Timski duh i radna etika

Dave Rempis, jedan od najzaposlenijih čikaških saksofonista, nedavno je izdao album Cyrillic u duetu sa Frankom Rosalyjem. Posetioci Ring Ring festivala se sećaju njegovog prošlogodišnjeg nastupa sa Michaelom Zerangom, a ljubitelji čikaškog džeza ga poznaju kao dugogodišnjeg člana jedne od najuticajnijih džez grupa današnjice – Vandermark 5.

No, to je samo delić aktivnosti ovog tridesetpetogodišnjeg muzičara u naponu snage. Tokom prethodnih deset i više godina bio je aktivan u grupama kao što su Triage i Dave Rempis Quartet, a u novije vreme je najzaposleniji u grupama The Engines i naročito Rempis Percussion Quartet, koju uz njega čine basista Ingebrigt Håker Flaten (The Thing) i bubnjari Tim Daisy i Frank Rosaly. Veoma aktivan je i kao organizator brojnih koncerata i festivala u svom gradu, o čemu će biti više reči u samom intervjuu.

Izlazak novog CD-a poslužio je kao dobar povod za prepisku sa Rempisom, u kojoj se osvrćemo na najzanimljivije momente iz njegove karijere, ali i osobenosti veoma žive čikaške džez scene

Malo koji fri-džez duet saksofona i bubnjeva može izbeći poređenje sa Johnom Coltraneom i Rashiedom Alijem. U kojoj meri si inspirisan ovim legendarnim dvojcem, a u kojoj meri se eventualno trudiš da svesno izbegneš poređenje i kreneš nekim drugim putem?

Ovo poređenje je neizbežno zato što se zaista radi o neverovatnoj ploči (Interstellar Space – prim.a.). Sa moje tačke gledišta, taj album je ključni momenat u Coltraneovoj karijeri, kada se pod preovlađujućim uticajem Alberta Aylera odvojio od harmonskih obrazaca koje je dugo istraživao, i krenuo ka nečemu što je više zasnovano na ritmu, intonaciji i zvuku.

Ipak, ne trudim se da imitiram to što su oni radili. Svestan sam njihove muzike i to se verovatno može uočiti u mom radu s raznim bendovima, ali kao i kod svih epohalnih ploča, nema svrhe pokušavati da ih kopirate. Uostalom, ko bi tako nešto mogao bolje da radi od Coltranea i Alija?

Postoje li neki drugi saksofon/bubanj dueti iz kojih crpiš inspiraciju?

Kao i sa Interstellar Space, ne mogu reći da se radi o direktnom uticaju, ali Dewey Redmanov i Ed Blackwellov Red and Black, Jimmy Lyonsov i Andrew Cyrilleov Burnt Offering, kao i Anthony Braxtonov i Max Roachov One in Two, Two in One, albumi su koje jako volim.

Snimao si duete i sa Timom Daisyjem i sa Frankom Rosalyjem. Koji su to specifični kvaliteti koje svako od njih ponaosob poseduje?

Timov pristup je mahom na liniji Elvin Jones/Ed Blackwell, s veoma jasnim osećajem za ritam. Frank više pripada Tony Williams/Billy Higgins školi, „jašući“ na vrhu seta bubnjeva i koristeći ih kao orkestraciju. On će, takođe, tokom dugačkih intervala svirati sa puno gruva ne oblikujući ga u bilo šta konkretno, stvarajući tako neverovatnu tenziju.

Koliko su etnomuzikološke studije i jednogodišnji boravak u Gani uticali na tvoju muziku?

Veoma. Kada sam pravio prve korake u džezu, moguće je da sam bio manje zainteresovan za akorde nego što bi „trebalo“, barem prema mišljenju ljudi koji su me tada okruživali i podučavali. Mnogo više sam gravitirao ka melodiji i ritmičkim elementima. Muzika koju sam proučavao u Gani savršeno mi je odgovarala, jer u njoj zapravo i nije bilo nikakvih akorada. Postoje akordi koji su nagovešteni melodijom, ali melodije i ritam su ti koji pokreću muziku.

Ovakav koncept se može sresti u muzici širom sveta ali je stran zapadnjačkom uhu, pošto je harmonija u fokusu zapadne klasične muzike, pa tako i onih koji uče džez u „formalnom“ okruženju. Na neki način, ovo iskustvo mi je dozvolilo da se odvojim od akordskih progresija i da organski pratim vlastitu muziku ka teritorijama kojima su Ornette Coleman i drugi koračali pre mnogo godina.

Pomenute principe najviše koristim u Rempis Percussion Quartetu, gde se često okrećem poliritmiji i melodijama zasnovanim na pentatonici, koje su u velikoj meri inspirisane muzikom koju sam studirao u Gani, odnosno sličnim stvarima koje i danas slušam i proučavam. Osnovna ideja je bila da Daisyja i Rosalyja iskoristim tako da zvuče kao ansambl perkusionista, ne tek kao dvojica bubnjara koji sviraju u isto vreme.

Uopšte me ne zanimaju predvidive stvari poput transkribovanja afričkih folklornih melodija ili brendiranja grupe kao „afro-štagod“, jer već postoji previše loše muzike koja počiva na ovim odrednicama ali im nije dorasla.

Kada si se priključio bendu Vandermark 5 imao si samo 22 godine. Šta si sve naučio svirajući sa Kenom Vandermarkom i ostalim muzičarima u bendu?

Od njih sam naučio praktično sve što se može naučiti o životu profesionalnog muzičara. Prethodno nisam imao previše iskustva sa tako raznovrsnim tendencijama u muzici istog benda. Skakanje sa divljih i slobodnih duvačkih deonica, preko prelepih balada, do komplikovanih komada, i to sve u toku jednog seta, bio je pravi izazov. Naučio sam štošta o unutrašnjoj organizaciji svakog od tih pojedinačnih stilova.

Takođe, naučio sam dosta toga o muzičkom biznisu, što mi je puno pomoglo u samostalnoj karijeri. Međutim, najvažnija stvar koju sam usvojio u Vandermark 5 je radna etika. Ken ne čeka da mu naiđe inspiracija. On bukira koncerte, turneje, zakazuje datume za snimanje, i potom piše brdo muzike kako bi preduhitrio sve moguće rokove koje postavlja pred sebe. Mislim da je na tom polju dosta inspirisan Dukeom Ellingtonom. Da biste postali dobar muzičar morate non-stop da radite punom parom i da pronalazite posao za svoje bendove.

Kako izgleda uobičajena proba benda? Postoji li demokratija u Vandermark 5 ili je Ken suvereni vođa?

Ken donosi na probe sve note i aranžmane. Međutim, ako nešto ne funkcioniše baš najbolje, a to se često dešava, svi zajedno tražimo najbolje rešenje. Što duže sviramo neki komad, sve više ga dorađujemo kako bismo pronašli konačnu formu. Svi članovi benda predlažu određene korekcije, i Ken je veoma otvoren za takve ideje, dokle god su one na čvrstim osnovama. Moglo bi se reći da grupa funkcioniše po principu milosrdne diktature.

Čikašku scenu već decenijama krasi veoma izražen kolektivni duh među muzičarima. Muzičari poput tebe, Jeba Bishopa, Josha Bermana, Arama Sheltona, Tima Daisyja, Jasona Roebkea i drugih, puno rade zajedno.

Čikago nije veliki poput Njujorka, tako da muzičari imaju veću mogućnost da se lično upoznaju i redovno sviraju zajedno. Takmičarski duh za koji čujem da postoji na drugim scenama ovde nije toliko izražen. Veoma smo kolegijalni, idemo jedni drugima na koncerte, slušamo albume, i generalno pružamo veliku podršku u kreativnom radu. Mislim da mnogi muzičari shvataju kako je svaki pojedinačni uspeh neke grupe iz našeg grada podstrek za čitavu scenu i dobar način da i oni dobiju odgovarajuću pažnju. Zbog svega toga Čikago je s pravom stekao reputaciju rasadnika vrhunskih improvizatora, koji su ujedno otvoreni i prema došljacima s raznih strana sveta.

Kakav odnos ti i tvoja generacija imate sa legendarnim čikaškim muzičarima poput Muhala Richarda Abramsa, Freda Andersona, i drugih njihovih vršnjaka?

Abrams se odavno preselio u Njujork tako da moja generacija ne sarađuje mnogo s njim, ali veliki broj veterana je ostao u gradu, ostavljajući i danas značajan trag na sceni. Fred Anderson je jedan od njih, a Von Freeman je drugi. Za mene su oni poput anđela čuvara ovdašnje muzike. Oni su ljudi koji su uticali na scenu ne samo kao muzičari, već (možda i još važnije) kao vlasnici klubova.

Iz te generacije, imao sam sreću da sviram s Fredom, koga dosta dobro poznajem, kao i sa Roscoe Mitchellom, koga sam doduše sreo tek nekoliko puta i koji je takođe odavno napustio Čikago. Fred Anderson i njegov klub The Velvet Lounge su idealni za mlade muzičare u ovom gradu, jer su veoma otvoreni za sve koji misle da sviraju dobro, žele da uče i napreduju, bez obzira na godine i prethodno iskustvo.

U Njujorku se mesta za svirke avangardnih muzičara poput slavnog Tonica zatvaraju, a scena se seli s jednog na drugo mesto…kakva je situacija s klubovima u Čikagu?

Mislim da je ovde situacija mnogo bolja nego u Njujorku. Iako se već godinama grčevito bore za opstanak, veliki broj čikaških klubova ima u svojoj ponudi redovne koncerte improvizovane muzike – The Velvet Lounge, The Hideout, The Hungry Brain, Elastic. Jedan od najznačajnijih događaja za lokalnu scenu je osnivanje muzičarsko-promoterskog kolektiva Umbrella Music, čiji sam i ja član. Pored mene, angažovani su i Mike Reed, Josh Berman i Mitch Cocanig, a Ken Vandermark nam pomaže oko sada već tradicionalnog festivala koji organizujemo od osnivanja 2006. godine.

Veoma blisko sarađujemo i sa Fredom Andersonom i Danom Melnikom u Velvet Loungeu, kao i sa Mikeom Orloveom u Čikaškom kulturnom centru. Naša organizacija je poprilično pomogla održavanju scene, zahvaljujući velikom broju koncerata i uzajamnoj promociji između svih pomenutih klubova – zaslužni smo za oko 180 koncerata godišnje. Velvet je otvoren šest dana u nedelji, a takođe postoji i veliki broj mesta sa manjom produkcijom koja organizuju dobre koncerte, poput Heaven Galery ili The Skylark. Bilo koje večeri u Čikagu možete da birate između 2-3 različita koncerta improvizovane muzike, da ne spominjemo i sjajne mejnstrim klubove kao što su The Green Mill ili The Jazz Showcase. Uspeli smo da razvijemo solidnu koncertnu infrastrukturu zasnovanu na saradnji između muzičara, promotera, i klubova, tako da scena neće biti u opasnosti čak i ako se neko od ovih mesta zatvori.

Koji mlađi džez muzičari iz Čikaga su ti najinteresantniji?

Jedan od ljudi koje zaista volim da slušam je Greg Ward, koji se nažalost preselio u Njujork. On je sjajan alt saksofonista, sa kojim sam svirao u kvartetu koji, pored nas dvojice, čine basista Nate McBride i bubnjar Mike Reed. Odličan je i alt saksofonista Nick Mazzarella, koji ima trio sa Antonom Hatwichom i Frankom Rosalyjem, kao i Quin Kirchner – bubnjar koji svira u nekoliko bendova.

Jedan si od organizatora Pitchfork Music Festivala. Kako si počeo time da se baviš i koja su tvoja zaduženja?

Na festivalu sam počeo da radim 2005. godine, kada se još zvao Intonation Music Festival (naredne godine je promenio ime). U početku sam se bavio isključivo poslovima vezanim za nabavku i dozvole za točenje piva, pošto imam i šankersko i menadžersko iskustvo sa nekoliko velikih čikaških rok manifestacija. Nakon prve godine, Mike Reed – kolega muzičar koji je pokrenuo festival – zamolio me je da preuzmem i druga organizatorska zaduženja, poput obezbeđivanja gradskih dozvola, rada sa sponzorima, osobljem, itd. U suštini, nemam nikakve veze sa bukiranjem i čitavom muzičkom stranom događaja – bavim se isključivo logistikom. Ovo je savršen posao, pošto je sezonski i dopušta mi da idem na turneje preko cele godine, sem u junu i julu.

Da li privatno slušaš indi rok muziku, kakva se vezuje za medije poput Pitchforka? Kakvu muziku slušaš osim džeza?

Zapravo i ne slušam baš mnogo indi roka, pa ni moderni rok uopšte uzev. Više mi se sviđaju Black Sabbath, Led Zeppelin, The Pixies ili Beastie Boys. Mada, poslednjih godina, prijatelji su me navukli i na Outkast, Missy Elliot, pa (gutam knedlu) čak i na Amy Winehouse. Ali načelno, izvan džeza, slušam dosta afričke i grčke muzike, starog soula i r&b muzike, bluza, gospela, regea, itd. Diskovi sa rok muzikom verovatno čine najmanji deo moje CD kolekcije.