Dis-patch: Woo, Vladislav Delay Quartet

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 07.11.2009. / Foto: Luka Knežević-Strika (Dis-patch)

Sasu Ripatti je dobro poznat beogradskoj klupskoj publici, najviše kroz nastupe pod svojim house pseudonimom Luomo. No, Luomo je samo jedno od lica vrednog finskog producenta koji takođe objavljuje albume i nastupa pod imenima kao što su Uusitalo (minimal tehno) ili Vladislav Delay, čiju bismo muziku najpre mogli da opišemo kao poluimprovizovani, analogni, amorfni tehno-ambijent.

Vladislav Delay Quartet je, u nekom smislu, logična ekstrapolacija amorfnih kompozicija kakve su krasile ploče  Anima (2001), Naima (2002), ili Multila (2000). Za ovaj projekat, Ripatti je sempler ostavio kod kuće, otresao prašinu sa palica i vratio se prvoj ljubavi – bubnjevima, koje je devedesetih godina svirao sa raznim sastavima sve dok nije zaključio da će svoju unikatnu muzičku viziju najbolje realizovati sam.

Možda samo nije imao dobre saradnike. No, sada kada je Vladislav Delay svojevrsni brend, Ripatti je ostala tri mesta u kvartetu popunio vrsnim imenima improv i elektroakustičke scene. Mika Vainio je jedna polovina kultnog finskog dvojca Pan Sonic koji večeras zatvara Dis-Patch festival, prvim nastupom u Beogradu ikad, i u VD Kvartetu on je zadužen za analognu elektroniku. Lucio Capece je argentinski saksofonista koga smo pre nekoliko godina već gledali u Beogradu u tandemu sa Toshimaruom Nakamurom, a već godinama je posvećen istraživanju redukcionističkog krila improvizovane muzike (stalna saradnja sa Nakamurom, ali i sa rumunskim trombonistom Raduom Malafattijem). On u ovom kvartetu svira saksofone, klarinete i udaraljke. Kontrabasista Derek Shirley je svoje minimalističke veštine tesao u brojnim saradnjama sa mahom evropskim improvizatorima (Werner Dafeldecker, Axel Dorner, Michael Thieke) i njegov uzdržani, ali autoritativni stil sviranja dopunjava Ripattijevu anarhičnost na bubnjevima.

No, pred više-nego-polovično-popunjenom salom Kolarca prvo je nastupio spiritus movens Belgrade Noise Society kolektiva – Woo.

Iako je ovo bio Wooov najveći beogradski koncert, na mestu koje je svojevrsna kolevka visoke kulture, tridesetjednogodišnji improvizator nije pokazivao znake nervoze ili treme. Ogromna bina osvetljena samo stilizovanim stonim lampama i odsustvo bilo kakvih vizuelnih ukrasa pomogli su da pažnja publike bude usredsređena isključivo na Wooovu muziku – a to je njemu očigledno savršeno odgovaralo.

Naoružan sintisajzerom, električnom gitarom i semplerom, Woo je tokom sat vremena u publiku kotrljao prozračne, elegične talase zvuka uobličene u jasne celine (ako već ne razdvojene kompozicije). Sam početak je na momenat podsetio na severnoamerički post-rock sa kraja prošlog milenijuma, dok je Woo preko čistih sinti tonova razlagao nežne gitarske akorde, ali se muzika vrlo brzo otrgnula bilo kakvom epigonstvu i prodisala sopstvenim plućima.

Iako posvećen improvizaciji, Woo se ne gadi ni spontane, a ni smišljene harmonije pa je njegov set imao mnogo momenata klasične lepote. Ipak, najbolji delovi su svakako bili oni u kojima je delovalo da muzičar manje svira, a više samo pomaže zvucima – autonomnim i spontanim – da se zapute u pravu stranu. Dugačka koda zanosnih odjeka i elegantno odumirućih tonova potvrdila je visok nivo zrelosti ovog još uvek mladog i – držimo mu palčeve – perspektivnog autora.

Vladislav Delay i njegov kvartet popeli su se na binu bez reči i sa nje, posle nekih sedamdeset minuta, takođe bez reči sišli. Ne samo da se muzičari ni jednog trenutka nisu obratili publici, već je i muzika sama bila najviše zainteresovana za oblikovanje tišine u velikoj, akustičnoj dvorani Kolarca, a manje za njeno progonstvo.

Ovo ne znači da su Ripatti i njegovi saborci – kojima je uostalom ovo jedan od prvih nastupa u ovoj formi – svoj izraz tražili kroz meditaciju i ćutanje, što često jeste odlika improvizovanih nastupa, već da je finski muzičar, dosledno sebi, redukovao izraz svoje grupe do same srži muzičke ideje.

Vladislav Delay Quartet, dakle, predstavlja strukturiranu improvizovanu muziku koja izrasta oko jednostavnih, pomalo ritualnih gestova, muziku koja zna kuda će stići ali ne i kojim putem. Za razliku od „klasične“ slobodne improvizacije, u muzici VDQ atmosfera i dinamika zadati su unapred, ali način na koji kompozicije nastaju i dalje se u potpunosti oslanja na međuigru i komunikaciju izvođača.

U praksi, veliki deo muzike na ovom nastupu bio je nošen dubokim pulsiranjem Vainiove elektronike, Shirleyjevog kontrabasa i Ripattijevih bubnjeva, pulsiranjem koje je spontano prelazilo u primitivne, nestalne ritmove. Preko ovih atavističkih temelja sipani su tanani tonovi dobijani korišćenjem gudala na žicama ili činelama, te kontrolisanim disanjem u alt-saksofon ili bas-klarinet.

Kvartet ipak ne beži ni od ekstatičnih stanja, pa su određeni delovi nastupa podsećali na „klasičan“ fri-džez, pre svega zahvaljujući Capeceovim fraziranjima. Ipak, kako se ništa nalik na sving ili barem uobičajenu džez poliritmiju nije dalo čuti, glasnije kompozicije VDQ najviše podsećaju na svirku norveških Supersilent (iz perioda dok su još imali bubnjeve) – proizvodeći osećaj da imate posla sa nečim tuđinskim, ali neodoljivo zavodljivim.

Doduše, svedenost ove muzike, pored neosporne lepote nosi sa sobom i rizik: ne samo da je moj prijatelj zaspao u poslednjoj trećini nastupa, probudivši se tek sa aplauzom (kome se vatreno priključio) a da je moja žena putem telefona apdejtovala svoj Facebook status objašnjavajući zainteresovanima da je na koncertu i da se bori sa snom, nego je i urednik sajta na kome čitate ovaj prikaz priznao da ga je Ripattijeva muzika naposletku uljuljkala u san.

Možda to zvuči užasno nekome ko smatra da muzika mora da uzbudi i angažuje, no, na osnovu onoga što smo čuli i videli, ostajući prkosno budni i zavedeni, sigurni smo da su u pitanju bili veoma, veoma prijatni snovi. A to je vrednije nego što mislite.