Djangov stoti rođendan

Django Reinhardt je rođen 23. januara 1910. godine u Liberšiju, u Belgiji. Najveći deo svog detinjstva proveo je u jednom ciganskom naselju pored Pariza. U ranom detinjstvu svira violinu, kada je imao 12 godina  majka mu je poklonila bendžo, a sa 14 godina prelazi na gitaru. U tom periodu već je naveliko nastupao po kafanama i pariskim lokalima, i bio priznat kao prvi muzičar tamošnje ciganske zajednice.

Kada je imao 18 godina, zamalo je nastradao u požaru, kada mu je jedne noći sveća ispala i zapalila kola sa veštačkim cvećem koje je njegova žena prodavala. Zadobio je teške opekotine na nogama i rukama, pa se činilo da više nikada neće moći da svira gitaru. Iako su mali i domali prst leve ruke ostali nepokretni, Django je nastavio da svira. Za sola je koristio dva zdrava prsta, a dva zgrčena prsta je koristio prvi sviranju akorada.

Godine 1934. Reinhardt i pariski violinista Stéphane Grapelli oformili su Quintette du Hot Club de France sa Djangovim bratom Josephom i Rogerom Chaputom na gitarama, i Louisom Volom na basu. U decembru iste godine snimili su ploču s dve numere – Dinah i Tiger Rag, što će postati jedno od najčuvenijih izdanja evropske džez muzike. Kvintet je postao slavan, a Django je u potonjim godinama nastupao i sa velikanima američkog džeza, poput Colemana Hawkinsa ili Bennyja Cartera, a zabeležio je i jedan džem sešn i radijski nastup sa Louisom Armstrongom. U poznoj etapi karijere nastupao je u Francuskoj i sa Dizzyjem Gillespiejem.

Kada je izbio Drugi svetski rat, Quintette du Hot Club de France je bio na turneji u Velikoj Britaniji. Django se momentalno vratio u svoju zemlju, dok je Grappeli ostao u Britaniji do kraja rata. Tek nekoliko godina kasnije dvojica slavnih muzičara će ponovo zasvirati zajedno.

Djangov karakter nije bio ništa manje zanimljiv od njegove muzike. Uprkos postepenom usponu do elitnih kulturnih krugova, zadržao je manire i navike stečene u matičnoj zajednici. Nestajao je iz luksuznih hotelskih apartmana da bi proveo po nekoliko dana u ciganskoj šatri, gde bi svirao besplatno dok su drugi unosni aranžmani morali da se otkazuju – novac ga uopšte nije zanimao. Jednom prilikom je kupio skupoceni rols-rojs i unajmio šofera da ga vozi dok se on zabavljao na zadnjem sedištu. Kada je vozač izgubio prisebnost i sleteo u jarak, Django je samo izašao i otišao pešice sa mesta nesreće. Njegove kolege su isticale kako je znao prosto da nestane i ne vrati se po tri-četiri dana.

U posleratnom periodu evropski džez se podelio na dva tabora – „tradicionaliste“ i pristalice bi-bapa. Iako je snimao neke od svojih najupečatljivijih numera, Djangovo stvaralaštvo je postepeno gubilo na značaju jer nije pripadao nijednoj od podeljenih struja. Na momente će čak i sasvim ostavljati muziku. Nagoveštaj velikog povratka usledio je 1951. kada je Django počeo da nastupa u klubu St. Germain u Parizu, ali je zdravlje prestalo da ga služi, tako da se povukao u mesto Samoa na Seni. Tamo je živeo do 1953. godine, kada je 15. marta umro od posledica moždanog udara.

Django Reinhardt je jedan od najuticajnijih muzičara svih vremena, a njegovo sviranje je inspirisalo ne samo džezere, već i gitariste svih drugih žanrova. Tako je, recimo, Jimi Hendrix  jedan od svojih bendova – Band of Gypsys – naslovio po Djangu, a veliki broj muzičara je svoje pesme pisao i naslovljavao u čast slavnog gitariste. Njegova muzika se pojavljuje u velikom broju popularnih filmova, dok je Woody Allenov Sweet And Lowdown (1999) direktno inspirisan Djangovim likom i delom. Reinhardtova muzika je korišćena i kao muzička podloga za nekoliko video igrica, kao što su Mafia: The City of Lost Heaven ili BioShock.

Stogodišnjica Djangovog rođenja biće obeležena brojnim koncertima i turnejama širom SAD i Evrope. Memorijalni kvintet, koji je 16. januara započeo američku turneju, prevodi  Dorado Schmitt, a u bendu mu društvo prave sin Samson na gitari, harmonikaš Ludovic Beir i basista Brian Torff.