Devedesetih godina prošlog veka, kada se na sceni pojavio udista Anouar Brahem, džez je dobio još jednu stranicu s posebnom paletom boja. U ovom slučaju, prozaično rečeno: arapsko-francusku specifičnost tuniškog muzičkog podneblja. Njegovi albumi Le Voyage de Sahar ili Astrakan Café mogli bi se smatrati reprezentima “saharskog džeza”. Brahemova muzika je prepoznatljiva, otud i sličnost njegovih projekata koju uslovlja zvuk arapske laute – uda.
Još jedan Tunižanin se otisnuo put džeza donoseći sa sobom etno zvuke. Dhafer Youssef, pevač, kompozitor i udista, posebna je i drugačije ispričana priča. Njegova biografija započinje odrastanjem na selu s brojnom braćom i sestrama, afinitetima prema muzici, nastavlja se dolaskom u Evropu i susretom sa džezom. U svemu što govorio o sebi lako se uočava izuzetna kratkoća i jednostavnost pojašnjenja sopstvenog puta: “Da sam se rodio drugde u Africi, svirao bih bubnjeve; da sam rođen u Americi – saksofon; ali ja sam rodjen u Tunisu i sviram ud. “ Ako se na ovo nadovežu njegove reči da je klavir prvi put video kao devetnaestogodišnjak po dolasku u Beč na studije muzike, dobija se okvirna slika o simbiozi uticaja različitih kultura, koji bi mogli sačinjavati Dhaferovu muziku. Zanimljiva je i izjava da njegova kreativnost najviše dolazi do izražaja u Evropi (spoznaja nakon pokušaja da živi i stvara u Americi), mada je jedno vreme razmišljao i o povratku u Afriku.
Iako je i ranije snimao, Dhafer ulazi u svet džeza debi albumom Malak (2001) na kome je koautor nekoliko kompozicija sa basistom Renaudom Garcia-Fonsom, trubačem Markusom Stockhausenom… U međuvremenu je snimio još nekolicinu projekata i sarađivao sa muzičarima poput trubača Paola Fresua ili pevačice Anne Marie Jopek. Od prvog albuma do danas Dhafer je pevač, svirač i kompozitor. Materijal uglavnom čine pokušaji spajanja vlastitog stila sa etno zvucima drugih muzičara koji su učestvovali na njegovim projektima. Zvuk laute je specifičan, pa je i muzika u kojoj ona dominira dobijala meditativnu notu.
Abu Nawas Rhapsody predstavlja album čije polazište i suština nije u redefiniciji etno džeza ili u još jednoj od njegovih rado viđenih varijanti prijemčivih za široku publiku. Muzika nema ni posebnih dodirnih tačaka sa ranijim Dhaferovim pokušajima da stvori posebnu ambijentalnu specifičnost u sprezi s drugim žičanim instrumentima. Ovaj projekat jeste najbolji mogući pristup i balans tradicionalnog i novog.
S jedne strane možemo čuti gotovo klasičan džez kao osnovnu intencu, s maestralnim jermenskim pijanistom Tigranom Hamasyanom, basistom Chrisom Jenningsom i bubnjarem Markom Guilianom. Trojka svira najčistiji akustični džez, bez uočljivih ustupaka prema Dhaferu. Pritom Hamasyan uspeva da iznese na svojim muzičarskim plećima bezmalo više od polovine materijala, kao koautor i briljantan solista i improvizator. S druge strane, Dhafer je svoju instrumentalnu orijentalnu notu i glas podredio improvizaciji, nije ih akcentovao ili suprotstavljao: Dhafer je sav u službi džeza.
Nije preterano reći da ovi muzičari, udruženi, predstavljaju “dobitnu kombinaciju”. Rezultat je fenomenalan zvuk spojen s veoma osobenim, kristalnim i toplinom ispunjenim glasom (koji se, ovog puta, sluša bez da se o njemu razmišlja samo kao o egzotici). Istu emociju nudi nam Dhaferovo sviranje uda, koje se iskazuje kao nepatvoreno džezersko.
Pojedinačne kompozicije ne treba posebno izdvajati. Za kojim god delom albuma da posegnete, svaki je izuzetan i u savršenom skladu. Započevši romantičnim solom, sa znalački uklopljenim raskošnim vokalom, Dhafer Youssef i Tigran Hamasyan su nam otvorili rajska vrata iza kojih se nalazi poseban svet, stvarajući nesvakidašnju zvučnu lepotu koja pleni i koja se ne zaobilazi.
Dhafer Youssef – vokal, ud
Tigran Hamasyan – klavir
Chris Jennings – bas
Mark Guiliana – bubnjevi
čitanje tvojih tekstova je kao gledanje putopisa po dalekim krajevima – zažmiriš i čini ti se kao da si tamo, kao da sve to čuješ, vidiš i doživljavaš na licu mjesta!
U pravu je Darko. Recenzije su ti veoma slikovite. Bukvalno nateraju coveka da pronadje album, sto je valjda i osnovni cilj.
Svaka cast!
Dhafer Youssef zahteva posebnu paznju. Imam pet njegovih albuma (sve jedan bolji od drugog). Nisam znao za detalje koje si iznela, ali ima jos mnogo toga (bitnog) o njemu. Najbitnije je da prelusas sve i kad shvatis sta si propustila, pustis da se primi i napises tekst o njemu.
….kako čovjek pripada islamskom svijetu, koji je i kod nas ostavio traga, kulturološkog i inog, ne bi li nam bio problem da ga pišemo ‘po Vuku’, kao Džafer Jusuf? Meni je barem, ova anglizacija arapskog sve nekako nakaradna…
Prvo,odlican tekst,kao i uvek
Drugo…
@sluško kid
potpuno ispravno,podrzavam ! Moram biti samokritican i priznati da otudjenost u nacinu govora,pisanja,izmedju ostalog i anglizacija o kojoj govoris,sve vise uzima maha i sve je prisutnija(kod mene takodje).
Odlican predlog za ubuduce
@snupi
To bude pogotovo nakaradno ako ljudi ne poznaju čitanje hindija ili farsija, a da i ne govorim o specifičnostima kineskih narječja… makar sam već primijetio u slavenskih jezika, da ni senzibilitet za demaskiranje imena "Theodosii" u "Teodosij", više ne postoji, bez obzira što mu prezime može biti Spasov. Bah…
Youssef je bio mujezin, tako se i zainteresovao za muziku. Njegov koncert u Beogradu sa Fresuom je jedan od najboljih kojima sam prisustvovao.
BTW (za zilote UBR), dirljivo je kako jezicarski pipaci hleba uspeju da promase metu i kad mi je pred nosom. Stvarno treba doci u posebno stanje duha, pa u ovakvo dobrom tekstu o vrhunskom muzicari imati obraza i smarati o potpuno nebitnim stvarima. Uostalom, Youssef se sam tako potpisuje, verovatno ga niko nije obavestio o tananim, ali neizmerno bitnim, pravilima srpske transkripcije.