Dhafer Youssef: Prosečan nastup, euforična publika

Mesto: Narodno pozorište, Beograd / Datum: 24. septembar 2015. / Foto: Filip Filipović

Narodno pozorište u Beogradu bila je scena koja je ugostila čuvenog etno-jazz izvođača Dafera Jusufa, poznatog po veoma uspelim i raznolikim izdanjima u saradnji sa Tigranom Hamasijanom, Paolom Fresuom, Volfgangom Mutšpilom, Nils Peter Molverom i drugima. Za razliku od interesantne postave sa kojom je pre dve godine snimio poslednji album – “Birds Requiem”, Tunižanin je ovom prilikom prateći bend sveo na klavirski trio, što je u smislu organizacije koncerata sigurno bio pravi potez, ali u smislu tekstura i zvučnih mogućnosti, to bi bio najmanji mogući sastav za izvođenje Jusufove muzike.

Trebalo je ipak sačekati pola sata do koncerta, jer je publika pomalo neočekivano odslušala malu promociju Multikultivatorove “platforme za neformalno muzičko obrazovanje” u saradnji sa Berkli univerzitetom, koji su i organizovali ovaj događaj. Posle predstavljanja čuli smo i Rastka Obradovića u duetu sa klavirom koji je na korektan, možda i nedovoljno atraktivan način, prikazao samo deo svog obećavajućeg talenta i opravdao skupljanje novčanih sredstava od karata ovog koncerta za njegovo studiranje u Norveškoj.

Koncert je otvorila sjajna numera sa Birds Requiem: “Blending Souls & Shades (to Shiraz)” u kojoj je vidno nedostajao tepih gitarskog sinta upotpunjen sa sjajnom melanholičnom trubom Nils Peter Molvera, koja je na albumu izvanredan kontrapunkt Jusufovom vokalu. Nedostajuće aranžmanske i dinamičke slojeve donekle je pokušavao da upotpuni umešni mađarski bubnjar Ferenc Nemet, nešto agresivnijim sviranjem i ubrzanim tempima.

Usledila je refleksivna balada “Birds Canticum” spojena s ubrzanom numerom “Fuga Hirundinum”, s korektnim bas solom i jakim ritmom radi efektnijeg završetka. “Odd Elegy” sa albuma iz 2010. je efektno izvedena, a potom i “39th Gülay (to Istanbul)”. U ovim numerama nedostaci klarineta i električne gitare nisu uspevali da budu nadoknađeni ni vanredno naglašenim trudom usamljenog umetnika na sceni. Pesme su bile ogoljene na klavirski trio, koji je tek donekle uspevao da sublimira talentovani estonski pijanista Kristjan Randalu. Uz sve navedeno, nekritički nastrojena beogradska publika je, osim vanrednog vokala, bivala često zavedena i nemuzičkim scenskim aktivnostima lidera i instrumentalnim odsecima nešto iznad proseka.

Može se reći da se dolazi do određenog šoka kada se slušalac posle zvučnih snimaka susretne sa likom Dafera Jusufa; posebno u ovakvoj postavi u kojoj on apsolutno dominira kao vokalni i instrumentalni solista. Dok njegov glas odzvanja u automobilskim zvučnicima ili po dnevnim sobama, kao da možemo da osetimo miris tamjana ili indijskih štapića zajedno sa molitvom punom čežnje i nostalgije.

Ipak, Dafer se na koncertu pokazuje u potpuno različitim svetlima. On nam daje meditativnog Dafera kome se prepuštamo, dok vokalom sa vanrednim efektom reverba odzvanja i drma bubne opne na jedinstven arhetipski i orijentalni način. Ali opet, kada vokal prestane i kada krene da svira uz bend, dobijamo zabavljački tip izvođača, koji sa nacrtanim blještavim osmehom pravi nagle teatralne, trubadurske pokrete na sceni, sve sa nezgrapnim pokazivanjem uzdignutih prstiju, ko svira i koliko još krugova je ostalo do sledećeg dela numere.

Posle pomalo nespretnog dijaloga sa publikom i najave  „The Wine Ode Suite“ odsvirana je druga, uspešno izvedena numera “Khamsa” u kojoj se osetilo odsustvo maestralnog Tigrana Hamasijana. Koncert je završen inspirativnim izvođenjem “Odd Poetry”, u kojoj je originalni gitarski rif odsviran na udu uz vrlo uspeli bas solo i interesantan, a onda i predug (4 min) solo na bubnjevima koji je malo pokvario ugođaj.

Bis je bio još jedna numera sa „Abu Nawas Rhapsody” iz 2010. “Les Ondes Orientales” je bila veoma efektna, uz pravu dozu introvertne vokalne molitve, orijentalnih skala na autentičnom instrumentu i završnim delom u kome bend razvija ritam do usijanja uz uspele improvizacije mladog pijaniste. Očigledno sa namerom sačuvana za kraj, ovom kompozicijom se 90-ominutni nastup Jusufovog kvarteta završio na visokoj noti, i uz dugo i ostrašćeno dozivanje na drugi bis, do kojeg nije došlo.

Klarinet, truba, citra, električna gitara i elektronski semplovi ispali su iz igre i ostavili nas da ih zamišljamo tokom koncerta u tragovima slušanja mnogih Daferovih uspelih izdanja. Možda je najviše nedostajao veoma karakterističan zvuk i dominantan pratilac Jusufa na albumu “Birds Requiem”, trubač Nils Peter Molver. Uz njega, Tunižanin bi bio rasterećen uloge apsolutnog frontmena, koju uz sav trud i sjajan vokal očigledno ne uspeva da donese na dovoljno ubedljiv način.