Današnji slušalac džeza nalik je putniku u vozu koji brzo promiče kraj znanih, ali i nepoznatih predela. Nekadašnje brižljivo slušanje vinila izabranog višesatnim lenjim prebiranjem u radnji, zamenila je nepregledna džungla modernih nosača zvuka. Kako čuti sve što iole vredi ili na pomen svakog drugog ili trećeg muzičara ne iskazati potpuno neznanje? Teško, skoro nemoguće. Kompas za snalaženje su najčešće imena već znanih muzičara. Bubnjar koji svira tablu u duetu sa saksofonistom Rudreshom Mahanthappom na albumu Apti, sigurno će izazvati pažnju javnosti. Bubnjari su uglavnom i najslabija tačka našeg interesovanja i poznavanja, često se zastane nakon što se brzo izdeklamuju imena kao što su Art Blakey, Gene Krupa, Jack DeJohnette, Paul Motian, Peter Erskine, Roy Haynes…potom nastaju problemi sa prisećanjem uz pomoć kojeg saksofoniste ili pijaniste sa kojim je taj i taj, na tom i tom projektu…izuzetak nije ni Dan Weiss, jedan od onih do koga dolazimo zaobilaznicom.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih na džez scenu stupila je grupa talentovanih muzičara, koja se od početka pa do svojih najnovijih projekata katkad susreće: alt saksofonista David Binney, basista Scott Colley, tenor saksofonista Donny McCaslin i pijanista Edvard Simon. Ipak za priču o triju Dan Weissa centralna figura je alt saksofonista David Binney. Trio, koji osim Weissa čine još Jacob Sacks na klaviru i bassista Thomas Morgan, svirao je zajedno na nekolicini projekata Davida Binneya.
Sam Weiss je sa Binneyem otišao i korak dalje, učešćem na albumima gitariste Milesa Okazakija. Na prošlogodišnjem projektu Generations, Okazakijeva ekipa je odsvirala muziku koja simboliše stvaralaštvo današnjih avangardnih džez muzičara, bez obzira na kojim mestima u svojim solo karijerama iznalaze inspiraciju. Bend uz Okazakija čine alt saksofonista Miguel Zenon, tenor saksofonisti David Binney i Christo Knoche, basista Jon Flaugher, bubnjara Dan Weiss i pevačica Jen Shyu. I ovo bi bila jedna od željenih zamki za slušaoce džez muzike. Prateći ono što je Weiss dosada radio, namesto slušanja CD-a Timshel, potpuna preokupacija postane album koji je iz neznanog razloga promakao našim budnim ušima, a prepun je boja, ideja i sa izuzetnim stvaraocima.
Timshel, hebrejska reč sa značenjem da svako ima prava na slobodu izbora, na ovom albumu simboliše dvanaest numera koje bi trebalo da pojasne odabir Dana Weissa. Muzika je nalik njegovoj web strani: spoj izrečenog i prećutanog. Levo, namesto uobičajene biografije, ispisana su imena muzičara sa kojima je sarađivao i snimljeni projekti. Desno, obznanjuje postojanje gurua, demistifikujući vlastitu duhovnost.
Istovetni princip utkao je i u svoj album. Sa jedne strane imamo otvoren iskaz da je muzika spoj urbanog i unutrašnjeg sveta, a sa druge ostaje nepoznato gde se to Weiss zaputio sa pokušajem da kaže sve što je njegova spoznaja. Previše različitih ideja, ili prevelika želja da se saopšte delići pojedinih misli ili osećanja, najčešće su nezgrapan i nedefinisan spoj, nalik ovoj recenziji u kojoj želim saopštiti impresije o dva albuma.
Danov bend čine izvanredni muzičari. Na albumu koji su odsvirali, svaki solo bilo kojeg od trojice muzičara je vrhunska improvizacija. Naravno da je Weiss svoj album iskoristio da ritam bude očigledan i važan segment, poigravši se i sa pesnikom u sebi, kao što je u kompoziciji Always Be Closing. Tu su i njegovi Šopeni, odnosno uticaj klasike u kompoziciji Frederic ili Stephanie, ali najrazumljiviji i najbolji bubnjar je smešten u jednoj jedinoj pesmi – Teental Song. Tintal je jednostavna ritmička struktura u severnoindiskoj klasičnoj muzici, kojoj je Dan i najviše sklon, sudeći po njegovo saradnji sa muzičarima indijskog porekla. Ova numera je istovremeno i najzanimljivije što je bend realizovao na ovom izdanju.
Timshel je sloboda izbora koja pripada i nama slušaocima, svakom ponaosob. Weissove muzičke veštine, kao i izuzetno talentovanog pijanistu Sacksa i basistu Morgana, sigurno ne treba mimoići na narednim projektima, koje će – nadajmo se – pratiti jednostavniji pristup od sadašnje preopširne Danove introspekcije.
Dan Weiss – bubnjevi
Jacob Sacks – klavir
Thomas Morgan – bas
Jako zabavna je sinhronizacija Glengarry Glen Ross Jack Lemmonovog samouverenog monologa pod nazivom Always Be Closing. 🙂
Inace su ocekivanja sto se ovoga albuma tice bila mnogo mnogo veca. Prilicno introvertno, cesto i ravno, kao sto je Sladja rekla, Weissa, kao monstruoznog ritam frika najbolje checkirati na albumima drugih muzicara.
A inace, mislim da su bubnjari postali u poslednje vreme mozda i najinteresantnije tacke dzez sastava, neretko i kao bendlideri isporucuju izuzetne uratke
a otkako mu se prorijedila kosa, dobro mu stoji novi imidz, ionako je previše podsjećao na chrisa corsana…
evo nase Sladje, ziva i nadahnuta kao i uvijek 🙂