Dave Holland Octet – Pathways (Dare2 Records)

Basista Dave Holland je u svet džeza zakoračio krajem šezdesetih godina, kao saborac Milesa Davisa u fjužn revoluciji. Učešće u ovom prevratu nije bitno uticalo na Hollandov muzički izraz koji je započeo sedamdesetih i koji do današnjih dana označava etalon avangardnog džeza. Prvi veliki projekat britanskog basiste u svojstvu vođe benda i kompozitora je Conference of the Birds iz 1972. godine, sa saksofonistom Anthonyjem Braxtonom, otkad ga i prati epitet nastavljača ideja Charlesa Mingusa. Holland godinama stvara u progresivnom baperskom miljeu, stvarajući kompleksan i slojevit svet koji već prepoznajemo kao “hollandovski džez”.

Novi album Pathways, snimljen uživo, delom je introspekcija muzike koju je Holland stvarao osamdesetih, nastavak saradnje sa već stalnim kvartetom, ali i još jedan stepenik do big bendovske muzike koju je snimao sa nekim od muzičara sa ovogodišnjeg izdanja. Na albumima What Goes Around (ECM, 2002) ili Overtime iz (Dare2, 2005) koje je Holland snimio sa velikim orkestrima, članovi benda su bili i bariton saksofonista Gary Smulyan, trubač Alex “Sasha” Sipiagin, flautista i alt saksofonista Antonio Hart. Ni sam kvartet nije bio po strani u ovim projektima, tako da govorimo o višegodišnjoj saradnji sa trombonistom Robinom Eubanksom, vibrafonistom Steveom Nelsonom, bubnjarem Nateom Smithom i nezaobilaznim tenor/sopran saksofonistom Chrisom Potterom. Svaki od pobrojanih muzičara ima značajno mesto u svetskom džezu, tako da je Holland i ovim projektom okupio all-star postavu.

Pathways čini sedam kompozicija koje odaju svu raskošnost osmorice muzičara i ovakve postavke instrumenata. Nećemo analizirati pojedinačne numere sa nebrojanim izvanrednim solažama ili kolektivnim bravurama, nego ćemo esenciju ovog projekta iznaći prikazom Hollandove numere – vremešne Shadow Dance.

Ona je premijeru doživela na albumu Jumpin`In iz dalekih osamdesetih godina, u trajanju od nešto manje od šest minuta i kvartetom sa trubačem Kennyjem Wheelerom i saksofonistom Steveom Colemanom. Devedesetih je na zajedničkom materijalu Under the Sky bubnjara Jacka DeJohnettea, pijaniste Herbieja Hancocka, samog Hollanda i gitariste Pata Methenyja snimljena maestralna i najduža Shadow Dance. Ista četvorka ovu kompoziciju izvodi i na projektu iz 1992. godine Flower Hour, koji je potpisao Pat Metheny.

Kasnija igra senke je snimljena sa big bendom na albumu What Goes Around, sa dugačkim uvodnim solom samog Hollanda, koji ne ostavlja mesto dilemi koliko muzičkih reči ima šta da saopšti. Ono što je sada oktet odsanjao kao Shadow Dance je drugačije aranžirana “Hollandova senka”. Nakon kratkog bas uvoda na scenu stupa i vibrafonista Steve Nelson, da bi, najednostavnije rečeno, preveli ceo bend u pozitivno stvaralačko ludilo, nakon koga ne znate da li je Nate Smith bolje bubnjao, da li su dominantniji isprepletani duvači koji sve više zahuktavaju Hollandovu igru, ili je ovo samo petnaestominutna energična muzička vratolomija.

Holland je sa albumom Pathways stvorio još jedno izvanredno delo avangardnog džeza, sa sjajnom ekipom muzičara i kompozicijama koje su slojevite, sa improvizacijama koje nas odvode još dalje u Hollandove muzičke lavirinte. Pathways je i džez bajka koju otkrivamo u romantičnoj Blue Jean i bariton saksofonu Garyja Smulyjana. I da parafraziram jednu od pročitanih misli o muzici ovog sjajnog muzičara: oktet Davea Hollanda i Pathways su dobri baš zato sto su potpuno neuhvatljivi i tako ih je teško definisati u posebnom zvuku koji nam nude.

Dave Holland – bas

Antonio Hart – alt saksofon i flauta

Chris Potter – tenor i sopran saksofon

Gary Smulyan – bariton saksofon

Alex “Sasha” Sipiagin – truba i fligelhorna

Robin Eubanks – trombon

Steve Nelson – vibrafon i marimba

Nate Smith – bubnjevi