By 
Kada osamnaestočlani big-bend reši da u vreme finansijske krize izda debi album, to se u najmanju ruku može nazvati hrabrim potezom. Upravo je to uradio njujorški Darcy James Argue’s Secret Society, čiji se prvenac Infernal Machines krajem oktobra pojavio u prodavnicama.
Osnivač benda, tridesetčetvorogodišnji kompozitor Darcy James, došao je pre osam godina u Njujork iz rodnog Vankuvera, nakon što je diplomirao komponovanje u klasi Boba Brookmeyera (legendarni trombonista koji je, između ostalih, svirao sa Billom Evansom, Stanom Getzom, Gerryjem Mulliganom i mnogim drugima). Pre četiri godine oformio je Darcy James Argue’s Secret Society, koji je gotovo od samog nastanka aktivan na njujorškoj dauntaun džez sceni, svirajući u gotovo svim bitnim džez klubovima širom “Velike jabuke”.
Darcy svoj ansambl opisuje kao “steampunk big band”. Šta god on tačno mislio pod tim terminom, jasno je da želi napraviti distancu od “klasičnog big benda”, jer Darcy James Argue’s Secret Society su sve samo ne klasični. Iako u njihovoj muzici svakako ima elemenata koji su krasili orkestre velikana kao što su Gil Evans ili Don Ellis, celokupna atmosfera je ipak bliža nekim modernijim zvucima koji su karakteristični za na pr. Matthew Herbert Big Band, ili čak Tortoise ili Radiohead. Drugim rečima, Infernal Machines je mešavina klasičnog big-bend zvuka i muzike savremenih gitarskih bendova koji koketiraju sa elektronikom. Spomenimo i da je ime albuma preuzeto iz citata američkog kompozitora Johna Philipa Sousa koji je 1906. godine “izrazio zabrinutost da bi moderna tehnologija mogla upropastiti muziku”.
Mešavinu svih pomenutih stilova možete čuti već u prvoj temi Phobos – početni elektronski ritam u ovoj pesmi više priliči nekom bendu sa Morr etikete nego početku albuma jednog od studenata Boba Brookmeyera. Kako pesma odmiče, sve se više zakuvava, pa se tako prvo priključe duvači, pa ritam sekcija, da bi svi oni eksplodirali pred sam kraj pesme, nakon čega čujemo električnu gitaru koja zvuči kao da je odsvirao neko ko snima za ECM. Sve te konstantne promene ritma i stila, kao i šarolikost instrumenata, čine da nijedan sekund ove predivne jedanaestominutne teme ne bude dosadan.
Numera Zeno dosta duguje Gilu Evansu, s obzirom na to da ne možete ne primetiti sličnost s albumom Sketches of Spain Milesa Davisa (na kome je orkestraciju uradio upravo Evans), dok Jacobin Blues asocira na big-bend izlete Charlesa Mingusa. Verovatno najprogresivnija pesma na celom albumu je Redeye – ne dešava se baš svaki dan da na albumu nekog džez big-benda čujete ovoliko psihodelije, šuštanja i soliranja na električnoj gitari. Još jedan dokaz hrabrosti Darcyja Jamesa.
S obzirom na to da ovaj bend broji skoro 20 članova, nisam siguran koliko će finansijski dobro proći (ni da li ćemo ikada u životu gledati njihov koncert u ovim krajevima) – ali da živimo u svetu bajki u kom je kvalitet merilo uspeha, nema sumnje da bi Darcy James Argue’s Secret Society čekala svetla budućnost.
Darcy James – kompozitor i dirigent
Erica von Kleist – flauta, alt flauta i alt saksofon
Rob Wilkerson – flauta, klarinet, sopran i alt saksofon
Sam Sadigursky – klarinet, sopran i tenor saksofon
Mark Small – klarinet, bas klarinet i tenor saksofon
Josh Sinton – klarinet, bas klarinet i bariton saksofon
Seneca Black – truba
Ingrid Jensen – truba
Laurie Frink – truba
Nadje Noordhuis – truba
Tom Goehring – truba
Ryan Keberle – trombon
Mike Fahie – trombon
James Hirschfeld – trombon
Jennifer Wharton – bas trombon
Sebastian Noelle – akustična i električna gitara
Mike Holober – klavir i električni klavir
Matt Clohesy – kontrabas i bas
Jon Wikan – bubnjevi i udaraljke
By 
