Dani švajcarske muzike: Norbert Möslang, Lucien Dubuis Trio, Plaistow, Imperial Tiger Orchestra

Mesto: Dom Omladine Beograda / Datum: 18. i 19. 10. 2013. / Foto: Ivana Čutura

Dani švajcarske muzike? Jel’ to neka pošalica od sinoć? Ako sam mešao pića moguće je da smo se tako surovo šalili.

Ovo je otprilike bila prosečna srpska reakcija na vest o organizovanju masivnog kulturnog događaja koji je u deset dana obuhvatio četiri države, šest gradova i publici pružio priliku da vidi čak dvadesetšest nastupa uglavnom švajcarskih izvođača. Istina je da je Švajcarska u ovim krajevima manje poznata po svojoj popularnoj – ili akademskoj – muzici, a više po nekim drugim stvarima – bankama, siru, satovima, čokoladi – no, jedna od najbogatijih zemalja sveta zna da se između ostalog bogate i siromašne zemlje razlikuju po tome ko koliko ozbiljno shvata ulaganja u nacionalnu kulturu i koliko napora čini da svoje kulturno pregalaštvo predstavi drugima.

Za nas koje pomisao na švajcarsku muziku samo seća na dane mladosti i hedbengovanje uz Krokus ili Celtic Frost, prijatno je iznenađenje bilo videti da smo skoro nenajavljeno dobili neku vrstu mini Ring Ring Festivala u jesen, kad mu vreme nije, doduše posvećenog ekskluzivno jednoj naciji i raspršenog po regionu (Tirana, Skopje, Zagreb, Ljubljana, Beograd, Novi Sad). No čak i najlenjijem prestoničkom ljubitelju muzike ponuđeno je više nego dovoljno razloga da izađe iz kuće. Nekoliko puta.

Vredi se osvrnuti i na to kako se i u vreme najljuće krize, ponuda kulturnih događaja u Beogradu odlikuje visokom gustinom: Bemus i Beogradski džez festival razdvojili su se tek toliko da se između njih umuvaju Švajcarci, a Festival srpskog filma fantastike, koji se paralelno odvijao u velikoj sali Doma omladine, morao je predstavljati dodatni atak i na novčanike ali i na organizaciju vremena prosečnog prestoničkog posetitelja festivala. Utoliko, relativno skromna poseta prvoj instanci Švajcarskih dana muzike (za koje se želi da postanu makar dvogodišnji događaj) više je refleksija toga da neki brendiraniji događaji automatski privlače više posetilaca, a manje kvaliteta ponuđenog programa. Bojan Đorđević i njegov Ring Ring festival, koji su u organizacionom smislu izgurali ovu manifestaciju, ipak su institucija od poverenja koja nam nikad do sada nije poturila rog za sveću, pa je tako i ovde bilo šta da se vidi i sa zadovoljstvom čuje. Evo šta smo gledali poslednja dva dana festivala.

Petak veče je otvorilo verovatno najpoznatije ime koje je nastupilo u okviru ovih događaja. Norbert Möslang je u svojoj 62. godini i najstariji muzičar koga smo ovde gledali, i jedan od onih koji su svoj izraz tesali decenijama da bi ga doveli do visoke prepoznatljivosti. Möslanga naravno najpre znamo kao polovinu kultnog dvojca Voice Crack koji je od početka devedesetih godina gajio osoben pristup elektronskoj muzici, kombinujući jeftinu, improvizatorsku etiku blisku marginama popularne muzike, sa akademiji imanentnim interesovanjem za istraživanje čistog zvuka. Voice Crack su svoju konkretnu muziku stvarali koristeći „cracked everyday electronics“, u osnovi hakujući svima pristupačne elektronske aparate kako bi iz njih oslobodili skriveni muzički potencijal.

No, ovom prilikom Möslang se predstavlja u relativno skromnoj i ne previše pustolovnoj postavci. Slomljena noga sa kojom je krenuo na kratku turneju po balkanskim pustošima diktirala je i svedenost opreme koju će sa sobom nositi, pa smo ga tako u petak gledali samo sa dva gramofona, miksetom i gomilom efekata. Odabravši da nastupi u gotovo potpunom mraku, Möslang je u startu pokazao šta nas čeka: potpuna apstrakcija zvuka, potpuno razdvajanje čoveka od mašine, skretanje pažnje sa čoveka na muziku, utapanje u tminu i buku.

I mada je daleko od toga da je ovim nastupom Möslang (inače diskografski i dalje solidno aktivan, sa novim albumom iz ove godine) pokazao neko novo lice ili ikoga iznenadio, šetnja kroz zvučne pejsaže i abrazivnu buku je bila sigurno vođena, i sa nešto od više pola sata trajanja tačno odmerena da impresionira a ne zamori. Polazeći iz masivnih bas pulsiranja i prekrivajući se zatim slojevima bele buke, Möslang je uspešno varirao dinamiku zvuka, od klasičnih power electronics gestova, preko dub odjekivanja i fragmenata gotovo prepoznatljivog ritma i melodije, pa do mirnijih, meditativnijih pasaža. Bez nekog vidnog napora prelazio je čitav put od akademske opsednutosti čistim zvukom na tragu Pierrea Schaffera, do htonske tame nalik na Lustmord ili Brighter Death Now.

Spretan u manipulaciji bukom i svestan da ponekad samo treba pustiti zvuk da sam radi svoj posao, Möslang je veteran amorfne elektronske muzike, lišene prepoznatljivih nacionalnih (ili uopšte kulturnih) kodova. Stoga njegovo uvršćivanje u reprezentaciju, koja uz državni novac predstavlja probranu nacionalnu baštinu, nekima će biti izraz vrhunske dekadencije zapadne Evrope, a za neke dobrodošlo podsećanje da se avangarda legitimno izborila za svoje mesto u fondovima ministarstava za kulturu civilizovanog sveta.

Iza Möslanga sledi nešto mnogo manje apstraktno i konfrontativno, mada ne nužno i manje avangardno. Lucien Dubuis Trio svoju muziku ponekad označava terminom „future rock“ i fakat da bi ovaj sastav prirodnije zvučao na Beogradskom džez festivalu nego na Zaječarskoj gitarijadi treba da nam ukaže u kakvom srećnom vremenu žanrovskog krosovera živimo. Muzika ove grupe zaista osciluje između džez slobode i rok čvrstine, kupeći najbolje od oba sveta, a poluhumoristička objašnjenja na njenom vebsajtu, kako je ovo bend „sa genima Johna Coltranea i DNK Beastie Boysa“ koji „svira džez onako kako bi Madonna upražnjavala snošaj posle godinu dana u zatvoru: požudno“ zvuče manje razmetljivo u svetlu zaista dobrog raspoloženja koje njena muzika izaziva.

Lucien Dubuis – saksofonista koji većinu vremena svira kontrabas klarinet – očigledno je u najosetljivijem životnom dobu mnogo vremena proveo slušajući najbitnije ploče njujorške downtown avangarde, pa i njegov trio ide sličnim putem kombinovanja opsesivno preciznih ritmičkih struktura sa razigranim razradama poletnih tema. Album koga su pre nekoliko godina snimili u kolaboraciji sa Marcom Ribotom poslužio je i da Ribot izgovori citantnu opasku kako „ako želite da znate kako je njujorški downtown stvarno zvučao 1982. godine, treba da slušate LDT“. Što opet na zanimljiv način podseća da ovaj sastav, iako u ovom trenutku predstavlja ono najbolje što Švajcarska ima da ponudi u domenu muzike, zapravo najpre zvuči kao američka grupa (stara trideset godina) koja kombinuje nasleđe crne Amerike, Afrike i Kariba.

Od tolike postmoderne čoveku može i da se zavrti u glavi, ali to je samo puko filozofiranje, naravno. Živimo u globalizovanom svetu i vremenu hiperubrzane informacije, pa je tako sva teorija o kojoj možemo da promišljamo ovim povodom bitna jedino u meri u kojoj Dubuis i njegova dva saborca na sceni deluju ubedljivo. A deluju, i to je najvažnije. Započinjući nastup dvema kompozicijama sa ovogodišnjeg albuma „Design Your Future“, Dubuis i drugovi odmah pokazuju da nisu nikakvi početnici i puki imitatori, udarajući žestok ritam i šetajući se bez napora između džeza, nou vejva, fanka, bluza i roka.

Upravo je dosledna posvećenost zvuku grupe ono što najviše podseća na downtown etiku: ovde nema mnogo prostora za individualne demonstracije virtuoznosti, kompozicije su teške i prepune promena perspektiva i dinamike, sa naglašenim ritmičkim strukturama, a Dubuis (koji povremeno klarinet zameni tenor saksofonom) i Roman Nowka koji šalta između bas i obične gitare se bešavno smenjuju u tome ko kada vodi a ko ima prateće dužnosti.

Ovo programsko nerazlikovanje pratnje od soliranja čini nastup trija izrazito dinamičnim i čak i kada muzičari uđu u meditativnije pasaže, gde se ritam svodi na pointilističke gestove sjajnog bubnjara Lionela Friedlija, ne gubi se nit naracije. Ovo je važno jer, kao uostalom i njihovi downtown uzori, Lucien Dubuis Trio ne kombinuju žanrove i estetike iz pukih bibliotekarskih pobuda, već su njihova klizanja iz bluza u hard rok, karipskih ritmova u fri džez i cirkuske muzike u fank uvek u funkciji kompozicije i zvuče organski, bez želje da pukim šokiranjem slušaoca osvajaju jeftine poene.

Relativno malobrojna publika pokazuje puno entuzijazma za ovu svirku, pa se bend masivnom aplauzu na kraju odužuje „džez baladom“ koja svojim izvanrednim raspoloženjem, iščašenim harmonijama i humorističkim izvođenjem (Friedli kleči ispred bubnjeva i udara po činelama na patosu) udara tačku na visokoenergetski, duhovit ali nikako neozbiljan debi nastup ovog iskusnog sastava u Beogradu. Nadamo se ponovnom viđanju.

Subota veče je obično udarni dan za svaki festival, pa tako i Dane švajcarske muzike zatvaraju dva vrlo dobra nastupa. Prvi na redu su Plaistow, a na opasku Jazzinovog izveštača da bi ovaj sastav, kada bi Dis-patch festival i dalje postojao, možda bio pravi izbor za njih, Bojan Đorđević će uz podignutu obrvu reći „ali oni sviraju akustični džez?“

Istina, ovo je trio klavira, kontrabasa i bubnjeva, no, način na koji su trojica mladih Ženevljana došla do džez izraza indikativan je i za to kako njihova muzika na kraju zvuči.

Plaistow inače označava nekoliko geografskih lokaliteta u Velikoj Britaniji (a ne u Švajcarskoj, za slučaj da ste se pitali) a sastav je ime, naravno, dobio po pesmi Plaistow Flex Out britanskog IDM muzičara Toma Jenkinsona. I mada će svaki časni džez puritanac skočiti kao oparen na pomisao da se ikako mogu spajati akustični džez i tamo neki Squarepusher koji vrti potenciometre i gura reglere, i to još onda naziva muzikom samo da bi nas dodatno iritirao, činjenica je da je Jenkinson bio prvi (i najvažniji) među intelligent dance music bratijom koji je nasleđe housea, hip-hopa, funka i acida počeo otvoreno da kombinuje sa raznim elementima džez tradicije. Devedesete su bile interesantno vreme i Plaistow su baš onakav džez sastav kakav može da nastane posle godina slušanja elektronskih muzičara koji posežu za džez harmonijama i temama, kombinujući bez mnogo ograda naizgled suprotstavljene muzičke tabore.

No, da, čak iako je ovogodišnji album „Citadelle“ prilično vidno džeziran, Plaistow zapravo do džeza na sinoćnjem nastupu stižu tek posle uvoda koji kao da je odabran da se publici uputi izazov. Kompozicija koja koncert otvara mnogo je bliža minimalizmu Philipa Glassa (ili Stevea Reicha) nego džez toplini koja će obeležiti kasnije komade. Plaistow su tokom prvih petnaestak minuta svedeni, gotovo manijački usredsređeni na minimalne muzičke gestove, namerni da slušaoca uvuku u svoju muziku potpunim poništenjem distance ili barem oteraju da im ne smeta.

I to na kraju funkcioniše, Plaistow su pružili nastup od skoro osamdeset minuta skoro bez ikakvih pauza i priče, očigledno stavljajući muziku ispred nekakve socijalizacije sa slušaocima. Što je svedočanstvo o njihovoj ljubavi i investiciji u tu muziku, dakako. I mada ne morate voleti njihov pomalo programski pristup opsesivnim ponavljanjima i glacijalno sporim razvijanjima tema, a za koji opet verovatno možemo da „okrivimo“ slušanje Philipa Glassa i elektronske muzike bazirane na lupovima, činjenica je da on uglavnom odlično funkcioniše.

Plaistow uspevaju da od stamene mehaničke hladnoće otrče i u druge strane, pružajući veoma lepe momente džez fraziranja u kojima pijanista Johann Bourquenez u više navrata virtuozno kliza u ciganske solaže, prigušujući levom rukom žice klavira dok drugom leti po klavijaturi. Pa se zatim vrate u harmonicima bogate pasaže ponavljanja pregršti klavirskih nota, da ponude dredloksima okićenom bubnjaru Cyrilu Bondiju priliku da pokaže sve svoje fank veštine u momentima koji zvuče kao akustične verzije sumanutih brejkbit lupova Squarepushera ili Aphex Twina. U nekoliko navrata silaze i do čiste apstrakcije, kada dodirivanje žica klavira i kontrabasa i udaranje koža bubnjeva prestaje da bude „muzika“ i postaje čist zvuk što slušaoca obuhvata i nosi u nepoznatom pravcu.

Plaistow će tako i završiti svirku, puštajući da muzika stane sama umesto da bude zaustavljena. Aplauz koji stiže potvrđuje da publika ume da ceni ovakvu posvećenost i ljubav.

Festival zatvara najrazigraniji, najzabavniji sastav koga smo u ova poslednja dva dana gledali, Imperial Tiger Orchestra iz Ženeve.

Ime sastava, odabrano da asocira na Imperial Bodyguard Band iz vremena Hailea Selasija, ali i na skeč Montija Pajtona o tigrovima (kojih nema) u Africi prilično dobro potkazuje o kakvom se ovde kulturološkom zamešateljstvu radi. Naime ITO su grupa veoma belih Švajcaraca sa ženevskog jezera koja svira savremenu etiopsku muziku, i nemoguće je potisnuti pomisao na užase globalističkog neokolinijalizma – barem utoliko što se čoveku čini neprirodnim da grupa ljudi iz jedne od najbogatijih država na svetu (da ne pominjemo države koja po broju komada oružja po glavi stanovnika kaska u Evropi jedino za Srbijom) svoju karijeru nastupa na World Music festivalima gradi na obradama kompozicija muzičara iz jednog od najsiromašnijih, ratovima najrastrzanijih regiona na planeti.

No, tako mu je to, što bi rekao Goran Skrobonja, u današnje vreme informacija teče slobodno u svim smerovima, a pitanje ko je od koga više ukrao je irelevantno kada sednete da slušate i želite samo da znate da li vas ova muzika na kraju dana radi ili ne. A Imperial Tiger Orchestra već u prvih par minuta svirke ruše bilo kakve sumnje u to da njihova muzika nekog može da ne radi.

Krećući iz mesta sa neodoljivo zaraznim amaraskim ritmom, Imperial Tiger Orchestra na najbolji način podsećaju da savremena afrička muzika duguje dijaspori barem isto onoliko koliko dijaspora i njome inspirisana bela muzika duguje njoj, pa je tako prva kompozicija urnebes duvačkih tema, letećih udaraljki ali i seksi wah-wah lizanja Hammond orgulja. Sledi Oromo pesma, „Yasherisheri“, poletna i sa zapaljivom temom, reklamirajući upravo izašli album „Wax“ na najbolji moguć način.

Imperial Tiger Orchestra ne sviraju isključivo etiopsku muziku – mada bogatstvo etničkih grupa i njihovih autentičnih muzičkih izraza ove zemlje daje mnogo materijala – šarajući tokom nastupa po regionu, odlazeći u Eritreju, Somaliju i Sudan i birajući pesme kojima će dati blagi džez preliv i harmonsko peglanje. Na ovaj način Evropljanima pomalo strane afričke skale (etiopsku muziku, recimo, karakteriše osobeni modalni harmonski sistem) dolaze u kombinaciji sa odomaćenijim interpretacijama afričkih korena kroz proširenu bluz pentatoniku.

A opet, činjenica da su i mnogi muzičari istočne Afrike u svoju muziku utkali zapadne uticaje pokupljene preko radija televizije i Interneta na kraju rezultira jednom teorijski kompleksnom ali na slušanje instant prijemčivom smešom ritmova i tema. Tako recimo „Al Naas Al Giafa“ velikog sudanskog pevača Mohammeda Wardija u interpretaciji Imperial Tiger Orchestra (i transkribovana kao „El Naas Elgiafa“) zvuči manje narodnjački, tako da se agresivni sintetički gudači potisnu u drugi plan za račun fank matrice a da Wardijevo karakteristično pevanje bude zamenjeno legato solažom na alt saksofonu.

No, ako džez i preteže u harmonskoj sferi, ritmički, Imperial Tiger Orchestra su erupcija zabave, sa bubnjarem i perkusionistom koji sviraju milion perfektno postavljenih nota u sekundi, samo da bi još bili ukusno dopunjeni neizbežnim elektronskim hendklepovima koji miris stvarne savremene afričke muzike nose ravnopravno sa temama i harmonijama. Tako i eritrejska tema „Tgeregna“ uspeva da zvuči tipično afrički u harmonijama i ritmu koji gotovo da zove u ritualni ples, sa napevom koji se onda prirodno pretapa u soul-fraziranje sa saksofonu.

Da li su Imperial Tiger Orchestra tek pop verzija ultimativnog krosovera koga su Brian Eno i Jon Hassel pre više od trideset godina nazvali četvrtim svetom, ili samo mudri Evropljani koji zarađuju pare na tuđoj muzici je naravno pitanje za nekog pametnijeg od nas. Njihova ljubav prema materijalu koji izvode je neupitna, kao i fantastična energija koja pršti iz moćnih ritmova i poletnih tema. „Djemeregne“, stari hit Muluqenea Mellessea je jedan od najboljih momenata koncerta (mada i ovde transformacija u čist instrumental sugeriše da originalne pesme imaju mnogo više značenja od onih koje Imperial Tiger Orchestra imaju smelosti da dodirnu), južnoetiopski „Konso“ je iz narodnjačkog plesno-pevačkog performansa u kome preovlađuju dozivanje i odziv ovde pretvoren u superbrzi, kompulzivni urbani disko šou a koncert zatvara sigurni hit – „Lale lale“ Mahmuda Ahmeda. Još jedna mišićava, žestoka pesma u kojoj se fank, rok i džez susreću sa afričkim kombinovanjem tradicionalne i pop muzike. Oduševljenje u publici još jednom potvrđuje da neke stvari jednostavno funkcionišu.