Christian Wallumrød Ensemble – Fabula Suite Lugano (ECM)

Danas reč „džez“ ne označava muzički stil – više je nalik izdvojenom i kompleksnom zvučnom sistemu koji nudi čitav dijapazon raznih boja i raspoloženja. Slušalac ove muzike pokušava da se poistoveti ili pronađe svoja osećanja ritma, harmonije…otud potiču sve naše pohvale i kritike, ali i pokušaji da među nepoznatim imenima pronađemo neke buduće izvore svežih sazvučja, vesnike novog i nesvakidašnjeg. Norveški pijanista Christian Wallumrød je upravo jedan od manje znanih, ali izuzetno zanimljivih stvaralaca, od koga je najmanje što možemo dobiti začuđenost nad odslušanim.

Prvi susret sa muzikom Christiana Wallumrøda je oprezno osluškivanje nečeg zaista neobičnog. Neprimetno, slušajući numere, gotovo trenutno se prekidaju sve aktivnosti poput čitanja propratnog materijala, ili pokušaja da istovremeno sazna nešto o ovom pijanisti. Tone se sve dublje u zvuke, dok se ne postane jedno veliko uvo, poput prijemnika koji ćuti i napreže se da uhvati i najtananije odsvirane deonice.

U nedostatku kvalitetne audio opreme, krivca za naprezanje neko će najpre potražiti baš u tehnici za reprodukciju. Ali to nije suština Wallumrødove priče, ni njegove muzike. Tišina i mir su osnovni motiv, okvir i cilj kome teži da vas odvede slušanje. Nakon nekoliko dana opijanja ovim snimcima, natpisi da se muzika koristi kao pomoćno sredstvo u lečenju, i to ne samo u psihijatriji, postaju mnogo razumljiviji. Manje neverovatnim će se činiti i tvrdnja da biljke brže rastu uz zvuk.

Klasična, ozbiljna, ili kako je često nazivaju njeni izvođači – „koncertna muzika“, iako utkana u ovaj projekat, nije i njegova suština. I ono što imate od izdanja ECM produkcije nalazi se na ovom materijalu, ali je ipak drugačije. Klasifikovati ovo kao novi zvuk bila bi presmela tvrdnja, ali se muzika na ovom albumu ipak razlikuje od onoga što nam je poznato i teško je opisati osamnaest numera, od čega su većina minijature: improvizovana barokna muzika, norveška narodna muzika, ili džez, odsvirane na mnoštvu zanimljivih instrumenata.

Muzički instrumenti koje Wallumrød međusobno suočava na ovom projektu su posebna priča. Sa jedne strane tu je dobro znani džez instrumentarijum, a sa druge – skup neobičnosti. Možemo čuti baroknu harfu, ali i norvešku violinu, violu, violončelo, glokenšpil, pa i dečiji klavir.

Album započinje sa Solemn Mosquitoes i dramatičnom uvertirom, gromoglasnom vratolomijom u kojoj nema ni naznake sukoba ili kakofonije među instrumentima. Svaki pasaž je čujan i jasan a delo se, naravno, završava tišinom. Pling se nadovezuje i atmosfera postaje zategnutija. Sluh se lagano napreže, ritam je sve sporiji, jedan akord sve duže traje. Jumpa je nalik koncertu u katedrali, virtouzi i akustika su nenadmašni. Nadovezuju se minijature, poput predivne Scarlatti Sonata, a tu je i norveška tradicija u Quote Funebre.

Christian Wallumrød je načinio malo remek delo u kome se prepliće nekoliko muzičkih stilova, briljantno uklopljenih u improvizovanu strukturu, čineći u neku ruku eksperimentalnu muziku. Ovo nije klasična fuzija, ni spajanje tradicionalnih ili klasičnih elemenata sa džezom. I u ovom muzičkom čudu kao da nema kraja neobičnostima. Ni improvizacija ne teče po već znanoj shemi kojeg drugog većeg ili manjeg džez slobodara koji svoju muziku iznalazi u severnoevropskoj ili samo evropskoj tradiciji. Wallumrød kao da je i u tom segmentu krenuo u suprotnom pravcu, ne razbijajući sve sto se može razbiti od muzičkih šablona, ali nam ipak nudeći zvuk oslobođen stega.

Christian Wallumrød – klavir, harmonijum, dečiji klavir

Eivind Lønning – truba

Gjermund Larsen – violina, norveška violina, viola

Tanja Orning – violončelo

Giovanna Pessi – barokna harfa

Per Oddvar Johansen – bubnjevi, perkusije, glokenšpil