Dunavfest 2012: Eugene među Srbima

Mesto: Barutana, Beograd / Datum: 04-06. 09. 2012. / Foto: Ivana Čutura

Kako to već obično biva u ovo doba godine, domaći ljubitelji džeza i drugih manje-više bliskih žanrova uzbuđeno čekaju nadolazeću koncertnu sezonu. Hladna džezerska zima daleko je za nama, okončano je letnje putešestvije i lenjo razvlačenje po klimatizovanim prostorijama. Vreme je za tradicionalno jesenje bombardovanje festivalima koji niču kao pečurke posle kiše; jedan od takvih je i Dunavfest, čiji muzički program već drugu godinu selektuje proverena Ring Ring ekipa.

Istina, nije ovaj festival avanturistički poput Ring Ringa niti world-muzički profilisan poput Todo Munda, a svoju atraktivnost u dobroj meri duguje nemuzičkom momentu – apsolutno prelepom ambijentu Barutane u podnožju Kalemegdanske trđave. Ovogodišnji tematski okvir odnosio se na „ritual u muzici“, no ta je odrednica (sem u slučaju benda Triad Vibration i korišćenja didžiridua) taman toliko (ne)indikativna koliko i tradicionalne krilatice Beogradskog Jazz Festivala u „jazz emotions“ stilu.  Ostavimo li propagandne metode po strani, Dunavfest je ove godine delovao kao „easy listening“ festival za inače zahtevnu publiku. Krajnji učinak nećemo ocenjivati prema programskoj orijentaciji, već prema realizaciji ideje i dometa samih koncerata.

A bilo je tu svega i svačega.  Već pomenuti Triad Vibration, dakako, crpi egzotiku iz aboridžinskog instrumenta didžiridu koji proizvodi specifičan monoton brundajući ton, prigodan za razne varijante repetitivne muzike zasnovane na ritmu. Italijanski kvartet je rešio da – koliko je moguće – iskoči iz očekivane matrice i obogati zvuk džezerskim elementima. Za taj segment  je najviše bio zaslužan trubač  Gendrickson Mena koji je varirao različite majlsovske fjužn trikove, dok je u ukupnom zbiru bend vrlo često zvučao neočekivano „beogradski“ – na momente sam imao utisak da slušam miks Darkwood Duba (bas linije), Neočekivane Sile (ritam) i Zerkman Big Banga (truba u „urbanom“ kontekstu). Da je tako bilo tokom čitavog koncerta i ne bi bilo toliko loše; u nekom trenutku ipak je prevladala „didžiridizacija“ i estradni segment programa u svirci bez kreativnog autoriteta, bliže „tribal“ korenima iz kojih je bend započeo svoj muzički put.

Za njima je usledio budimpeštanski romski bend Vojasa, koji predstavlja tipičan „world music“ proizvod – mešavinu izvorne muzike, pop-rok instrumentarijuma u ritam-sekciji, pa još u lepo upakovanim i odmerenim aranžmanima, čak i kada padaju u ekstazu. Romska muzika mnogo toga može da ponudi, a naročito ona poreklom iz Mađarske; dobar primer su Vojasini zemljaci i sunarodnici Parno Graszt koji briljiraju u izvornom kontekstu, bez previše truda oko prilagođavanja izraza razmaženom Zapadnjaku.  Postava sa Dunavfesta je taman bila lošija za nezanimljivu ritam sekciju, te nedostatak želje da se fuzija tradicionalnog i modernog odigra i u kreativnom smislu. Atmosfera je naravno bila dobra – Vojasina muzika je brza i poletna, uključuje i uvek atraktivno igranje na bini, a čuli smo i Džejevu „Lubenicu“ – to jest kompoziciju koju je najpoznatiji romsko-srpski izvođač obradio u jednom od svojih najvećih hitova.

Dva dana kasnije, drugo veče je ponudilo program od većeg interesa za publiku našeg sajta. Intervju sa Eugeneom Chadbourneom predstavio je ovog neobičnog umetnika kao veoma trezvenu, racionalnu osobu koja se ne bavi mistifikacijama vlastitog lika i dela – taj deo ostavljamo zainteresovanom auditorijumu. I zaista, Eugeneova harizmatična pojava, višedecenijsko mitsko prisustvo i značaj na njujorškoj avangardnoj sceni stvaraju (pre)velika koncertna iščekivanja. Situacija na licu mesta je potpuno drugačija, jer je jasno da Chadbourne nema visokoparne artističke aspiracije.  Okrenut  je „sobnom“, intimnom diskursu, u kome stihovi i blago iščašeno soliranje na žičanim instrumentima (bendžo & dobro)  više deluju poput interne zabave za šačicu prijatelja, nego kao koncert legende koja ponovo dolazi u Beograd nakon više od dve decenije pauze. Nekako u tom duhu bilo je i samo trajanje nastupa od svega 30-40 minuta; reklo bi se taman po meri za ovakav koncept, a naposletku videćemo ga i nešto kasnije u jednoj neobičnijoj kombinatorici.

Jazzinov tim prisustvovao je prvom zvaničnom nastupu „Serbian Jazz, Bre“ benda, na Jazzibar festivalu  u Kraljevu; usledila je potom još jedna svirka (bez Papa Nika) u Čekaonici, a „treća sreća“ beše na Dunavfestu. Šarolika ekipa domaćih džezera, predvođena glavnim aranžerom Aleksandrom Jovanovićem-Šljukom i „ideologom“ projekta – fotografom Ivanom Grlićem –  ovoga puta dovela je multimedijalni momenat na još viši nivo. Ne samo da su se na video-bimu rotirale već dobro nam poznate artističke fotografije domaćih džezera, već i one nastale na licu mesta u „realnom vremenu“. Tako ste mogli istovremeno da gledate i koncert i fotke muzičara na bini, ali i publike – zaista zanimljiv pristup.

Sama svirku su još jednom obeležile brojne oscilacije, ne nužno i krivicom benda. Dok je u Kraljevu Šljuka bio žrtva loše podešenog ozvučenja, sada je stradao violinista Filip Krumes. Tokom prve polovine nastupa njegov instrument se jedva čuo u glasnijim deonicama kada bi ga pojela ritam sekcija, da bi kasnije polako stvari došle na svoje mesto.  Ni sam bend još nema jasno profilisane aranžmane i često svira dinamički previše ravno, no kada uspe da pronađe adekvatan balans, svirka poprima ozbiljne konture. I dalje je to etno-džez u dobro poznatim okvirima, ali sa kompetentnim i ozbiljnim muzičarima u igri – gde pre svih briljraju bubnjar Aleksandar Cvetković i uvek nadahnuti Krumes u prednjoj liniji.

Najzanimljiviji momenat festivala je ipak usledio na samom kraju, kada su Chadbourne i Serbian Jazz Bre bend odsvirali interesantan sešn.  U kasnijem razgovoru sa muzičarima saznao sam da je priča otprilike išla ovako – domaći su hteli da prepuste primat inostranom gostu i odsviraju set u njegovom maniru, dok je Chadbourne više bio raspoložen za demokratsku raspodelu uloga. Kada su se popeli na binu i seli za instrumente, Njujorčanin je pitao „šta ćemo da sviramo“, a Cvetković replicirao u stilu „ti kreni nešto, pa ćemo mi za tobom“.

I tako beše u narednih 20-ak minuta dok je bend vrludao levo-desno u nijansiranju između avangarde i humora (gde je Krumes našao dodirnih tačaka sa Chadbourneom, da bi u jednom trenutku razgalio publiku svirajući guslarskim stilom), ravnijih pasaža koji su više prijali Cvetkoviću i Šljuki (njegov doživljaj avangardnog sešna blizak je „Bitches Brew“ estetici), i tihih introspektivnijih delova, gde je Papa Nik dobio priliku da iskoristi arsenal malih egzotičnih duvačkih instrumenata.

Posle svirke je domaća ekipa veoma razdragano razmenjivala utiske sa sešna, a pomenuto je kako je spajanje domaćih i stranih muzičara u netipičnim kombinacijama prava stvar – nova iskustva oplemenjuju i šire muzičke vidike, a dobro je poznato da se srpska mejnstrim scena retko upušta u fri-avanture ili bilo šta nalik tome.  Eto i zanimljivog smera u kome mogu da razmišljaju mnogi domaći organizatori koncerata i festivala; nadamo se da će ovakvih susreta biti sve više.