geri Allen inkorporirala u zvuk benda, u velikoj meri ga je definisao dok je bila sa nama. Međutim, Jason Moran je ipak svestraniji muzičar, umetnik neslućenog potencijala, i mislim da nam je doneo širinu i elastičnost koju do tada nismo imali. Sa njim smo otvorili horizonte, poligon za ispoljavanje kreativnosti je mnogo, mnogo veći.

Da li ste muzičare sa kojima ste sarađivali tokom karijere bolje upoznavali svirajući ili razgovarajući sa njima?

Oduvek sam smatrao da muzika treba da bude na prvom mestu i da se na taj način može zaključiti mnogo o osobi sa kojom svirate. Dublje poznanstvo, pa čak i prijateljstvo mogu, ali ne moraju uslediti.

Vaša muzika je vrlo ekspresivna, intenzivna i nabijena emocijama. Znam mnoge kojima taj intenzitet ne prija. To je, pretpostavljam, u vezi sa činjenicom da je istinu teško reći, ali i čuti. Da li ste ikada pomislili da je publika nedostojna poruke koju saopštavate?

Sudbina umetnika je da bude ogoljen. Da sam u bilo kom trenutku u karijeri osetio da me komponovanje i sviranje muzike ne ispunjava entuzijazmom i zadovoljstvom, da imam pogrešnu motivaciju, prestao bih istog časa, ako ne i ranije.

Mi, džez muzičari, nosimo taj balast beskrajnog dokazivanja i samopotvrđivanja, iz večeri u veče. Svaki novi nastup predstavlja hod po tankoj žici, bez sigurnosne mreže koja bi ublažila pad, a u tako surovim uslovima neiskrenost je luksuz koji je nemoguće priuštiti. Celog života tako funkionišem, ne znam za drugi put.

Muzika koju stvaram je plod životnog iskustva i emocija koje me obuzimaju dok sviram. One često mogu biti bolne, teskobne, mada sam siguran da se u mojoj muzici uvek mogu uočiti i nada, ljubav i snaga. Publika koja je došla da me čuje mora biti otvorena i spremna da apsorbuje iskustvo. Svaka duša je podjednako vredna i svako je dostojan uživanja u dobroj muzici.

Spiritualna ste osoba. Da li je muzika uspela da vas dovede do istine? Ima li univerzalnog recepta da se do nje dođe?

Ne postoji samo jedan put kojim se krećemo u pravom smeru. Puteva je mnogo. Bitno je biti iskren u svojoj potrazi. Kada je tako, svi putevi su pravi. Svetu se ne može udovoljiti, niti se on može promeniti. Imajući to u vidu, jedino što čovek može da uradi je da se okrene sebi i bavi samim sobom. Moj put je put umetnika, muzičara, ali sam idući njime bivao privučen mnogim drugim filozofijama i učenjima.

Kojoj muzici volite da se prepustite u intimi svog doma? Slušate li nešto osim džeza i klasične muzike?

Voleti muziku znači voleti svu dobru muziku, bez obzira na žanr. Meni prija mnogo toga – od opere, preko Nusrata Fateha Alija Khana, do afričke plemenske muzike, Bacha, muzike iz majke Indije – spisak je beskrajan. I u savremenoj pop i rok muzici ima mnogo onih koji traže nove načine da promovišu individulanost i to je za svaku pohvalu. Ne želim da spominjem imena, jer ću sigurno izostaviti mnoge koji to ne zaslužuju.