Dejan Ilijić – Dyad (Metropolis)

Onima koji prate rad sastava Eyot, poznate su odrednice karakterisične za njihov zvuk – progresivni rok, džez, elektonska muzika, balkanski melos u kombinaciji sa klasikom. Klasično obrazovanje, uprkos dominantnoj improvizaciji, izdvaja Dejana Ilijića u svetu džez pijanijsta i umnogome je dalo oblik i sadržinu kompozicijama na novom solo albumu Dyad. Kristalan ton kontrolisano se razliva po klavijaturi, doduše krivudajućim tokom – od laganih repetitivnih motiva do ritmičnih foklornih momenata, koji se sjure kao brzaci. Ozbiljnu molsku temu izlaže poput Bahove fuge, dajući joj na kratko dursku svetlost samo da bi je opet vratio u, s početka najavljenu, melanholiju (Dyad 4). Uopšte, Ilijić na fin način stilizuje narodne motive, pružajući im dovoljno prostora, a opet ne gušeći lepotu melodije, uz sva njena lutanja. Da je Marko Tajčević kojim slučajem stvarao u 21. veku, vrlo moguće da bi neke njegove moderne Balkanske igre bile bliske Ilijićevom zvuku.

Prošle godine novosadska publika slušala je premijerno ove kompozicije kada je Dejan nastupio u okviru festivala Piano City, a 30. aprila na Svetski dan džeza Dyad je predstavljen i publici u Domu omladine Beograda. Za raziku od CD-a, koncert kojim je frontman Eyota stupio na scenu kao solista u Beogradu, nije započeo prvom numerom Dyad 5, već je za uvod u mirni crno beli svet savršeno poslužio treći Dyad 7.  Slušajući ovu pijanističku ispovest došla sam još jednom do zaključka da je klavir zapravo usamljenički instrument. Bez obzira na to što je sjajan u društvu, što boji svaki sastav i osetno fali kada nije na bini, svoje pravo lice i najveću snagu pokazuje tek u samoći četiri zida. Ili scene. Iijić je to učinio sa Dyad-om, ogolivši dirke, bez patetike ispisujući stranice dnevnika.

Sve kompozicije, osim poslednje Glorious Finale, kao što se dâ naslutiti, nose naziv Dyad, uz dodate brojeve po kojima ih razlikujemo, dok numeracija nema veze s redosledom na disku. Uz osam kompozicija tu su i dva neobična dodatka – Stargate East i Stargate South. Istočna kapija – elektronsko-svemirskog zvuka u nekoliko sekundi otvara CD vodeći nas kroz pet numera do druge, slične, Južne kapije. Sledi najživlja kompoziija na albumu, mešovitog 9/8 ritma karakterističnog baš za jug Srbije i Makedoniju. Muzika koja nam je rođenjem upisana u krštenicu je, bez obzira na sve kasnije uzore (Chick Corea, Miles Davis, Leb i sol samo su neki u Dejanovom slučaju), nešto od čega nijedan muzičar, čak i da hoće, ne može da pobegne. A u takvom zvučnom raspoloženju, ne treba da iznenadi i to što truba Britanca Petea Judgea, koautora Dyada 2, na momente može da podseti na šuštavi zvuk kavala.

Termin “dyad” koji označava jedinstvo dve stvari svakako nije slučajna inspiracija za prvi solistički album (prvi, ako izuzmemo dve Dejanove ploče Ana i Eh, ta Vanja, koje je snimio još kao dečak). Iako tom jedinstvu možemo sami da učitamo značenje koje želimo, kada je Ilijić u pitanju ono može da se upravo odnosi na brisanje granica između života i umetnosti koju stvara, ali i dijadu emocija razapetih između Donjeg Milanovaca, kao grada u kom je rođen, i Niša, u kom trenutno živi. Kako je negde napisano – Dejan se rodio kad i njegova muzika, odrastali su zajedno i ostali nerazdvojni do danas. Tako su svi muzički uticaji od ranog detinjstva do ovog momenta našli svoj izraz u ovom solo klaviru. Bar prvi od mogućih izraza jer, kako Dejan ovih dana najavljuje, očekuje se na jesen i muzika za gudački kvartet da ’’upotpuni celinu’’). Dyad je u tom smislu savršen naziv za lično predstavljanje, za intimni govor između umetnika i instrumenta. Ovaj dijalog je iskren u svim svojim emotivnim stanjima, ali ne i preteran. Na momente čak i suzdržan. To i ne iznenađuje ako imamo u vidu spoj minimalizma (Nyman pre nego Glass) i svih ostalih pomenutih stilova uz specifičan muzički mentalitet/senzibilitet autora. Iz tog razloga, verujem da će nova svežina Dyada biti doživljena na pravi način, a da će publika iznova slušajući ovu autobiografiju, učiti iz nje i dodavati joj pomalo ličnog iskustva.