Colin Vallon Trio: Le Vent (ECM/One-HiFi)

Švajcarski pijanista Colin Vallon jedna je od novih uzdanica ECM produkcije. U ranim tridesetim, pravedno ćemo ga smatrati još uvek obećavajućim muzičarem, koji razvija vlastiti stil i napreduje sa svakim novim izdanjem. S druge strane, karijeru nije od starta gradio kao ECM-ovac poput, recimo, sve slavnijeg Torda Gustavsena.

I Vallonu i autoritarnom izdavačko-producentskom guruu Manfredu Eicheru ta ja zgoda dobro došla, ne bi li obojica izašli oplemenjeni iz saradnje. Jedan s vrhunskom produkcijom i renomeom buduće evropske džez zvezde, drugi s muzičarem koji će uneti svežu krv u prepoznatljivu matricu ECM-ovog klavirskog zvuka. Nešto poput uspona Colinovog zemljaka Nika Bärtscha, a opet i – videćemo – sasvim drugačije.

Pre ulaska u minhensku mašineriju Vallon je snimio dva albuma, potonji za avangardno nastrojeni Hatology. Slušajući izdanja „Les Ombres“ (2004.) i „Ailleurs“ (2007.) još ne prepoznajemo snažnu autorsku individuu; tek naziremo da taj mladić nije niti tipičan liričar niti baperski rasvirani solista. Negde je između, luta i rasvirava ideje u trio formaciji. Prepoznajemo „evropsku školu“ u najširem mogućem smislu, eto toliko.

Potom ga lisac Manfred uzima pod svoje te 2011. objavljuju album „Rruga“  –  ovog Vallona već prepoznajemo kao „autora“ –  onog koji voli svedene akordske razrade tema, neparne ritmove koji ne asociraju nužno na nekakvo etničko zaleđe, ciklične melodije, dinamičke razrade tema u triju. Specifičan uticaj na Vallona mogla je imati i prateća rola vokalistkinji Elini Duni, opet za ECM. Čitav je njegov trio tamo u svedenom formatu, prati i osluškuje, ali i nadograđuje osnovni format s naznakama etno melosa ili pop senzibiliteta.

„Le Vent“ prati fino sazrevanje bendlidera i autora sa već ozbiljnim decenijskim iskustvom.  Nije ovo nekakav album „međaš“ kojim će Vallon istupiti nesvakidašnjim stilskim rešenjima; pre će biti svedočanstvo o suptilnom razvijanju stila, odbacivanju sitnih nesavršenosti i naglašavanju vrlina. Budimo još konkretniji – izraženu posvećenost formi i dinamici Vallon je sada oplemenio i temama koje će biti podjednako snažne i upečatljive kao aranžerska rešenja. Vrlo je to značajna stavka, jer ako ćete vrteti tri akorda ili fraze po nekoliko minuta, bolje bi vam bilo da su melodijski snažne i efektne!

Vallon je u tom smislu sve bliži pop senzibilitetu – povremeno ćemo imati doživljaj kao da slušamo „strofe“ i „refren“ umesto „tema-solo-tema“ forme, pa makar i u evropski liričnoj dekonstrukciji. I ne samo to. Uvodna „Juuichi“, a naročito „Immobile“ koja za njom sledi, zvuče kao da su izašle iz šinjela Thoma Yorkea s nekog njegovog solo albuma ili smelijeg Radiohead izdanja, u specifičnom koktelu klavirske teskobe i melanholije. Tu je repeticija, zahuktavanje,  drama i ekstaza…hit do hita.

„Cendre“ i „Goodbye“ slične ideje razrađuju u sporijem tempu, gde će i atmosfera biti za nijansu džezerskija; sada kontrabasista Patrice Moret vuče numere. Njegova će rola biti naročito spektakularna u blago iščašenoj kompoziciji „Pixels“, koju se vrti oko napete bas fraze, dok konačno čujemo i Vallonovu avangardnu stranu. Drugde je njegovo sviranje izrazito fokusirano u smislu snažnog naglašavanja i oblikovanja tonova, baš kao što bi činio i sa akordima.

Rezimirajmo – očekivane fraze o  “atmosferičnosti/eteričnosti”, “istančanom lirizmu” i sličnim ECM-ovskim odrednicama, tek do određene mere se daju primeniti na Vallonovo delo. Ovaj je pijanista odabrao “srednji put” postupnog nadograđivanja i sofisticiranog sazrevanja autorskih ideja, čime neće pobrati nagrade i hvalospeve mejnstrim kritike željne “revolucionara” ili makar “proverenih starih kajli”, ali će jošte kako obradovati ljubitelje džeza naklonjene specifično sofisticiranom, evropskom pijanističkom zvuku. Umesto još jedne floskule “da se od Vallona dosta očekuje u budućnosti”, recimo da je njegovo vreme, sasvim izvesno, već i sada došlo.

Spisak numera: Juuichi; Immobile; Le Vent; Cendre; Fade; Goodbye; Le Quai; Pixels; Altalena; Rouge; Styx; Coriolis.

Muzičari: Colin Vallon – klavir; Patrice Moret – kontrabas; Julian Sartorus – bubnjevi.