Das Kapital: Hasse Poulsen

Susret sa bendom Das Kapital je jedan od onih gde možda i ne očekujete bogzna šta, a dobijete mnogo. U prošlogodišnjem programu džez festivala u Saalfeldenu, pored brojnih perjanica američke i evropske scene savremenog i avangardnog džeza, teško da biste obratili preteranu pažnju na njihovo ime. Barem dok ne zasviraju. Tako je njihov veoma entuzijastični popodnevni nastup zasenio mnoge poznatije muzičare i njihove koncerte, a već tada je došlo i do načelnog dogovora da Das Kapital nastupe u Beogradu.

Bend čine saksofonista Daniel Erdmann, danski gitarista Hasse Poulsen i francuski bubnjar Edward Perraud. Postoje od 2002. godine, a prepoznatljvost na sceni izvojevali su specifičnim pogledom na muziku Hannsa Eislera, angažovanog austrijskog kompozitora bliskog Bertoldu Brechtu i  berlinskoj kabaretskoj sceni između dva svetska rata, koji je kasnije postao poznat i kao autor himne Istočne Nemačke. Povodom predstojećih koncerata u Beogradu (27.10.) i Kragujevcu (28.10) razgovaramo sa gitaristom benda Hasseom Poulsenom.

Za početak, očigledno pitanje – zašto ste rešili da se bavite baš pesmama Hannsa Eislera? Da li je to i svojevrstan politički stav ili samo muzičko interesovanje?

Ideja da sviramo muziku Hannsa Eislera potekla je od Daniela, koji je studirao na Eisler akademiji u Berlinu. Sa muzičke strane to je bila veoma dobra ideja. Eisler, koji je u mladosti bio jedan od omiljenih učenika Arnolda Schönberga, želeo je da pravi pristupačniju muziku pa se dvadesetih godina preselio u Berlin i počeo da sarađuje sa Bertoldom Brechtom i Kurtom Tucholskyjem na kabaretskoj sceni. Eislerov miks popularne i učene muzike je veoma blizak idealima Das Kapitala – trudimo se da kombinujemo sve moguće vrste savremene i eksperimentalne muzike tako da u našim koncertima i albumima bude moguće zaista uživati, umesto da budu samo „interesantni“.

Sa političke strane, baveći se Eislerovim programom primetili smo da političke i umetničke/muzičke tradicije paralelno funkcionišu. U istorijskim periodima kada su snovi o boljem svetu i društvenom ustrojstvu snažni i naizgled nadohvat ruke, umetnost cveta i razvija se u najekstremnijim oblicima, dok je tokom nazadnih perioda zvaničnno promovisana umetnost više dekorativna nego inventivna, čemu smo svedoci u poslednjih dvadesetak godina. Verujemo da pripadamo istoj progresivnoj artističkoj, nadam se i političkoj tradiciji kao i Eisler. Jedno je sigurno – nismo sami u tome. Ispostavilo se i da nam je ovakva orijentacija pomogla da lakše bukiramo gostovanja.

Otkuda ime benda?

Godine 2002. Le Pen iz Nacionalnog fronta je bio drugoplasirani na predsedničkim izborima u Francuskoj, kada je izabrana nekompetentna i veoma korumpirana desničarska vlada. Smatrali smo da, iako je muzika po definiciji apstraktna, možemo da pošaljemo poruku da je nada o boljem društvu još živa. Biranjem imena Das Kapital mogli smo biti sigurni makar da će ovo delo biti pominjano u koncertnim programima. Takođe, u džezu postoji i tradicija davanja ovakvih imena – The Jazz Messengers, This is Our Music…

Gledao sam vaš koncert na festivalu u Saalfeldenu prošle godine, takođe i tvoj koncert sa Progressive Patriots ovog leta. Stekao sam utisak da je dosta humora u vašoj muzici i scenskom nastupu, takođe i dosta kontrasta između lepih melodija i divljih improvizacija. Kako ste došli do ovakvog kreativnog izraza?

Kao muzičari volimo da mešamo različite muzičke stilove: džez, rok, pank, savremenu muziku, neidiomatsku improvizaciju, pop, tehno, zapravo sve. To je svojevrstan kuriozitet. Istovremeno dajemo sebi pravo da tretiramo ove stilove kako god nam padne na pamet. Ne poštujemo stilska pravila, jer je vas stilovi samo sputavaju. Muzika koju sviramo je naša muzika; mi sviramo, improvizujemo, rizikujemo.

Drago mi je da si iskoristio izraz „scenski nastup“. Za nas, odlazak na pozornicu je šou. Iako pripadamo svetu umetnosti, umetničke muzike, ekspresije vlastitog izraza i svemu tome, dok smo na bini to je – šou. Mi smo u šou-biznisu.

Ova svest nam pomaže da zadržimo distancu u odnosu na nas same i ono što radimo: mi nismo muzika, mi smo ljudi koji sviraju muziku. Još jedna veza sa Brechtom, izgleda. Humor je deo svega toga. Uživanje u onom što radimo znači da se dobro zabavljamo. Muziku shvatamo ozbiljno i muzika je ozbiljna u smislu da zahteva visok nivo koncentracije. Međutim, ako uspemo da napravimo opuštenu atmosferu u prostoriji, postižemo dobar kontakt sa publikom. Na ličnom nivou, oduvek sam uživao u koncertima Dizzyja Gillespieja, Loua Donaldsona, B.B. Kinga, i uopšte ljudi koji vole da puno pričaju i stvaraju toplu atmosferu na koncertima.

Tvoja akustična gitara ima veoma specifičan zvuk i možda nije baš karaktersitičan izbor za slobodnu improvizaciju, naročito kada nema bas instrumenta u bendu.

U Das Kapital sviram gitaru Guild F50R, koja može da izvuče i veoma električne zvuke. Veoma je tvrda, tako da uvek imam osećaj borbe i otpora dok je sviram. Sviđa mi se njen zvuk, pomalo nalik kontrabasu. To što nemamo bas instrument je sjajno, jer svoj trojici u bendu daje mogućnost da preuzmu tu ulogu – ili je jednostavno napuste.

Koji su tvoji muzički uzori?

Mnogo ih je: Art Blakey, Paul Simon, Louis Sclavis, Roof/Four Walls, Quest, da pomenem samo neke od mojih favorita. John Coltrane je za mene van konkurencije, zatim tu su gitaristi: John Scofield, Derek Bailey, James Blood Ulmer, Wes Montgomery, Paco de Lucia… Veoma me inspirišu i ljudi s kojima sviram: Daniel, Edward, Stéphane Payen, Fredrik Lundin, Luc Ex, Mark Sanders. Ima i dosta ljudi s kojima nisam svirao ali bih voleo: Christian Lillinger, Juan de la Oliva, Franck Vaillant, da pomenem trojicu bubnjara.

Takođe, uvek me inspirišu ljudi koji stvaraju ličnu muziku najbolje što mogu. Mnogo je dobrih muzičara, i mnogo impresivne muzike ovih dana, ovde, onde i svuda.

Das Kapital čine muzičari iz različitih zemalja – kojoj „sceni“ pripadate?

Das Kapital je francuski bend – svi živimo u Francuskoj i deo smo tamošnje scene. Francuska džez scena je moja baza, ali se osećam Evropljaninom i srećan sam što sam deo i evropske scene savremenog džeza. Lokalna nacionalistička osećanja su mi strana i nerazumljiva, šovinistička i netolerantna. Ne mogu da razmišljam o sebi ni kao o Dancu ni kao o Francuzu, iako sam praktično i jedno i drugo.

Na vašem sajtu je najavljen koncert na kome ćete Eislerov program izvesti u pratnji 100-članog orkestra – kako se osećaš povodom tog nastupa? Da li si ikada nastupao sa tako velikim bendom?

Nikada nisam učestvovao u tako velikom projektu. Više volim male grupe od velikih, kamerne od simfonijskih orkestara, ali Vorruit Harmonie je veoma dobar bend i veoma dobri aranžeri rade s nama, tako da rezultat može biti veoma uzbudljiv. Ali to je i rizik, uskočiti u nepoznato; tome nismo mogli da odolimo. Trudimo se i dajemo sve od sebe, nadam se da ćemo svi uživati u muzici – i naš bend, i orkestar, i publika.

Na vašem sledećem albumu sviraćete božićne pesme. Otkuda ova tematika – da li se radi o ironiji, ili porivu da svirate dobro poznate i lepe teme?

Zašto bi bilo ironično? Ja veoma volim Božić. To je drevni paganski praznik koji slavi preokret u godini: mračni dani se povlače (dok stiže veoma hladna zima). To je velika žurka već hiljadama godina.

Naravno, hrišćanstvo i Diznilend se trude da uspostave monopol nad ovom gozbom kroz komercijalni i stresan mesec koji svi mrze. ALI iza svega ovoga se krije veoma lepa tradicija druženja sa porodicom i svega što to povlači, a pošto hrišćanstvo zatvara radnje i poslove na par dana, primorani smo da ostavimo po strani naše uobičajene dnevne rutine.

Zatim, tu je enormno veliki muzički repertoar koji je veoma zabavan za sviranje, tako da smo napravili dosta aražmana u Das Kapital stilu. To je veoma lep CD koji ćemo poneti i u Srbiju. Takođe, ja i pevam u jednoj pesmi, što daje potpuno novu dimenziju albumu.

Kakva vam je setlista za srpsku turneju?

Kombinovaćemo dva Eislerova repertoara. Imamo veliki koncert u Berlinu 4. novembra gde moramo da sviramo jasno preciziran repertoar koji će pratiti film, tako ćemo svirati po tom programu. I sviraćemo ga sa zadovoljstvom i uzbuđenjem.