David Binney – Aliso (Criss Cross)

Teško da se neko izdanje njujorškog alt-saksofinste Davida Binneya ne bi moglo okvalifikovati kao ambiciozno i studiozno. Krenuvši 1989. od debitantskog Point Game, preko odličnih South ili Welcome To Life, zaključno sa prošlogodišnjim ishvaljenim Third Occasion, svaki od njegovih radova predstavljao je krupan korak u domenu progresivnog džeza. A onda je (nepunih godinu dana od poslednjeg) došao album Aliso, sačinjen od kompozicija izabranih veče pred ulazak u studio. Netipičnost se ogleda ne samo u odsustvu studioznih priprema u stvaranju ploče, već i u činjenici da su, od devet komada koje ga čine, više od polovine obrade drugih džez autora (koji su nesumnjivo uticali na razvoj Binneyeve muzičke persone).

Ako je Aliso pomalo neformalni i nešto opušteniji Binneyev izlet, holandska etiketa Criss Cross je uvek tu da (uglavnom američkim) muzičarima pruži priliku da takve zamisli i ostvare. A za svoje četvrto izdanje za ovu kuću Binney ponovo okuplja kvartet s kojim uglavnom konstantno sarađuje od početka milenijuma (pijanista Jacob Sacks, basista Eivind Opsvik i bubnjar Dan Weiss), i kome na nekoliko kompozicija pridružuje čestog saradnika, gitaristu Waynea Krantza, kao i cenjenog britanskog pijanistu i kompozitora Johna Escreeta.

Album otvara naslovna numera koja rokerskim, skoro pravolinijskim gruvom, doziva duhove iz vremena kada je Binney bio suosnivač fjužn supergrupe Lost Tribe; sola dele Wayne Kranz, koji improvizuje preko konstantnog jednoakordnog bubanj/bas gruva, i Binney, koji solira preko niza hromatski poređanih akorada.

O Danu Weissu na našem sajtu se dosta pričalo. Dokaz da je ovaj bubnjar neverovatnog potencijala znatno ubedljiviji na pločama drugih muzičara nego na sopstvenim nalazi se na najnovijem albumu Davida Binneya. Weiss se retko da čuti u (uslovno rečeno) straight-ahead baperskoj varijanti, ali način na koji funkcioniše sa dobro mu poznatom ritam sekcijom zna da natera slušaoca da se naježi (obratiti pažnju na dijalog unutar trija Sacks/Opsvik/Weiss na Binneyevoj kompoziciji Strata). Još jedan heroj ove ploče je zasigurno i gitarista Wayne Krantz, koji mi nikad nije prijao kao što je to slučaj na ovom izdanju. Fraziranje, ton i melodija, te jednostavno svrsishodna svirka, opravdavaju opčinjenost i samog Binneya ovim muzičarem.

Za džez saksofon 1964. je jako bitna godina. Uz remek dela rane avangarde A Love Supreme Johna Coltranea i Out to Lunch Erica Dolphyja, debitantsko izdanje imena Fuchsia Swing Song objavio je i Sam Rivers. Tretman naslovne kompozicije od strane Binneyevog benda duhom i interpretacijom zadržava sve kvalitete originala. To je naročito uočljivo u svirci pijaniste Jacoba Sacksa, koji izvrsno emulira i zvuk i stil Jackiea Byarda, čiji je doprinos Riversovom biseru džeza nemerljiv. Sacksova posvećenost uzorima zapanjujuća je i u interpretaciji Monkovog klasika iz 1953. Think Of One.

Dve obrade na albumu potiču i iz pera Waynea Shortera, i to iz njegove Blue Note ere sredinom šezdesetih. Toy Tune je sa često zanemarivane Shorterove ploče Etcetera (1965), a balada Teru sa klasika iz 1966. Adam’s Apple. Potonja je svojevremeno bila dokaz raskošnog talenta i senzibilne strane tada mladog Herbieja Hancocka. Glavnu reč, međutim, ovde preuzima sam Binney, ostajući prilično veran originalu, ne ustručavajući se ni da ostavi i svoj pečat.

Aliso je album koji pleni pažnju svakim svojim delićem. Momenat koji eksplozivnom energijom i strašću ipak zavređuje najviše pažnje jeste izvođenje Coltraneovog klasika Africa, za kojim je malo ko do sada posezao. Prolazeći kroz nebrojena raspoloženja, ova 14-minutna modalna odiseja daje svakom od muzičara prostora da se razmaše, a oni ustupljenu slobodu oberučke prihvataju, vodeći kompoziciju često do ivice ponora i natrag.

Interesantno je za primetiti i da Binney na albumu citira isključivo tenor saksofoniste (uključujući i Sonnyja Rollinsa kao člana odgovarajućeg Monkovog benda). On je na svojim albumima uvek imao podršku nekog od prvoklasnih tenorista (Donny McCaslin, Mark Turner, Chris Potter…), ali način na koji ovde tretira legende ne ostavlja ni jedan odsvirani ton nedorečenim.

David Binney sa Aliso ne ide korak dalje. On njime jednostavno utvrđuje i cementira svoje jako visoke pozicije na sceni modernog džeza, okruživši se muzičarima sličnog kalibra. Zaista je pomalo zastrašujuće saznanje šta su neki pojedinci u stanju da urade sa tako malo vremena na raspolaganju.

David Binney – alt saksofon

Jacob Sacks – klavir (2-6, 8)

Eivind Opsvik – bas

Dan Weiss – bubnjevi

Wayne Krantz – gitara

John Escreet – klavir (1, 7, 9)