Dhafer Youssef u Bitef Art Cafeu: Orijentalni gruv majstora uda

Mesto: Bitef Art Cafe, Beograd / datum: 12.4.2024. / foto: Danica Trajković

Veče u Bitef Art kafeu počelo je interesantnom predigrom benda Aleksandra Jovanovića-Šljuke u kome bubnjeve svira energični Aleksandar Cvetković Drama, trubu sofisticirani Ivan Radivojević, a pored maštovitog harizmatičnog lidera-pijaniste tu su i ležerni Milan Pavković za kontrabasom, ali i gost iznenađenja, iskusni gitarista Nenad Gajin čiji je povratak na našu scenu osveženje za fusion rock/jazz ansamble.

Oni su na pravi način zagrejali publiku nastupajući s bočne bine kluba. Publika je nastup propratila uzdržavanjem od bučnijih razgovora, te je očigledno bilo da je ovaj kvintet bio dobar izbor za uvertiru u nastup glavne zvezde druge uzastopne večeri.

Dhafer Youssef je u beogradskim muzičkim krugovima poznat kao svojevrsni world/ethno jazz autoritet, a o prethodnom koncertu u Narodnom Pozorištu u Beogradu smo već pisali.

Ovog Tunižanina krasi urođena muzikalnost orijenta prošarana jazz/fusion iskustvima. Karakteristična je njegova vokalna stabilnost u visokim dugim falsetima, koji preko njegovog tonca bivaju u sinhronicitetu provučeni kroz izuzetne reverb efekte. Drugo oružje Tunižanina je njegovo sviranje tradicionalnog žičanog etno instrumenta uda.

Upravo ud, akustični instrument koji Dafer koristi, u uobičajenim srpskim klupskim okolnostima ne bi mogao da pronađe put do slušaoca, zato što se radi o tihom instrumentu. Kao profesionalac, on je unapred, preko glasnogovornika i idejnog tvorca Bitef Art kafea Miše Relića, naglasio da u toku njegovog koncerta nije opravdano i prihvatljivo pričati i ometati dinamiku grupe. Bilo bi sjajno kada bi ovaj zahtev postao imperativ za većinu srpskih klubova, u kojima je publika dugi niz godina čula, ali često ne i zaista saslušala brojne srpske i inostrane sastave.

No, sam Tunižanim je spontanim dosetkama zabavio ućutanu publiku, ali ju je u jednom momentu i doveo do suza posvetom ljudima koji su žrtve ljudsko-političkog debakla koji se dešava u Gazi.

Ceo nastup bio je kombinacija world/ethno ličnih emotivnih poetskih emocija, sa tipičnim ali brižljivo odsviranim fusion rifovima kojima se lagano ali sigurno dizala dinamika i atmosfera. Onda je ona, kao bisere, otkrivala i njegove pratioce koji su ga svesrdno upotpunjavali energijom i umećem. Tunižanski orijentalni cvetovi rascvetavali su se na u herbijevskoj/majlsovskoj/zavinulskoj dolini; to je bilo uverljivo i pažljivo isplanirano, te funkcionisalo kao mikrokosmos kojem se veruje.

Najbliži zvezdi večeri bio je za akustičnim klavirom i Nord klavijaturom španac Daniel Garcia – klavir za mirne istočnjačke motive, Nord za fusion/funk. Bas je svirao Swaeli Mbappe (sin čuvenog Etienne Mbappéa), koji je u slap’n’pop maniru gruvao sa puno osećaja dok su mu se dredovi njihali u energičnom ritmu.

Izleti u fusion jazz polje bili su nimalo “improvizovani” (ovo nije kritika već pohvala) već vrlo pomno osmišljeni i aranžirani. U njima je pri kulminacijama najviše dominirao austrijski trubač Mario Rom. On je pored solističkih bravura takođe često uznosio i unisono duplirao Youssefov vokal. Bubnjar Tao Ehrlich je imao nezgodan zadatak da nađe način da dve različite celine estetski prilagodi i usaglasi; to je u dobroj meri postizao čak i u glasnim delovima, mekanom tehnikom na dobošu uz rokersku energiju, i činelama koje nisu dugo zvonile i smetale, već su bile pliće – imponujući arapskom zvuku. 

Bilo je osvežavajuće i kao didaktičko iskustvo za našu scenu da su neparni ritmovi izvedeni sofisticirano, bez metričkih prenaglašavanja u službi muzičke rečenice, više negoli naglašavanja neparnosti kao fenomena.

Model koji je od početka uspostavljen jeste da udista uglavnom počinje numeru sam sa svojim instrumentom i vokalom uz nežnu pratnju ostalih (uglavnom klavira); bend zatim rifovima počinje da zakuvava atmosferu, uglavnom za trubača. Posle kulminacije Yuessef se vraća i svira unisono rif na udu uz najčešće izuzetno navežbane krajeve, koji po inerciji mame burne aplauze publike.

Dhafer pre svega pleni svojom pozitivnom energijom i osmehom, što je pomalo netipično za još uvek sveprisutni evropski akademski jazz manir, i čak izaziva kod te manjine možda i izvestan ironični podsmeh i prezir, kakav bi verovatno izazivao i Dizzy Gilespie, kao i mnogi drugi velikani. On je prevazišao avangardne okvire i umišljenost introvertnog muzičara i prezentuje sebe kao svojevrsnog jazz muzičara-hipstera 21-og veka. To je umetnik koji poziva slušaoce i pruža im sebe bezrezervno, sa željom za komuniciranjem i razmenom. Spreman je zbog toga da izgleda pomalo i budalasto i da se okreće u krug kao Hampti Dampti u šarenoj košulji.

Bitef Art Kafe je bio potpuno ispunjen sa kapacitetom od verovatno preko 300 ljudi i opaskom (ne nebitnom) da je ovaj prostor jedan od retkih klupskih prostora sa adekvatno instaliranim i funkcionalnim ventilacionim sistemom, što se ogleda u tome da je tokom celog dvoiposatnog koncerta bilo moguće normalno disati. Podvig za srpsko ugostiteljstvo i šou biznis.

Neka ostane zabeleženo da je publika uz bend otpevala Happy Birthday za Herbieja Hancocka, očiglednog miljenika grupe, legendu koja će ostaviti svoje artefakte da napajaju i nadahnjuju buduće naraštaje.

U odnosu na koncert u Narodnom pozorištu kome je prisustvovao pisac ovog izveštaja, klupski nastup ovog tipa mnogo bolje je ležao bendu, posebno zbog navike lidera da možda i previše često gestikulacijom i prstima pokazuje koliko još krugova je do sledećeg dela numere. To u konzervativnijim i zvaničnijim prostorima poput pozorišta izgleda prenaglašeno, a u našim klupskim uslovima bilo je čak i šarmantno i zabavno.