Damir Bačikin: Out Loud in Berlin

Srpska džez dijaspora razasuta je po celom svetu, a najčešća čvorna tačka joj je ovde dobro poznata akademija u Gracu i njena baperska tradicija. Drugo omiljeno stecište domaćih džezera je američki Berkli, no retki su uspeli skupiti novac za školovanje i nastaviti koliko-toliko uspešnu karijeru s one strane Atlantika (poput na pr. gitariste Raleta Mićića ili bubnjara Marka Đorđevića). U ovoj tradicionalnoj geo-džezerskoj raspodeli posve je unikatan primer trubača Damira Bačikina (1980. godište), o kome se u Srbiji gotovo ništa ne zna. Odrastao je i školovao se u Zrenjaninu i Novom Sadu, gde je radio u orkestru opere SNP-a, odselio se u Berlin već u zrelom dobu (opet našao uhlebljenje u orkestru opere – Coburga), sve vreme baveći se klasičnom muzikom i potajno sanjajući o sviranju džeza…

Svoje želje je polako počeo i da ostvaruje, te je skupio osmočlani ansambl pod nazivom Damir Out Loud i snimio album “Graduation day”, koji sam zahvaljujući autoru imao prilike da preslušam i pre zvaničnog datuma objavljivanja (u junu, za švajcarskog izdavača Unit Records). Prvi utisci su da se radi o netipičnom kreativcu za ovo podneblje, koji se u svom sviranju podosta oslanja na fjužn-Majlsa, a u komponovanju sledi različite tendencije savremenog džeza u kojima ne moramo nužno referisati na ovo ili ono ime. No jasno mi pada na pamet poređenje s domaćim sastavima poput Majamisty Trija ili Eyota – ne toliko zbog stilske sličnosti, koliko zbog sposobnosti da ne-džezersko nasleđe preokrene u vlastitu korist i donese nešto sveže žanru, poštujući u dovoljnoj meri njegove osnovne strukture. Deo materijala dostupan je za preslušavanje na Soundcloudu.

Damir objašnjava kako je sve počelo: “Trubu sam počeo da sviram kao učenik teoretskog odseka srednje muzičke škole ‘Josif Marinković’ u Zrenjaninu, u svojoj 15-oj godini.  Drugar saksofonista mi je pustio kasetu Milesa Davisa “Kind of Blue” i prvi taktovi su mi toliko obuzeli pažnju, da mi je odmah bilo jasno da je truba ono što me zanima kao ništa drugo u životu.   U to vreme sam svirao u akustičnom fank bendu u sastavu truba-bas-gitara-udaraljke.  Zvali smo se “Ulambator”, a repertoar je bio sačinjen od naših kompozicija i džez standarda. Imali smo koncerte skoro svakog vikenda u periodu od dve godine u Zrenjaninu, dok se nisam, kao 19-ogodišnjak,  zbog studija na Akademiji umetnosti preselio u Novi Sad. Ti počeci u Zrenjaninu su bili izuzetno važni za moj dalji muzički razvoj. Takođe su bili jako zabavni zato što su u bendu svirali moji najbolji drugovi iz tih dana. Živeli smo svoj san i disali punim plućima!”

Već u prepisci pre ovog zvaničnog intervjua, Damir se požalio da ga je škola „zarobila“ u kreativnom smislu. “Studije klasične muzike su donosile i nalagale određenu vrstu discipline. Kada sam dobio posao u orkestru opere SNP-a u Novom Sadu, pored studiranja, praktično nije ostajalo mnogo vremena za bavljenje autorskom muzikom, ili bar nije bilo vremena baviti se njome onako kako sam želeo”, kaže Bačikin.

Promena je došla s preseljenjem u Berlin. “Studije muzike u Berlinu i saradnja sa berlinskim, ili svetskim kompozitorima i bendliderima tamo stacioniranim, potpuno su promenili moje poglede na pisanje muzike i ostavili dubok trag u mom muzičkom izrazu. Već pri prvoj poseti, u mojim ranim dvadesetim, shvatio sam da je Berlin najbolji grad na svetu za mene i moj razvoj. Tada sam upoznao neverovatnog trubača i sjajnu ličnost Billa Formana, sa kojim sam, na njegov poziv i nakon par godina studiranja u Novom Sadu, počeo da studiram na Berlinskoj Hochschulle fuer Musik ‘Hanns Eisler’. Te prve tri godine u Berlinu su bile najteže i najlepše godine mog  studentskog života. Bill i Berlin su ostavili neizbrisiv trag u mom muzičkim i privatnom životu, i još uvek to rade!”

Dalje, pitamo Damira o njegovim prvim angažmanima u Nemačkoj. “Jedan od prvih je bio u kvintetu sa Gerardom Presencerom, profesorom trube sa Jazz institute Berlin, čovekom koji je verovatno najpoznatiji po legendarnoj solo deonici na cover pesmi britanskog sastava US3 ‘Flip Fantasia’ (original Herbieja Hancocka – ‘Cantaloupe island’) kada je imao samo 18 godina… Pored toga sam imao mesto u produkciji u jednom od najpoznatijih pozorišta istočne Nemačke ‘Volksbuehne’, i svirao gomilu ispomoći po Berlinskim orkestrima i ansamblima za novu muziku – Konzerthaus orchestra, Solistenensemble Kalidoskop, Kammer ensemble Neue Musik Berlin, itd…

Ponovo se okrenuo džezu i komponovanju vlastite muzike početkom 2010. “Delom svojom inicijativom, delom po sugestiji nekoliko prijatelja muzičara koji su bili u prilici da čuju segmente mojih komada, rešio sam da osnujem ansambl koji bi svirao moju muziku, i sakupio berlinske kolege muzičare iz oblasti džeza i klasike. Ovaj miks muzičara iz toliko različitih backgrounda nije čest, ali zbog specificnosti mojih komada koji se ne mogu svrstati samo u jedan pravac, morao sam koristiti prednosti oba žanra. Za ritam sekciju sam odabrao džez muzičare zbog improvizacije koja je prisutna u svakom komadu, dobijajući tako lepe soloe vibrafona, kontrabasa i bubnjeva i odličnu bazu i pratnju za solo deonice trube. Duvači su kolege iz oblasti klasike. Njih sam odabrao zbog autentičnog ‘čistog’ zvuka i tople boje tona. Glavna referenca i ideja vodilja mi je bio zvuk duvačke sekcije na  ‘Kind of Blue’ Milesa Davisa. Naravno, orkestraciju sam prilagodio mom ukusu i odabiru instrumenata, te sam saksofone zamenio limenim duvačima, hornom i trombonom, a u unisu sa trubom sam postavio bas klarinet i klarinet”.

O muzičarima sa kojima trenutno radi kaže: ”To su moji dugogodišnji prijatelji i saradnici. Sa svakim pojedinačno sam već sarađivao godinama u raznim sastavima i projektima pre nego što sam ih pozvao da budu deo mog ansambla. Posebno bih izdvojio mladog vibrafonistu Juliusa Heisea koji je neiscrpni izvor inspiracije, muzičar genije koji pored vibrafona svira klavir i bubnjeve, i koji je sjajan partner kako u muziciranju tako i u donošenju važnih odluka vezanih za rad ansambla. Još bih izdvojio i gostovanje peštanskog bubnjara i starog prijatelja Miklosa Szilvestera, rođenog u Muzlji kod Zrenjanina, koji je svojim ‘cool’ zvukom bubnjeva doprineo specifičnoj atmosferi celog albuma”.

Damir Bačikin je, za snimanje svog albuma-prvenca, dobio gradsku stipendiju. “Berlin je grad kulture koji mnogo ulaže u umetnost. Svaki umetnik iz bilo koje grane umetnosti, a koji ima ambicije da realizuje svoje ideje, može da se prijavi za stipendiju grada Berlina. U programu Senata, u kojem sam ja odneo nagradu ‘Studio preis‘, prijavilo se 60 sastava. To samo po sebi govori o konkurentnosti scene. Mislim da kvalitet i koncept igraju ključnu ulogu u dobijanju podrške grada. Svake godine se dodeljuju stipendije i nagrade tako da je stvar uvek sveža i takav tempo pruža i jako uzbudljive umetničke projekte“.

Za kraj – planovi: “Album ‘Graduation Day’ zvanično izlazi u junu, tako da će mi ova i naredna godina proći u promociji prvog albuma i koncertima. Iskreno se nadam da cemo uspeti da dođemo i u Srbiju i da sviramo za naše ljude.  Kao sideman u svetu džeza sam ove  sezone rezervisan u Hannes Zerbe Jazz orchestra koji je snimio i izdao prvi CD u 2012. godini; u tom orkestru sviram sa imenima berlinskog i nemačkog modernog džeza kao što su Silke Eberhard, Gebhard Ullmann, Juergen Kupke… Takođe ću gostovati i na snimanju albuma izraelskog bubnjara Toma Dayana u maju.