Dan Berglund’s Tonbruket – Self-titled (ACT)

Esbjörn Svensson Trio (E.S.T.) je bio jedan od retkih džez sastava dobro poznatih i među ljubiteljima pop i rok muzike, što jasno govori o njihovoj harizmi, autentičnosti i specifičnoj energiji koju su isporučivali u srećnim danima delovanja na sceni, malo koga ostavljajući ravnodušnim. Sticajem dobro poznatih tragičnih okolnosti, E.S.T. više ne postoje, ali bilo je samo pitanje vremena kada će se preostala dva člana gorepomenutog trija otisnuti u solo vode. Prvi takav korak načinio je basista Dan Berglund. Sa još trojicom muzičara različitih bekgraunda (Johan Lindström, Martin Hederos i Andreas Werliin) oformio je postavu Tonbruket i izdao album na nemačkoj etiketi ACT, za koju je i slavni trio objavio većinu svojih albuma.

Osnovno pitanje koje se nameće je: koliko se Dan Berglund držao tradicije i standarda koji su postavljeni u matičnom triju, a u kojoj meri je krenuo svojim putem ne obazirući se na prošlost. Prepoznatljiv zvuk kontrabasa, povremeni atmosferični džez momenti (posebno tamo gde klavir dolazi do izražaja) i rok energičnost koja je obeležila zadnju fazu postojanja trija (albumi Tuesday Wonderland i posebno Leucocyte), neki su detalji koji asociraju na prošla vremena. Ipak, primetna su i odstupanja u potrazi za novim i drugačijim zvukom, čime je otklonjena opasnost da se uđe u zamku manirizma i slepog kopiranja. Kada se sve sabere, ovaj album ima više veze sa na pr. progresivnim rokom nego sa džezom, što nikako ne bi trebalo da smeta E.S.T. publici, već naviknutoj da očekuje neočekivano.

Berglund i kolege otvaraju album numerom Sister Sad, gde se u uvodnom delu kreću mirnom i melodičnom linijom koju iscrtavaju uz pomoć kontrabasa, akustične gitare i klavijatura. Aktiviranjem bubnjara, dolazi do potpune transformacije i pokretanja prave zvučne lavine u energičnom rok maniru, što se na početku nije dalo ni naslutiti. Svojom jednostavnošću i repetitivnim karakterom Stetoscope najviše asocira na kraut-rok u najboljem izdanju. Sailor Waltz spušta tenziju, čemu doprinose suptilni klavir, gitara sa čudnim, skoro sablasnim zvukom, dok Berglund korišćenjem gudala daje još elegičniji prizvuk.

U nastavku (Gi Hop, The Wind And The Leaves), dominira melodičnije i akustičnije izvođenje, uz nešto življi ritam u Gi Hop. Wolverine Hoods je poput mosta koji povezuje prethodnu i narednu temu. Počinje tiho i sporo, nastavlja u stilu stare škole pojedinih izvođaca sa Ninja Tune etikete, a završava uz zvuke električne gitare. Monstrous Colossus nastavlja kretanje po teritoriji koja je samo “zagrebana” na početku albuma, prepuštajući nas ogoljenoj i sirovoj rok energiji, uz korišćenje gotovo psihodeličnih elektronskih i gitarskih efekata u finalu.

U Song For E nežni zvuk klavira ponovo smiruje strasti, uz pomoć “mekanog” ritma i jedva primetnih orgulja u pozadini. Berglund svojim toplim basom uspeva sve ove niti da poveže u jednu celinu i održi kompaktnost izraza. Asocijacije na Esbjörn Svenssona su očite, tako da ovde praktično imamo posvetu preminulom prijatelju i muzičkom saborcu. Konačno, dolazimo do mog licnog favorita, Cold Blooded Music, gde kvartet u sedam i po minuta uspeva da sublimira energiju čitavog albuma u raskošnom epskom post-rok maniru. Album tiho i nežno zatvara Waltz For Matilda, sa malo “pomerenim” kantri prizvukom čije se prisustvo da osetiti u još par pesama.

Veoma eklektični debi Tonbruketa nagoveštaj je nove i uspešne karijere čoveka koji je već dao nemerljiv doprinos savremenoj muzičkoj sceni kroz delovanje u E.S.T. Ne treba zaboraviti ni ostale muzičare – čitav bend s lakoćom prelazi kroz različite zvučne teritorije, nikada se previše ne rasplinjavajući, što je i glavni kvalitet albuma. Sudeći po ovom izdanju, možemo reći da je pred Berglundom i ekipom svetla muzička budućnost.

Johan Lindström – gitare, klavir

Martin Hederos – klavir, orgulje, violina, klavijature, harmonika

Dan Berglund – kontrabas

Andreas Werliin – bubnjevi