Danilo Perez: Muzika je najveća nada koju imamo

Džez pijanista Danilo Perez je jedan od najpoštovanijih i najaktivnijih džez pijanista, kompozitora i  edukatora danas. Rođen je u Panami, zemlji čija je kultura i muzika obeležila i obogatila njegov rad, posebno izdanja koja je izdao u poslednje dve godine „Providencia” i “Panama 500”, a koje je promovisao na otvaranju 30-og izdanja Beogradskog džez festivala. Ovaj renomirani pijanista nastupio je sa drugim legendama koji čine njegov trio, poput Džona Patitučija i Brajana Blejda. Ovaj sastav, koji je inače zajedno sa Perezom deo kvarteta Vejna Šortera, 2010. je takođe otvorio 26. izdanje Beogradskog džez festivala. Njegova muzika je muzika spajanja, odnosno mesto gde se spajaju kulture i muzike, tradicija i savremeno.

Sa muzičarima u vašem triju, Patitučijem i Blejdom, svirate dugo. Vi svirate i kao deo kvarteta Vejna Šortera. Šta je to što njih čini posebnim za Vas?

Mislim da se ovde radi o osećaju istraživanja, načinu komunikacije, kao i o neustrašivosti da se istraže momenti materijala koji nije potpuno pripremljen. To je kao da se gnjuri u bazenu, a pritom da se ne zna da li ima vode u njemu. To znači i traženje načina da se kreira ovaj neprekinuti dijalog, i da se napravi da ova muzika pripada ovom momentu, u sadašnjem vremenu. To nije lako objasniti jer se radi o nečemu veoma emotivnom. Mi smo kao porodica. Imamo taj osećaj sinhronizacije. To je neverovatan osećaj. Mi pokušavamo da pristupimo našoj muzici iz svakog mogućeg ugla, pokušavamo svašta, neprekidno istražujemo i pri tome pronalazimo prelepe dragulje. Znaš, svi mi nosimo duh našeg muzičkog oca, Vejna Šortera. On je uvek prisutan i uvek razmišlja i radi u sadašnjosti.

Koji su neki od izazova kada imate ovakav sastav i radite dugo sa njima? Svako od njih ima svoju bogatu karijeru i milion drugih projekata sa strane.

Mi ne moramo da imamo ništa i da se držimo grčevito za nešto. Jednostavno, mi smo porodica. Za mene, dovoljno je da pitam da li bi želeli da putujemo negde i da sviramo nešto novo što sam započeo. Postoji toliko mnogo mogućnosti, toliko mnogo potencijala da se istražuje. Mi znamo da ćemo pristupiti ovome kao bend, kao porodica, kao „deca svetlosti“ time što ćemo produžiti da istražujemo i razvijamo koncept koji Vejn naziva „nulta gravitacija.“ To je stanje gde je sve moguće.

U prošlosti svirali ste sa poznatim i bitnim muzičarima poput Dizija Gilespija, Vintona Marsalisa, Vejna Šortera, ljudima koje mnogi smatraju prosvetiteljima u džezu. Na koji način ste iskoristili vaše iskustvo i znanje koje ste akumulirali radeći sa ovim ljudima sada kada predvodite vaše bendove?

Nadam se da sam zadržao povezanost sa svim tim mentorima. Osećam da imam odgovornost na nivou održavanja muzike, povezivanju ljudi, a istovremeno da koračam napred sa osećajem znatiželje i avanturizmom. Svaki dan pokušavam da i dalje stvaram muziku koju ću prezentovati mladim ljudima. Isto tako, tu je i edukacija. Osećam da imam odgovornost da koristim muziku i kao sredstvo koje će prenositi ljudske vrednosti za društvo, za društvene aktivnosti, aktivizam. Ja sam veoma posvećen društvenom aktivizmu u muzici i isto tako kao mentor mladim ljudima. Njima pomažem da se povežu sa ljudima iz džeza da bi radili.

Kakav je osećaj da se svira sa legendom džeza Vejnom Šorterom? Način na koji svira i improvizuje njegov kvartet nije nalik nijednom drugom džez bendu. Više nalikuje na četiri planete koje orbitiraju oko sebe.

Da, tako je. Taj bend funkcioniše otprilike tako. To što mi radimo je teško opisati rečima. Glavna odlika ovog sastava je grabljenje prilika, a da se pritom ne plašimo da uradimo to. Mi smo neustrašivi. Tu ima puno vrednosti poput poštovanja, poverenja, osećaj potrebe da emocije izrazimo zajedno kao jedno. Kada sviramo zajedno, kao trio ili kvartet, dobijate osećaj da se radi o jednom glasu, jednom zvuku. Svako od nas je odgovoran za to. Niko nikog ne okrivljuje ako je pokušao nešto. Svako od nas daje sugestije i ideje.  „Šta misliš o ovome?,“ „A šta misliš o ovome?“. Nas četvoro sve vreme međusobno komuniciramo. Mi smo kao četvoro dece koja istražuju muziku bez ikakve sigurnosne mreže. Tim pokazujemo šta je moguće kada se mi sretnemo i to obično ide preko granice.

U svemu što radimo zajedno, ne samo u muzici, uključi se naš instinkt i želja da pokušamo da uradimo nešto. Mislim da je to taj nagon koji je Vejn pokrenuo kod nas. On nas je ohrabrivao, da bez izvinjavanja pokušavamo da uradimo nešto. Jedina stvar kojoj treba ostati veran je duh inventivnosti. To je suština džeza. To je duh samog momenta kada stvari postanu ekspresivne. Vejn mi je rekao „Sviraj muziku onako kako bi želeo da izgleda svet“. Pisanje i izvođenje muzike je ono što mi želimo da radimo. Mi sviramo takvu muziku koja oslikava svet kakav bismo mi želeli da bude.

Vaša dva poslednja izdanja koja ste uradili i koja ste promovisali ovde na džez festivalu, „Panama 500“ i „Providence“, za mene su kao mesta na kojima se spajaju i različite geografije, kulture i muzike. Ona su posvećena vašim panamskim korenima ali po mom mišljenju tu se spaja muzika Paname sa džezom i uticajima iz Afrike.

Meni su uvek bili zanimljivi brodovi koji su prolazili kroz Panamski kanal. Britanski, američki brodovi. Oni su me uvek inspirisali što se tiče geografije i putovanja. Kada sam pisao muziku za koju sam hteo da predstavlja našu geografsku lokaciju, otkrio sam da sam hteo da ona u sebi ima prostora. Istovremeno sam želeo da ona ima svoj kulturološki pasoš. Nadam se da pravim muziku koja ima svoj kulturološki pasoš koji će zameniti normalni pasoš kojeg ljudi nose. Da ne bude više normalnih pasoša, već samo kulturoloških pasoša. Lokacija Paname i njenog kanala su mi dali mnogo inspiracije za moj rad. Zbog toga želim da stvaram muziku koja spaja ljude i koja ističe njihove sličnosti umesto njihove razlike. Želim da pronađem jedinstvo u svemu.

Kakva je vaša evolucija kao autora, izvođača i edukatora tokom svih ovih godina kako se bavite muzikom?

Za mene, muzika je sredstvo uz pomoć kojeg bih postao još više čovek. Preko nje učim. Njoj prilazim na način koji znam, a to su tradicionalne vrednosti pri učenju muzike. Mi moramo da se vratimo do mesta gde svi komponuju, gde svi imaju nešto da kažu. Istovremeno, mi moramo da radimo sa muzikom na način na koji naučnici rade sa naukom. To znači da započnemo da razmišljamo o sebi samima kao istraživačima koji imaju mogućnost da kreiraju lek za čovečanstvo preko muzike. To je lek protiv svih loših stvari i negativnosti koja se nagomilala. U osnovi, za mene edukacija mora da bude na neki način i restauracija čovečanstva. Mi moramo da radimo na restauraciji čovečanstva. Mi moramo da radimo da se suprotstavimo vrednostima poput korupcije, pohlepe. Voleo bih da vidim političare da sviraju nekakav instrument. Time bi naučili da oforme svoj senzibilitet protiv ovakvih pojava. To bi uticalo na njihovo osnovno ponašanje, a naučeno bi mogli da primene da bi kreirali velike i bolje zakone i pravila. Za mene to je cela poenta – muzika je najveća nada koju imamo.