Donny McCaslin – Declaration (Sunnyside Records)

Prvi put sam se susreo s Donny McCaslinovim imenom pre tri godine, kada sam pročitao vest da ga je Dave Douglas angažovao kao zamenu za odlazećeg saksofonistu Chrisa Pottera, koji je rešio da se u potpunosti posveti radu u kvintetu Dave Hollanda. I pored niza komplimenata izrečenih na njegov račun od strane samog Douglasa, moja žal zbog odlaska Pottera i narušavanja jedne tako savršene postavke bila je neizmerna. Nedugo potom prisustvovao sam svirci Douglasovog kvinteta i, pogađate, McCaslin me je oduvao. I to toliko da sam se odmah zainteresovao za njegovu radni biografiju, u kojoj se otkriva da je bio član brojnih bitnih postavki progresivnog džeza (između ostalih i Mingus Big Banda, Maria Schneider Jazz Orchestra, eksperimentalnih bendova David Binneya), kao i da iza sebe ima interesantnu solo diskografiju od šest veoma dobrih izdanja.

Prošlogodišnji album Recommended Tools predstavio je McCaslina u triju bez klavira, formi koja nije baš uvek omiljena, čak ni kod tvrdokornih poštovalaca džeza. Kao kontrast tom svedenom pristupu, ove godine objavljuje novo izdanje Declaration, sa komadima napisanim za kvintet i šest duvačkih instrumenata. Njegov treći album za Sunnyside Records donosi osam originalnih kompozicija, koje je McCaslin sam napisao i aranžirao.

Baza grupe je sastavljena od Edward Simona na klaviru, Ben Mondera na gitari, Scott Colleya na basu i Antonio Sancheza na bubnju. Ako već ova imena ne zvuče dovoljno pompezno, treba pomenuti i podršku u vidu duvača Alex Sipiagina, Marshall Gilkesa i Marcus Rojasa… bez pogovora, impresivna skupina. Da li McCaslin uspeva da iskoristi prednost ovakvih imena na svom materijalu? Dobro pitanje, na koje se ne očekuje jednostavan odgovor.

Duvačku sekciju McCaslin ovde koristi u cilju akcentovanja pojedinih pasaža ili davanja kolorita situacijama, a ne u cilju građenja masivnog kvazi big-bendovskog zvuka, i to je jasno od prve kompozicije M, gde nakon ukusno orkestrirane teme za duvače sledi McCaslinov solo koji sadrži sve elemente zbog kojih se on u džez krugovima tako visoko kotira – masivan ton, energične i tehnički besprekorne deonice, odlična ritmika i dinamika. Potpuno nenadano, kompozicija nakon toga dobija kamerni karakter zahvaljujući Simonovoj kontemplativnoj deonici za solo klavir.

Fat Cat je odlično aranžiran komad sa vidljivim latino uticajima i prelepom glavnom temom. Iuzuzetan doprinos, svako na svoj način, daju Simon sjajnim klavirskim solom i gostujući perkusionista Pernell Saturnino.

Rock Me je trebalo da izazove ovacije pirotehničkim deonicama McCaslina i gitariste Ben Mondera, koji specijalno za ovu priliku prezentuje svoju hevi-rok stranu, vodeći kompoziciju distorziranom gitarom u pravcu džez-roka. Međutim, od samog starta je jasno da se ovaj izlet baš i ne uklapa u koncept ostatka albuma.

Ali zato dve kompozicije sa prethodnog Recommended Tools (2nd Hour i Late Night Gospel), koje na Declaration dobijaju novo ruho, predstavljaju verovatno McCaslinovo najviše dostignuće u domenu orkestracije i aranžmana. Ovo se posebno odnosi na 2nd Hour, kompleksni komad, koji tokom sedam minuta nekoliko puta menja raspoloženja, da bi kulminirao maštovitim Sanchezovim bubnjarskim solom.

McCaslinu se (naravno, pored njegovog fantastičnog sviračkog umeća) ne može osporiti velika ambicija. Međutim, Declaration se ne može okarakterisati kao posebno hrabro izdanje. On je muziku slične dubine i senzibiliteta pravio i na albumima koje je snimao sa standardnim džez kombom, a rezultati su često bili i uverljiviji (naročito na dva odlična izdanja In Pursuit i mom ličnom favoritu Soar). Možda bi adekvatno bilo poređenje sa ovogodišnjim izdanjem David Binneya Third Occasion, koje je orkestracijski osmišljeno na sličan način, ali ipak zvuči znatno smelije i eksperimentalnije. Da li je Declaration nagoveštaj kretanja McClasina ka novoj, uzbudljivoj i istraživačkoj muzici u maniru Binneya, Mingus Big Banda ili Marie Schneider kod kojih je dugo i pekao zanat, vreme će pokazati. U svakom slučaju, iza sebe ostavlja vrlo dobar album i ubeđenje da njegova velika dela tek dolaze.

Donny McCaslin – tenor saksofon, flauta

Edward Simon – klavir

Ben Monder – gitara

Scott Colley – kontrabas

Antonio Sanchez – bubnjevi

Pernell Saturnino – udaraljke (2)

Alex Sipiagin – truba i flighorna (1, 2, 3, 5, 7)

Chris Komer – francuska horna (1, 2, 3, 5)

Marshall Gilkes – trombon (1, 2, 3, 5, 7, 8)

Marcus Rojas – tuba (3, 5, 7, 8), bas trombon (1)

Tatum Greenblatt – truba (1)