Chris Potter Underground – Ultrahang (Artist Share)

Chris Potter je jedan od onih muzičara čiji telefon ne prestaje da zvoni. Bez obzira na nebrojene kolaboracije i ulogu pratećeg muzičara u mnogim projektima, njegova solo karijera nije nimalo trpela. Problem je bio što su albumi, iako uglavnom solidnog kvaliteta, bili u velikoj senci njegove saradnje s drugim muzičarima (najdugovečnija je njegova sada već 12-ogodišnja participacija u Dave Holland Quintetu), a Potter se upravo markantnim učešćima na tuđim albumima ili u koncertnim postavama nametnuo kao jedan od najinteresantnijih i najdinamičnijih tenor saksofonista na sceni.

Pre tri godine, Potter odlučuje da napravi postavu koja bi bila trajna, i istovremeno imala neophodnu hemiju potrebnu da bend opstane na duže staze. Odlučuje se za Wayne Krantza na gitari, Craig Taborna na Fender Rhodesu i Nate Smitha na bubnjevima, a postavku naziva Chris Potter Underground. Iste godine izdaju interesantni prvenac, a naredne i živi Live At The Village Vanguard – Follow The Red Line, na kome Krantza zamenjuje Adam Rogers. Ekipa zalazi nešto dublje u fank teritoriju, ali harmonska i svaka druga sofisticiranost ostaje nedirnuta.

Ove godine pojavljuje se novo izdanje benda – Ultrahang. Album je objavljen kao Artist Share, model po kome se album praktično finansira donacijama fanova. Potter se odlučio za ovaj korak nakon muzičkih razmimoilaženja sa svojom dotadašnjom kućom Sunnyside.

Uzevši u obzir da nosi reputaciju izuzetne koncertne atrakcije, Potter je pokušao da prenese energiju i hemiju benda sa živih albuma u studio. On odlučuje da svako veče snima džemovanja benda sa tonskih proba, i te zvučne zapise pri kasnijim preslušavanjima uobliči u konkretne kompozicije. Slušanjem Ultrahanga dolazi se do zaključka da je izvukao najbolje iz oba sveta – album zvuči produkcijski veoma moćno i moderno, a neophodna koncertna energija i sirovost su itekako zadržani.

Prvo što pada u oči i pre preslušavanja ploče je odsustvo basiste, a kad se taj podatak suoči sa fank/gruv etiketom albuma, neverica i skepsa su neizbežni. Međutim, Underground je bend kome ne treba basista da bi gruvao bolje od mnogih iz istog miljea. Štaviše, odsustvo basa u fank okruženju mu daje notu nesvakidašnje originalnosti. Ovde treba najviše počasti odati Craig Taborn-u, koji svoju izuzetno zahtevnu dužnost popunjavanja niskih frekvencija obavlja maestralno. Na Ultrahang-u korišćenje bas pedale Taborn svodi na minimum, i više se koncentriše na harmonski pristup i sviranje koloritnih blok akorada nego na same bas linije, ostavljajući time Potteru i Rogersu mogućnost i prostor da sami doprinesu gruvu.

Album otvara naslovna kompozicija, fank u srednjem tempu, koji je vođen sinkopiranim gruvom Nate Smitha i predstavlja solidan uvod u priču koja sledi.  Adam Rogers, gitarista koji verovatno poseduje i najunikatniji ton na ovom albumu, opredeljuje se isključivo za Fender Telecastera, a rezultat je veoma svetao i jasan, izbluziran ton. Njemu je dato evidentno više prostora nego na Follow The Red Line, i on ga koristi vrlo efektno, i to već na drugoj kompoziciji Facing East, jednoj od vrhunaca ploče. Pesma počinje krajnje jednostavnom, skoro dečijom temom, a razvija se u kompleksnu odiseju, prožetu višeslojnim atmosferičnim tepisima, zadržavajući pritom originalni gruv.

Koliko god bend bio jak, Potter je i dalje u prvom planu – u Facing East njegov solo, najpre na bas klarinetu, a odmah zatim i na tenor saksofonu, opravdava zvanje jednog od najdinamičnijih džez muzičara današnjice. Komad u brzom tempu Rumples ide i korak dalje – pravolinijski 4/4 fank s neočekivanim brejkovima, prožet Rogersovim i Potterovim adrenalinskim solima, kao i uvrnutim atonalnim unisima ove dvojice. Tačno na sredini ovog seta je nešto mirnije viđenje Bob Dylanove It Ain’t Me, Babe. Potter, opet baršunastim tonom bas klarineta, ovog puta mnogo emotivnije prilazi problematici.

Time’s Arrow predstavlja Taborna u najboljem svetlu gde on preko 5/4 ritma, majstorski vođenog od strane Smitha, unisono svira bas deonice i solo s fenomenalnim osećajem za ritam i savršenom tehnikom. Desetominutna Boots, jednostavna stvar izgradjena na ritmičkoj nepredvidivosti , polako ali sigurno gradi put ka amplitudi koja se dostiže Smithovim solom i dalje se nastavlja opuštenim džemovanjem. Album zatvara Interstellar Signals, koja iz atmosferičnosti prerasta skoro u haos, da bi razrešenje donelo nešto slično dozi optimizma proizišlog iz apsolutne beznadežnosti i tame (gde se tematska reminiscencija na Coltraneovu After The Rain nikako ne isključuje).

Potter je Ultrahangom napravio najveći korak u svojoj kako Underground, tako i fjužn/progresivnoj džez fazi. Od muzičara njegovog kalibra uvek se očekuje mnogo, čak i u postavljanju novih žanrovskih granica. Undergroundu se može pripisati da je jedan od inovativnijih bendova progresivnog džeza, ali u Potterovom slučaju je možda i interesantnije pitanje kojim putem će krenuti kada iscrpi ideje vezane za ovu postavu, nego koliko daleko će sa tim istim bendom stići. No Ultrahang je evidentna evolucija ovog benda, i onima koji su željni zaraznog fank gruva, ispunjenog visoko kvalitetnom improvizacijom i harmonskom sofisticiranošću, ovaj album se toplo preporučuje.

Chris Potter – saksofon, klarinet

Wayne Krantz – gitara

Craig Taborn – Fender Rhodes

Nate Smith – bubnjevi