Dragan Tasić

Ime Dragana Tasića verovatno je poznatije naraštajima koji su osamdesetih pohađali džez i bluz klubove po Beogradu nego novim klincima koji tek počinju da upoznaju svet džeza. Nema sumnje ni da ga bolje znaju u inostranstvu nego na ovim prostorima, budući da od kasnih osamdesetih živi i radi u Švajcarskoj gde je zvanični fotograf nekoliko festivala, a sarađuje i sa mnogim relevantnim svetskim džez magazinima.

Tasić se trenutno nalazi u Beogradu povodom izložbe „Blue Cry“, na kojoj će u galeriji Progres od 2. do 11. novembra predstaviti koncertne fotografije poznatih džez muzičara poput Joe Zawinula, Herbie Hancocka, Johna Zorna i mnogih drugih. Tim povodom, upoznajemo čitaoce sajta Jazzin.rs sa životom i delom ovog renomiranog fotografa.

Pre nego što si počeo profesionalno da se baviš fotografijom bio si džez i bluz muzičar. Kako je tekla tvoja muzička karijera?

Počeo sam da nastupam početkom osamdesetih, i to uglavnom u Nišu, odakle sam rodom. Svirao sam i u par beogradskih klubova, gde sam uglavnom gostovao u pauzama između mojih putovanja po Nemačkoj, Austriji, Holandiji i Francuskoj. Među dragim poznanicima i muzičarima sa kojima sam svirao bili su i Pera Džo, momci iz Sirove Kože, par puta sam bio i na nekim sešnima sa Dragoljubom Crnčevićem iz Point Blanka. To je sve trajalo negde do 1988. kada sam otišao u Švajcarsku.

Svirao si saksofon?

Tako je, mada sam dosta svirao i usnu harmoniku, a tek posle sam se preorijentisao na tenor saksofon. Školovao sam se i za harmoniku, ali nju gotovo da nikad nisam ozbiljno svirao.

Kako si napravio prelaz od muzičara do fotografa?

Primetio sam da imam dar za vizuelne umetnosti, pa sam tražio nešto čime bih mogao da se bavim a da ostanem nezavistan, jer mi je bilo vrlo bitno da ne budem vezan nekim stalnim poslom.

Pošto je moja ljubav prema muzici i dalje bila prisutna, spontano se javila ideja da bih mogao da nastavim u tom smeru tako što bih se preorijentisao na fotografisanje. Intenzivno i svim srcem sam prionuo na posao, pravio kontakte s organizatorima koncerata i festivala. U početku je to išlo vrlo teško, jer ne samo što sam bio početnik, već sam bio i stranac.

Posle nekog vremena sam završio školu za fotografiju i film u Cirihu, ali ono glavno o koncertnoj fotografiji sam naučio kroz praksu. Pod tim ne mislim samo na umetnički posao, već i na čitavu birokratiju oko sklapanja ugovora i traženja mušterija. Sve to oduzima dosta vremena i puno energjie, ali bez toga se ne može.

Koliko ti je sviračko iskustvo pomoglo u fotografskoj karijeri?

Dosta mi je pomoglo, jer sam mogao vrlo lako da osetim kada muzičar dosegne kulminaciju u sviranju. Onda bih tačno mogao da predvidim trenutak kada treba da se skoncentrišem na fotografiju. Da bi bio dobar fotograf moraš biti i dobar psiholog, jer onda lakše uočavaš neke interesantne detalje u ponašanju muzičara na sceni, i lakše ti je da preneseš na sliku njegovo emotivno nadahnuće.

Iskustvo koji sam imao kao muzičar pomoglo mi je i da primetim kada su muzičari na sceni zaista iskreni, a kada je to odglumljeno osećanje i tezgarenje. Neki muzičari imaju tako dobro izgrađen scenski nastup da uspeju ponekad i da zavaraju publiku, međutim kod mene to teško može da prođe. Samim tim nisam inspirisan ni kao fotograf, pa mi fotografije s takvih događaja deluju nekako bledo i neubedljivo.

Kakav odnos imaš s muzičarima koje slikaš?

U opisu mog posla je i da pazim na odnos prema umetniku na bini. Ako je on dobro raspoložen, onda će ostaviti prostora da se razvije dijalog između mene kao fotografa i njega kao muzičara. Dešava se i da je on u lošem raspoloženju, i onda sasvim drugačije postavljam svoj pristup. Mogu da budem vrlo suzdržan, i dovoljan je samo jedan mali neodobravajući pogled sa njegove strane da znam da li smem da nastavim sa slikanjem. To je vrlo otvoren odnos, pun međusobnog poštovanja.

Da li si se nekad našao u konfliktnoj situaciji s muzičarem na bini?

Bila je jedna smešna situacija, mada i pomalo tragična po mene. To je bilo pre pet godina na koncertu Sony Rollinsa, kad je imao one njegove čuvene avijatičarske crne naočare kroz koje se ništa ne vidi.

Iako sam kod tog organizatora koncerata uvek imao slobodu da slikam bez restrikcija, trudio sam se da budem suzdržan u tišim pasažima i da slikam samo kad je muzika glasna. Međutim, u par navrata je Rollins prišao samom rubu bine, i izgleda da je u tim trenucima davao neki signal da prestanem da slikam. Ali ja uopšte nisam mogao da uhvatim njegov pogled niti da skapiram šta hoće, pa sam nastavio sa fotografisanjem.

Kada se završio prvi set koncerta, on je prišao mikrofonu i zamolio je da se prestane sa fotografisanjem, a pošto sam primetio da neko iz publike slika ja sam pretpostavio da se to odnosi na njih. I dalje nisam nikako reagovao, a on je dodao i da bi lepo da se onaj na koga misli makar izvini. Tek tu mi se javila prva slutnja o čemu se zapravo radi, ali još nisam povezao primedbu sa sobom. Pošto sam morao da idem na sledeći koncert, veoma srdačno sam se pozdravio sa organizatorom, ali do kraja godine nisam dobio nijednu akreditaciju za njegove koncerte. I dan danas smo u jako dobrim odnosima, ali tada sam platio cenu lošeg raspoloženja Sonny Rollinsa.

Da li se znaš i lično sa muzičarima koje fotografišeš?

Ja sam od onih tipova koji imaju potrebu da poštuju privatnost muzičara i retko stupam u kontakt s njima. Takvi razgovori koje vode neke moje kolege uglavnom su banalni, eventualno dobiju neki autogram. Muzičari me uglavnom znaju po fotografijama, koje vrlo često koriste za neke svoje potrebe, ali mislim da nema potrebe za nekim direktnijim kontaktom.

Kada slikam muzičara dolazi do emocionalnog transfera između mene i njega, i nekako imam utisak da posle toga niti on ima šta meni više da kaže, niti ja njemu. To je faktički jedna vrsta ljubavnog odnosa, posle koga smo prazni. Ja se posle toga povlačim u sebe, odlazim u neki svoj ugao, pošto pretpostavljam da i on to radi povlačeći se iza bine, ako ga ne napadne neko od novinara ili ostalih fotografa koji misle da još nešto treba da dobiju od njega.

Kakav odnos imaš sa drugim fotografima koje srećeš po koncertima?

S mnogim fotografima gajim kolegijalne odnose, ali kao ni sa muzičarima, nemam potrebu da ulazim u druženja. Ako se i nađemo u društvu ne pričam o svom poslu. Radije pričam o ženama nego o fotografiji! Ponekad se oseti i rivalitet, ali posle mnogo godina rada imam zavidnu reputaciju i među kolegama, pa se vrlo korektno ponašamo jedni prema drugima.

Kakav džez najviše voliš privatno da slušaš?

Volim trend u kome su involvirani mlađi muzičari, gde se mešaju elementi elektronike, world musica, klasičnog džeza, roka. Ima tu i mnogo stvari koje su jeftino napravljene, ali i niz muzičara koji na kreativniji način pristupaju fuzionističkom džezu. Što se tiče nekih koncerata koji su u poslednje vreme na mene ostavili poseban utisak, mogu da izdvojim Motion Trio iz Poljske, a Richard Galliano me uvek oduševi kad ga gledam uživo.

Šta ti je bilo najzanimljivije na Beogradskom džez festivalu?

Ponoćni program, u kome nastupaju mlađi, alternativniji bendovi, koji donose slobodu i primesu bezobrazluka. Što se tiče glavnog programa, imam na hiljade takvih koncerata iza sebe i zaista bi trebalo da se desi nešto izuzetno da ostavi utisak na mene. Oni su u svakom slučaju kvalitetni i tu nemam primedbi, ali nekako me sve to ostavlja ravnodušnim. Takav džez je, na neki način, deo prošlosti.

(Foto: Dragan Tasić)

Galerija fotografija