Dejan Terzić Underground – Diaspora (ENJA)

Bubnjari koji su na današnjoj džez sceni aktivni kao bendlideri daleko su od raritetne ponude. Štaviše, najčešće su albumi takvih postava vrlo uzbudljivi i sveži, a autorski ništa inferiorniji od onih gde se kao vođa i autor navodi instrumentalista na nekom harmonskom instrumentu. U prilog tome, imenujmo Briana Bladea, Antonia Sancheza, Aria Hoeniga ili Jeff ‘Tain’ Wattsa.

Bubnjar Dejan Terzić je kao dete dvoje gastarbajtera imao prilično netipičan razvojni put. Emigrirao je početkom osamdesetih iz rodne Banja Luke sa roditeljima u Nemačku. Već sa šest je krenuo sa časovima klavira, da bi sa 12 otkrio bubanj kao svoj instrument. Nakon toga je usledilo i školovanje na prestižnim univerzitetima, nastupi sa eminentnim muzičarima (između ostalih i poslednji bend nikad prežaljenog saksofoniste Boba Berga), da bi se na kraju skrasio kao predavač na džez akademiji u Bernu (Švajcarska).

Moj prvi susret sa Dejanovom muzikom bio je podsredstvom njegovog izdanja Coming Up iz 2002, koji se pokazao kao jako prijatno iznenađenje, posebno u autorskom pogledu. Od 2006. Terzić predvodi postavu Underground, imenovanu po kultnom Kusturičinom filmu, sa kojom na sebi svojstveni način tretira melodije i ritmove Balkana. Konstantna postava sa prva dva albuma se na trećem izdanju Diaspora skoro u potpunosti menja, a novi disk donosi i u kompletno autorski materijal Dejana Terzića.

Naslovna kompozicija otvara album laganim 5/4 ritmom i atmosferičnom međuigrom harmonike Tina Derada (koja u ovakvom okruženju neodoljivo podseća na odgovarajuće radove Garyja Vesacea) i klarineta Chrisa Speeda. Ako je na uvodnom komadu diskretno najavio svoje prisustvo, onda u sledećoj Hopeful A Day gitarista Brad Shepik daje do znanja da je njegov ton integralni i neodvojivi sastojak ove ploče. Kreator jednog od najboljih džez izdanja prošle godine, sa kojim idejno i konceptualno Diaspora itekako mnogo toga ima da podeli – kao i sam, zajedno sa Chrisom Speedom, kao član još jednog benda koji je inspirisan balkanskim nasleđem (Pachora – postavka još jednog bubnjara, Jima Blacka) – spretno se snalazi u zadatom okruženju, shvatajući suštinu pojmova world music i balkanski melos. Mogućnost transformacije ovog gitariste imao sam priliku da čujem i vidim na delu uživo pre nekoliko dana, i to u okviru Arthur Kell Quarteta. Svoje krajnje pozitivne utiske o radu na Terzićevoj Diaspori, kao i inspirisanošću balkanskim nasleđem preneo mi je u razgovoru nakon koncerta.

Želja Dejana Terzića da što autentičnije, a opet sa uplivima avangardnog i apstraktnog, predstavi balkanski folklor, uspeva u prvoj liniji izborem adekvatnih muzičara. Međutim, Diaspora nije ploča koja u prvi plan stavlja virtuoznost njenih aktera. U prvom planu je atmosfera i raspoloženje koje je veoma često nostalgično i setno, što je i razumljivo, s obzirom da je muzika posveta vremenu i zemlji kojih više nema. To možda najbolje oslikava nepretenciozna i jednostavno lepa Nothing Changed But Nothing Remained the Same ili Jewish Folksong, koja počinje kao posmrtni marš, razvivši se nakon toga u bizarni plesni komad. Kompozicije kao što su Criminals Come and Go i Lambtale zvuče na momente kao davno izgubljeni folklorni motivi sa juga Srbije, uvrnuto reharmonizovani i neobično aranžirani. Na obe kompozicije priliku da pokaže svoje poimanje Balkana dobija i Chris Speed.

Nešto slično kao u slučaju jako dobrog albuma Irine Karamarković, i Dejan Terzić na specifičan način pokušava da zapadnom svetu predstavi ono što je intrigantno i zanimljivo u muzici sa balkanskih prostora, odričući se pritom jeftinih trikova i populističkih zahvata.

Dejan Terzić – bubnjevi, udaraljke

Chris Speed – saksofon, klarinet

Brad Shepik – gitara

Tino Derado – harmonika

Henning Sieverts – bas, čelo