By 
Nakon Dear Ella, albuma-posvete Elli Fitzgerald, kojim je 1998. godine osvojila Grammy nagradu za najbolji džez vokal, velika dama džeza Dee Dee Bridgewater iznova nas je obradovala omažem, ovog puta najvećoj džez pevačici svih vremena – Billie Holiday. Mjuzikl Lady Day kojim se osamdesetih godina predstavila Evropi, bio je njen prvi pokušaj portretisanja jednog izuzetnog i specifičnog muzičkog opusa.
Od tada je prošlo skoro trideset godina, a Dee Dee je u međuvremenu izgradila svoj stil i osobenosti koje je prenela i na ovaj projekat. Naime, Dee Dee je poznata po ekspresivnom stilu pevanja (mnogo melodijskih ukrasa, glisanda, vibrata, katkad i prenaglašenih emocija), što čini još zanimljivijim poslušati njenu interpretaciju Eleanore Fagan.
Voleti muziku Billie Holiday nije obična naklonost, kakvu poštovaoci nekog umetnika najčešće gaje prema glasu i emocijama koje je uspevao da utka u svoju muziku.Osim kroz brojna izdanja gotovo svega što je ikada snimila, ljubitelji neprikosnovene Lejdi tokom proteklih decenija su mogli dobiti višeslojnu i kompleksnu sliku o njoj kroz brojne natpise ili knjige (u kojima je bilo autentičnih reči i sećanja ljudi iz njene blizine), sliku ogoljenog i ne baš tako bajkovitog života.
Umela je psovati, pila je, narkotike je uzimala do psihotičnih stanja uma, govorila je Lesteru Youngu, saksofonisti čiji je tenor utkala u svoj glas, da je drkadžija… poznavala je život sa one druge strane, pružala ljubav muškarcima koji su činili sve da se oseća loše, ostavljala ih, tražila druge… jedini koji ju je razumeo i voleo (a nikad nije bio njen) bio je upravo Lester, koga je volela posebnom ljubavlju. Mrzela je sve njegove žene, umrla je na neki način kada je preminuo njen Prez, i čini se da ju je tada napustila sva energija. Ubrzo je i sama rekla zbogom ovom svetu. I kada se sve njene nesavršenosti sažmu u jedno, dobija se nedostižna i neponovljiva Lady Day.
Omaž najvećoj dami može se dvojako shvatiti: kao još jedna od mnogih više ili manje uspešnih imitacija, ili kao pevanje njenih pesama na osoben način. Na albumu Eleanora Fagan (1915-1959): To Billie with Love, Dee Dee je otpevala dvanaest pesama koje se mogu smatrati esencijom stvaralaštva Lady Day. Uglavnom se držala svog glasa i emocije, izuzev u Strange Fruit, numere koja je bila posebna priča i samoj Billie Holiday. Ovim albumom Dee Dee je oslikala ono što je za nju muzika Billie Holiday, i doživljaj osećanja umetnice rođene kao Elaonora Fagan.
Za snimanje ovog albuma angažovana je ekipa kojoj se nema šta prigovoriti, osim reći da su i više od vrhunskih muzičara. Pijanista i aranžer Edsel Gomez, saksofonista i flautista James Carter, basista Christian McBride i bubnjar Lewis Nash, ne samo da su na pravi način pratili Dee Dee, nego se njihov instrumentalni doprinos može smatrati posebnom naklonošću prema Lady Day. Uobičajeno snažna svirka Jamesa Cartera je utihnula, postala nežnija, a u nekim od fragmenata ili fraza njegovih sola – postala čak i lesterovska.
Zadatak ovih muzičara nije bio ni jednostavan ni lak, imajući u vidu da su, po pravilu, vrhunski džezeri svirali sa Billie. Bend je bio veoma uspešan – ovo je jedan od boljih omaža stvaraocima džeza pedesetih godina prošlog veka. Izvođenje instrumentalnih partitura je uglavnom u okvirima originala. Katkad je tempo brži od onog koji je karakterisao izvorne snimke, dok su melodije s mnogo više pevačkih ukrasa.
Pesmu o linču, Strange Fruit, Billie je pevala plačući. Još od njenog prvog izvođenja, kada je izazvala burne reakcije publike kluba Cafe Society, ljudi su dolazili iz večeri u veče da je čuju. Pesma koju Billie nije ni sama potpuno razumela kada joj se našla na repertoaru (bojala se i odziva slušalaca), na kraju je postala njena više nego ijedna druga. Strange Fruit je izazvala i pravi prevrat u javnom američkom životu. Prvi put u istoriji je jedan magazin (Time) objavio, zajedno sa rečima pesme, i sliku jedne crnkinje: Billie Holiday.
Ovo je i jedina numera na kojoj je Dee Dee pokušala emotivno poistovećivanje sa rečima pesme i načinom na koji ju je pevala Lady Day. Strange Fruit koju Dee Dee peva je njen plač nad linčem crnaca, tako različit od uobičajenog vlastitog poigravanja glasom i tonovima. Billie je sve pesme pevala “u pola glasa”, a emocije su bile u rečima, nalik tihom govoru koji je jasniji i snažniji od vike. Ali ne postoje dve iste osobe, niti iko može dva puta zaredom na isti način da otpeva jednu pesmu. Ona je uvek drugačija i nova, manje ili više dopadljiva nekom od nepoznatih ljudi koji je slušaju. Dee Dee je otpevala ono što je bio njen osećaj, koji ne može biti nikakav reciprocitet ili nadomestak Lady Day, već samo jedna drugačija Bridgewater.
Moderna vokalna interpretacija, samim tim i drugačija verzija dobro znanih melodija, ritmičnija je i bez pretenzija da preslika emocije Billie Holliday. Projekat Dee Dee Bridgewater će biti razočaranje ako se iščekivalo da se čuje neka druga, a ipak slična Eleanora Fagan. Toga je ova pevačica verovatno bila svesna, pa se jednostavno držala sebe i svog glasa: preciznog i jasnog, nalik dobro naštimovanom muzičkom instrumentu.
Dee Dee Bridgewater – vokal
Edsel Gomez – piano
Christian McBride – bas
Lewis Nash – bubnjevi
James Carter – tenor i sopran saksofon, bas klarinet, alt flauta
By 
Kao i uvek, odličan prikaz! Da parafraziram čoveka koji je svojevremeno ostavio komentar na tekstove ovog autora: njene reči nam omogućuju da se osetimo kao da smo muziku čuli i dodirnuli je.
Dopunio bih – i vinuli se u visine čarobnih svetova džez muzike.
@milan
potpisujem
kazu da je razlika izmedju muzicara i njihovih kriticara u tome sto su kriticari propali muzicari, ljubomorni na muzicare. Ako i ima neke istine u tome, onda je Slađana van tog filma, jer njeno je pisanje puno ljubavi i strasti, a bez imalo ljubomore!
Zasigurno, posebno ako se ima u vidu da je to pisanje jedno od najvećih osveženja muzičke kritičke misli o džezu u proteklih deceniju godina. I što je najvažnije: pozitivno je. Raznih pljuvačina, odricanja od svega i svakog i negativnih pristupa bilo je i previše.