Dave Rempis/Frank Rosaly – Cyrillic (482 Music)

Davea Rempisa je beogradska publika gledala prošle godine na Ring Ring festivalu, gde je kroz duet sa Michaelom Zerangom za bubnjevima pružio jedan sat mišićavog, dinamičnog fri-džeza. Rempis ima mnogo muzičkih identiteta (ne najmanje važan od njih je svakako to što deli duvačke zadatke sa Kenom Vandermarkom u bendu Vandermark 5), a album Cyrillic, snimljen sa bubnjarem Frankom Rosalyjem, idealan je ako želite da se podsetite beogradskog nastupa jer sa njim deli istu instrumentalnu svedenost i izvođačku lepršavost.

Rempis i Rosaly zajedno sviraju u mnogo postava i između ostalog čine i pola Rempis Percussion kvarteta, a na Cyrillic, uprkos imenu, nećete čuti mnogo ćirilice. Umesto etno-džeza inspirisanog balkanskim narodnjacima, dvojica čikaških muzičara rade prevashodno u okviru post-bapa i fri-džeza onako kako su ga pre četiri decenije u Americi radili na primer Anthony Braxton ili Archie Shepp, a u Evropi Spontaneous Music Ensemble.

Time sebi ne prave preveliku uslugu i povremeno Cyrillic zvuči kao jedna lepa stilska vežba iz muzike koju su oni najbolji uvek svirali kao da im život od toga zavisi. Možda nije baš fer porediti svaku novu ploču u jednom žanru sa najvišim dostignućima žanra, ali Rempis i Rosaly to sami zazivaju – Cyrillic je ploča na kojoj nema ničeg ni novog ni radikalnog ni iznenađujućeg. Kako je improvizovana muzika sagrađena na estetici i ideologiji (uostalom, nerazdvojivim u ovom slučaju) inovacije i rizika, kada na albumu ne čujete ni jedno ni drugo, to je svakako njegov nedostatak.

Dakle, na ovo ne treba trošiti vreme? Ma, ne. Kada jednom prihvatite okvire očekivanja što ih Rempis i Rosaly postavljaju, Cyrillic je ploča koja se sluša sa uživanjem. Lepršava je ovo svirka, dugačkih kompozicija, odrađena sa mnogo ljubavi. Rosaly nije snagator i njegovi ritmovi su sastavljeni od mnogo malih trzaja, metalnih ukrasa i dubokih rolova na timpanima. Ne bi bilo rđavo od njega povremeno čuti inicijativu, ali u pratnji je veoma pouzdan, svestran i, u odsustvu kontrabasa, savršeno sposoban da ubedljivo svinguje – poslušajte recimo hard-bap komad In Plain Sight koji zatvara ploču.

Rempis, kao vođa ovog dvojca, izdašno pokazuje svoj veliki talenat. Melodije mu izlaze lako, spontano, ali nikada svoju muziku ne opterećuje isforsiranom lirikom. U razradi ideja se uglavnom drži oprobanih puteva, ali to dobro i ubedljivo zvuči. Kada na tenor saksofonu uhvati šačicu tonova i krene da ih varira uz dinamičke i harmonske skokove ima tu napetosti i znoja, a kada se izvuče uzlećući ili spuštajući se niz skalu, to su moćna razrešenja. Alt je rezervisan za mirnije delove, a bariton saksofon dobija priliku da zatrese zemlju na kraju ploče.

Najuzbudljiviji komad, How to cross when bridges are out, za trenutak se odlepljuje od tla i zazvuči kao krvavi, revolucionarni fri-džez, koji je promenio muziku kakvu poznajemo, ali Rempis i Rosaly su ipak više zainteresovani da nam pruže dobro raspoloženje nego da nam ispostave izazov. Možda je i to dovoljno.

Dave Rempis – alt, tenor i bariton saksofon

Frank Rosaly – bubnjevi