Dušan Petrović: Četiri decenije brisanja žanrovskih granica

*Fotografije u tekstu: Privatna arhiva Dušana Petrovića, uz dozvolu vlasnika

Razgovor sa saksofonistom Dušanom Petrovićem, koga na Jazzinu najbolje poznajemo kao saksofonistu grupe Fish in Oil, vođen je i objavljen prvi put pre tri godine na portalu Espreso. Tadašnja ideja vodilja bila mi je činjenica da je poslednjih godina bilo veoma malo – do nimalo – intervjua s ovim veoma značajnim muzičarem za našu scenu. Nakon vremena aktivnijeg sviranja u Dvojcu bez kormilara pre 15-20 godina, uglavnom ga pratimo u rolama sajdmena, odnosno člana različitih bendova, što po prirodi stvari druge muzičare istura u prvi (medijski) plan.

Sa druge strane, karijera Dušana Petrovića traje četiri decenije, a na internetu postoji veoma malo podataka o njegovim počecima ranih osamdesetih, odnosno u drugoj polovini te dekade kada je Duh Nibor prestao sa radom. Sve do početka devedesetih i Plejboja, kada ga konačno šira javnost upoznaje kao atraktivnog saksofonistu u rok kontekstu. Šta se sve dešavalo u to vreme, tokom te mitske decenije, a iz pozicije koja nije bila toliko ukorenjena u mejnstrimu, novom talasu, i drugim popularnim trendovima tog vremena?

Konačno, ko-urednik sajta Zlatan Dimitrijević predložio mi je da ovaj intervju objavimo i na Jazzinu, kao bi bio vidljiviji publici zainteresovanoj za džez i njegov aktuelniji rad. Potom se javila da ideja da razgovor obogatimo i arhivskim fotografijama Dušana Petrovića iz njegove lične arhive. Usledili su sastanci, razmena (fizičkih!) fotografija, skeniranje, izbor i označavanje podataka – sve opise fotografija napisao je sam Dušan. Dupli intervju koji je u Espresu trajao dva puta po sat vremena, spojili smo u jedan sveobuhvatan tekst.

Ove godine (2019, op.a.) slaviš četiri decenije profesionalne muzičke karijere. Kako je počelo to ozbiljno bavljenje muzikom?

Tehnički, moje bavljenje muzikom traje i duže ako računamo prve školske korake. Ali ovo je 40 godina javnog nastupanja. Svirao sam sa na demo festivalu sa grupom Incest 24. ili 25. decembra 1979. godine – izveli smo pet autorskih kompozicija. To je bila preteča grupe Duh Nibor, po kojoj me te generacije pamte. Pošto smo imali samo tri naše pesme, dve smo “pozajmili” od Aleksandra Lukića, koji je kasnije svirao bas u Familiji. On je nama bio prvi muzički mentor, pošto je u tom trenutku bio “nedostižnih” 5-6 godina stariji od nas.

Koliko si ti imao godina u tom trenutku?

Četrnaest i po. I pre toga sam nastupao u muzičkoj školi, dok sam svirao violinu u tzv. Malom orkestru Muzičke škole Mokranjac. U tom trenutku sam imao 2-3 Kolarca “u džepu”, nije mi nastupanje bilo sasvim strano.

Međutim ovo je bilo prvi put samoinicijativno i sa autorskim materijalom. Pritom smo završili u glavnom programu, tako što smo prvu probu odradili u Dansing dvorani (današnja Amerikana, op.a.), gde je bila ta “glavnija” smotra donekle afirmisanih demo bendova. U klubu su bili “pilići”, gde smo mi realno pripadali. Ali, pošto smo već odradili tonsku i nekom kompetentnom se dopalo to što je čuo, onda smo ostali u Glavnom programu.

Tada sam prvi put u životu mislio da imam tremu. Svirao sam bas gitaru i bio sam jako začuđen kako ta trema može da ti afektira samo kolena, a ne i mentalno. Posle se ispostavilo da je tu bila ogromna bas kutija koja je tresla postament na kome sam stajao – od toga su meni vibrirala kolena.

Kada je nastao Duh Nibor?

Kada smo bili prvi srednje, ili vrlo brzo potom. To je bilo 1981. godine.

Istoričari popularne kulture često konstatuju da je tih godina došlo do nekakvog oslobađanja scene, nakon smrti Tita. Kakva su tvoja iskustva u tom smislu?

To nas uopšte nije zanimalo. Jedino što pamtim u vezi toga je da sam video ulicu Kneza Miloša potpuno praznu, pošto sam živeo jako blizu. I drugo, kad sam išao s nekim drugarima u bioskop, ćale mi je rekao da pripazim da mi se ne omakne neka neslana šala. To je sve.

Nas je zanimala samo muzika. Mi nismo u rokenrol ušli iz tog provokativnog ugla. Ložili smo se da sviramo. Tad su bili oni čuveni Saloni rok fotografije, koje je organizovala Goranka Matić, i ta ekipa. Na dan otvaranja u SKC-u od podneva do ponoći bude smotra, i nas su zvali. Dve godine za redom mi smo odbijali da izađemo jer smo smatrali da nije još to dovoljno ozbiljno za prezentaciju. Bili smo ozbiljno zagriženi da se to iznese na neki nivo. Naravno, čim smo krenuli da nastupamo, krenula su “polivanja”, da ne imenujem sad. Svi ti što su više voleli da se pojavljuju nego da vežbaju, odmah su nas proglasili za džez-rok pošto pesme imaju nešto više od strofe i refrena. Imaju i treći deo!

To su bile reakcije muzičara?

Muzičara, da. Novinari su nas uglavnom jako voleli. Mi smo bili neka pojava koja se nije uklapala ni u te “provokatore”, ni u ove koji muzikom iznose te tekstove. A ni u ove koji su samo svirači, jer smo ipak bili opredeljeni za nešto što ima duha, “catch”, u muzičkom i u tekstualnom smislu. Naravno, koliko sve to možeš sa 15-16 godina. Ali, po tadašnjim novinarima, dosta nam je dobro išlo. Delili smo na Yu Rock Momentu 1985. pobedu sa Videosexom. Na primer.

Spomenuo si da su neki muzičari negativno reagovali. Ko su vam bili prijatelji u to vreme na sceni?

Sve su to bili prijatelji. To su više bila ona prijateljska “prozivanja”.

Više iz šale?

Da. Nije tu bilo nikakve surevnjivosti niti konfrontacija. To je sve bila jedna velika ekipa. Tad je onaj gornji foaje ispred velike sale u SKC-u bio otvoren, od 7-8 ujutru. Svi koji tog dana pobegnu iz škole, tu su u osam ujutru, na čaju koji je bio 5 dinara. Niko još nije ni pio kafu. Nije to bio neki ne znam koliko veliki komjuniti – 250 duša, manje više. Što je za danas i dosta dobra cifra.

Mladi muzičari u to vreme su dosta ozbiljno razmišljali o profesionalnoj karijeri u rok muzici, što danas možda i nije toliko slučaj.

Tada je to bio sasvim jasan i izvestan put. Ako išta radiš što je supstancijalno, manje-više je bilo pitanje trenutka kad će da te startuje neko od izdavača. Oni su bili uglavnom uz radijske ili televizijske kuće, osim slovenačkog Helidona koji nije bio direktno vezan za RTV Ljubljanu. Republički medijski servis ima pod kontrolom kompletnu produkciju, postojao je skauting svuda. Bilo je ljudi koji su na terenu i snimaju, dosta isprofilisani.

Konkretno, Duh Nibor je na kraju startovao RTV Ljubljana. Mi smo čak dobili i neki predugovor, koji nikad nije potpisan jer je Igor Pervić zbrisao. U tom trenutku je njegova životna situacija bila takva, da je prosto nestao.

Kako je nestao?

Prvo nismo uopšte mogli da ga dobijemo. To je bilo ono vreme “stabilnih” telefona. Niko se nije javljao dve nedelje. Onda se na kraju njegova majka javila i rekla: “On je otišao u Pariz, zaposlio se u Mekdonaldsu i ne pada mu na pamet da se vrati kući”.

A vama nije ništa nagovestio?

Ne. Bez ikakve najave. Mnogo kasnije smo saznali šta je tu zapravo bilo, i naravno da je u tom trenutku, u njegovom životu, stvarno moralo sve tako da se desi. Ali mi smo bili furiozno besni zato što smo bili nadomak uspeha. Srđan Marjanović, pop kantautor, imao je neki privatni studio i bio je predstavnik RTV Ljubljana u Beogradu. Mi smo dobili bukirano mesec dana termina u njegovom studiju, da snimamo prvi album. Međutim, sve možeš da zameniš, ali fizionomiju i boju glasa, toga što je bilo lice benda, baš i ne. Taj prvi pokušaj je zamalo uspeo. Onda smo krenuli dalje.

Na Wikipediji piše da se bend raspao zato što su svi otišli u vojsku.

A, ne ne, nikako. Prvo je otišao je samo suosnivač Milan Dragović, i ostali smo tu bubnjar Relja i ja, Igor Pervić kao vokal, i Dejan Stefanović na klavijaturama. Onda je Miroslav Filipović, s kojim sam ja već radio sa strane neke stvari i super smo bili drugari, zamenio Milana. Jedno kratko vreme nam se Raša Mirković, stariji brat Relje pridružio na drugoj gitari. Onda smo shvatili da su njih dvojica toliko različiti gitaristi, da mi moramo da pravimo potpuno nov materijal. Zato što to više nije to.

To je bila možda prva velika lekcija u samostalnom muzičkom učenju, nezavisno od škola koje su stalno negde provejavale. Ukapirao sam da, zapravo, jedan bend ne čini njegova muzika, nego ljudi. I da ti moraš da probaš amalgam tih duša, da ih deriviraš u nekakvu muziku. Ipak, divno smo se zabavili i napravili potpuno novi materijal, ostala su dva-tri hita. Sloba Konjović nas je puštao na Diskomeru, gde su “Ruže” bile 4-5 nedelja sigurno na prvom mestu.

Naziv benda je, inače, obrnuto od Robin Hud. Milan Dragović je imao iznad svog kreveta plakat “Robin Hud”, pa kad legne uveče pa ga pogleda preko glave, onda vidi “Duh Nibor”. Dobro nam je zvučalo.

Žikić ili Kremer su mi mnogo kasnije ispričali da je bila mala panika među rok novinarima tog doba, kad je počelo da se piše o Duhu Niboru. Tada nije bilo kompjutera i interneta, i oni su svi bili u fazonu “ko je sad taj Nibor, majku mu”. Tad je bio zaista problematično, mogao si da izgubiš novinarski posao ako pišeš pogrešne stvari. Pa onda, nisu znali ni da li da pišu velikim slovima, baš je bila frka jedno vreme. Onda je izašlo par članaka, i ništa se nije desilo. Posle je pisao ko je kako hteo (smeh).

Da napravimo malu digresiju na tvoje obrazovanje – školovao si se kod čuvenog kontrabasiste Mališe Draškocija, koji je ostavio trag na čitavu generaciju domaćih muzičara etno i džez scene.

Školovanje sam počeo sa pet godina. Prvo sam svirao violinu, pa dve godine hornu, pre kontrabasa. U tom trenutku sam uveliko čačkao bas gitaru i bio sam u fazonu da proširim to znanje na kontrabasu koji je konceptualno isti instrument, ali tehnički drugačiji.

I odem kod Miše Krstića, koji je moj stric, pitam ga gde da idem da učim kontrabas. To se sve dešava u malom klubu Doma omladine u četvrtak veče na sešnu. A on kaže “evo ti ga Mališa ovde, pričaj s njim”. Kad sam saznao da predaje u Mokranjcu, oduševio sam se jer mi je bilo nespojivo da neko ko svira muziku koja mene zanima, predaje u školi. Ta linija je bila dosta jasna u tom trenutku. Imao sam veliku sreću da mi je prve dve godine predavao Mališa, pre nego što je otišao u Nemačku za Lalom Kovačevim.

Za Draškocija su mnogi kasnije pričali da je odudarao, bio poseban u tom školskom sistemu.

Apsolutno! Prvo – on je jedini profesor iz muzičke škole koga si mogao da zatekneš u četvrtak veče na džem sešnu, u džez klubu Doma omladine. Druga stvar – on je bio potpuno otvoren još u to doba za sve te muzičke inovacije. Skoro mi je perkusionista Papa Nick pričao da je zapravo Mališa inspirao Lalu Kovačeva da se otvori na tu stranu, da otvori nultu stranicu te knjige. Tog etno džeza na balkanske teme. Solo na kravljem rogu u sred džez koncerta, to je bilo neopisivo. Potpuna čarolija.

Na njegove časove je dolazilo i dosta kafanskih muzičara. Međutim, on je govorio: “Mene uopšte ne zanima kakvom vi muzikom želite da se bavite. To je vaša stvar i ja to poštujem. Ali ovde smo došli svi da naučimo kako se pravilno svira ovaj instrument. Imamo mečku i gudalo, i to je to čime ćemo baratati ovde”. Njega je svako mogao da pita šta god ga je zanimalo, što recimo baš i nije bio slučaj sa onima koji su učili violinu, a zapravo se spremaju za svadbarošku karijeru. Oni su morali da se prave da je Vivaldi u njihovom fokusu (smeh), što kod Mališe nije moralo.

Nezavisno od svega toga, bio je mnogo zanimljiv čovek. Nije baš bio mnogo rečit, ali je bio divan tip.

Nakon Duha Nibora, pa sve do početka devedesetih, nema mnogo podataka o tvojoj karijeri na internet izvorima. Šta se tad dešavalo?

Pošto se otac i ja nismo potpuno slagali oko moje budućnosti, odmah posle srednje škole zaposlio sam se u Energoprojektu. Pričamo o 1984. godini – ja sam u junu maturirao u Brodarskoj školi na odseku za hidro-tehničke konstrukcije, i pošto sam u srednjoj školi bio stipendista Energoprojekta, imao sam pravo da se zaposlim bez javnog konkursa – ako im treba neko. Tako da sam odmah u septembru počeo da radim.

U periodu do vojske sam radio sa Miroslavom Filipovićem, danas mojim zetom, i sa Vladimirom Perićem Talentom. Njega ljudi danas znaju kao audio-vizuelnog umetnika, ali je on osamdesetih bio jako aktivan, svirao je sa Rambom u njegovom prvom bendu, radio je nekakve zvučne instalacije, takođe je bio basista. Imali smo bend koji se zvao Plant Protection Division. U bendu su bili ritam mašina, jedan jako preparirani i efektovani slep bas, koji je svirao Perić, ja sam svirao fretles bas, a Filip je svirao gitaru i pevao. Duh Nibor je tu još uvek funkcionisao do kraja 1985, početka 1986. godine.

Pored svega toga, ja sam sa Zoricom Jevremović u Skadarliji radio u pozorištu “Nova osećajnost”. To je bila neka alternativna pozorišna scena, na mestu koje se zvalo Pivara i gde je kasnije bio tržni centar. Tu smo imali jednu salu i bekstejdž, i radili svašta – koncerte, ulično pozorište, otvaranja likovnih izložbi. Bio je to divan period. Mi smo muzikom opremali sve te događaje. Imali smo i “ponoćnice”, to su bili neki sešni sa gostima.

Po povratku iz vojske vraćam se u Beograd i i nastavljam da šljakam, a radim sporadično sa Zoranom Cerarom iz TV Morona – on je tada radio u KIC-u, današnjem Gete Institutu. On je svoje pesme zamišljao i skicirao tako što je programirao ritam i otpevavao melodiju, a mi smo sve između tog ritma i melodije, na sešnima, dovodili u format pesme. Toga ima par albuma. Na prvom sam se pojavljivao samo kao gost, a onda mu se to toliko dopalo, da smo u stvari drugi radili zajedno. Tu su gostovali Orge iz Neočekivane sile, Vladimir Perić Talent, Sale Sopček u čijem se studiju to sve događalo, još neka gomila raznih muzičara.

Tu negde već stižemo do kraja osamdesetih. Devedesete dobijam poziv od Milana Mladenovića da odsviram kontrabas na nekoj pesmi, koju on sprema za svoj solo album. Sve se dešava u istom studiju koji tada već drži Željko Božić, koji je kasnije vodio klub Akademija. Ja se naravno odazivam tom pozivu, pa se njemu to jako dopalo, i onda me je zvao da sviram bas u još nekoliko pesama. To je sve skockano kao njegov solo album. Međutim, onda se tu menadžer Dule Ercegovac pobunio, da to ipak tržišno neće biti na nivou EKV-a. I onda je to ponovo postalo EKV, album DUM DUM.

Dakle, to su te iste pesme, samo prearanžirane?

Sve sem jedne, koju je Margita napisala. Sve ostale smo mi napravili. Marko (iz EKV-a, op.a) je tu bio, pa Milan Prokop, koji je svirao klavijature i radio sempling, zatim Suba, koji se tad već polako spremao za Brazil, ali je još uvek bio u zemlji.

Kada se to pretvorilo u EKV vratila se Margita, Prokop je otišao svojim putem, a već pri kraju snimanja je meni bilo jasno da nisam za to. U toj konstelaciji je trebalo da postanem “klon Bojana Pečara”, što mene nije zanimalo. Ja obožavam njega i dan-danas, i dok sam skidao te njegove pesme, shvatao sam koliko je on ogroman deo te muzike. Ali, za početak, ja sam svirao bas bez pragova. U jednom trenutku sam im i rekao: “Hej ljudi, dajte oglas u Politici da imate audiciju za basistu, doći će vam 40 klinaca koji znaju sve pesme, imaju i frizuru i pantalone kao Bojan, i gitaru kao Bojan”. Ali, to je svakako bilo divno iskustvo.

Kakav je tvoj odnos bio sa Milanom Mladenovićem, da li ste se družili?

Jesmo, baš smo se puno družili, dok je trajala ta muzička saradnja. Mnogo sam voleo Milana. On je bio stvarno pesnik, ne preterano na zemlji, u svojim fantazijama….

U oblacima?

Da, da! U najlepšem smislu reči, zaista. Jedna fina duša. Baš je grehota da je otišao tako brzo, jer je mogao zaista još mnogo da zaduži rokenrol nasleđe ovde. Ko zna, možda bi on otišao i dalje. Stvarno pretalentovan i preosetljiv čovek. On se toliko nasekirao oko tog celog raspada, nečega što je duboko i iskreno doživljavao kao svoju zemlju. Ne verujem previše u te uzročno-posledične veze po zdravlje, ali stanje duha makar donekle definiše i zdravstveno stanje. Ako ništa drugo, nije mu pomoglo.

Kako si počeo da sviraš saksofon?

Pošto sam počeo da sviram kontrabas kao najnoviji instrument, a još je i džez pijanista Miša Krstić moj stric, krenuo sam puno da slušam džez. To je bila jedina muzika, pored klasike, gde je kontrabas konstantno zastupljen. Tada sam shvatio da me saksofon jako privlači. Kada je moja sestra počela da ide na časove saksofona, kasne 1982. i rane 1983, momentalno sam kupio piflu za alt i ogrebao se za par časova na kojima mi je profesor Saša Stojanović pokazao elementarne stvari, pre svega prstomet. Pošto sam već imao iskustva sa hornom, što se same tehnike disanja tiče, krenuo sam dalje sam. Odmah sam kupio jedan potpuno raspadnuti tenor i u nekim neformalnim situacijama nastupao s njim, ali je to i dalje bilo na nivou kućnog hobija.

Na studio sam se odvažio tek posle vojske, koju sam služio od marta 1986. do februara 1987. i u kojoj sam imao tri poslednja meseca slobodu samo da vežbam, i prostoriju u vojničkom klubu samo za sebe. Tamo sam zapravo ozbiljno prosvirao, po povratku kući kupio bolji instrument i potom bio spreman i da snimam. 

Onda sam, u tim nekim saradnjama kasnih osamdesetih, stidljivo po studijima krenuo da snimam i saksofone, i dalje potpuno ubeđen da sam ja basista i da nema nikakve druge priče. Onda je Bane Antović, jedan od velikih pregalaca rokenrol arhiviranja kod nas, napravio projekat koji se zvao Rolling Singles. Njegova ideja je bila da se pesme s početka osamdesetih, koje bi po svojoj dispoziciji trebalo da predstavljaju mejnstrim, tipa Oliver Mandić ili Slađana Milošević, obrade u velikom formatu sa 13 ljudi. Tu su me pozvali da sviram saksofon i vodim duvačku sekciju.

Uglavnom, poenta je sledeća: u tom trenutku je bilo džezera saksofonista, koji se nisu baš potrudili oko rokenrol stava i kapiranja cele materije. Čak su i dosta s visine gledali na sve te akcije. Na drugom kraju ste imali rokenrolere koji su znali šta treba, ali najčešće su bili ispod tehnički minimalnog nivoa potrebnog da sve to ima smisla. U sred svega toga sam stajao ja (smeh), koji sam se snalazio mnogo bolje od ovih što se tiče samog sviranja, a od džezera sam bolje razumeo rokenrol, jer je to moj prirodni bekgraund.

Čitav ostatak moje karijere je obeležila ta vetrometina, sve do ovog poslednjeg Fish in Oil satelitskog projekta No Lands Man. Taj brišući prostor između žanrova, ideologija, uhodanih formi. Od tada, ja tu živim muzički, i to mi se jako sviđa. Dvojac bez Kormilara, koji sam radio sa Borisom Mladenovićem, isto je bio naš veliki napor da se klupskoj publici približi džez i živa svirka, a da se džez publici približi klupska svirka, koja ima mnogo više elemenata nego što bi oni voleli da priznaju.

Skoro tri decenije kasnije i dalje si najomiljeniji saksofonista rok scene. Da li se tu situacija ikako menja od devedesetih do danas, što se tiče saksofonista i saksofona u rok muzici?

Nije se pomerila koliko bi moglo, s obzirom da su se u međuvremenu konačno otvorile i škole. Saksofon je prvo počeo da se uči u Stankoviću kao srednjoj školi, a sad već postoji i džez odsek na FMU gde je divni kolega Luka Ignjatović profesor. Ima ljudi koji sviraju, raznolikost se konačno zapatila. Ali opet ni to nije nešto previše. Uglavnom se svodi na neke ljude koji sviraju po sekcijama, ali ne vidim izrazite soliste kao što sam ja bio recimo u Plejboju.

Uglavnom mladi svirači imaju džez aspiraciju, ali za razliku od onih o kojima sam pričao, odrastali su na drugačijim muzikama, pa su onda malo šireg ugla gledanja na muziku. U rokenrolu su ljudi kojima to nije njihovo primarno opredeljenje.

Kao klincu koji je odrastao u Kragujevcu devedesetih, pojava Plejboja mi je delovala prilično nagla, kao da ste se odjednom stvorili i naprasno postali mega-popularni kada je krenula promo kampanja na državnoj televiziji. Pretpostavljam da je ipak to bilo malo drugačije iz vaše perspektive?

Plejboj je bio tempirana bomba. Svi smo izgarali da sviramo. U Sinđelićevoj 7 je bilo jedno podrumče gde su vežbali Darkvudi, DLM, Presing, a tu je vežbao i Plejboj u nastanku. Mi smo svaki dan u tom podrumu, godinu dana, vežbali bar po 2-3-4 sata, što se kondenzovalo i krunisalo demo snimcima. U svakom slučaju, došao je trenutak kada smo se sreli sa Duškom Ercegovcem, i on je predložio da nam bude menadžer. Mi smo, naravno, prihvatili.

To zaista jeste bio bum, a desio se jer je Ercegovac već u tom trenutku menadžerisao EKV, Orgazam, Van Gogh, Ramba, pre nego što smo mi uleteli. Tada su jako bile popularne masovne svirke: 3-4 velika benda, uglavnom u sportskim dvoranama. I mi smo se predstavili tako nabrijani, posle godinu dana biflanja, najširoj mogućoj publici u jednom krugu. Paralelno s time smo snimili prvi album, i to CD za B92 u koprodukciji sa DE production, a kasetu i ploču za PGP. Vidim da ti vinili danas dostižu lepe cifre u zavisnosti od stepena očuvanosti – to mi nekako prija.

Nismo bili opterećeni finansijski, jer je Dule to nekako – ne znam ni sam kako – uspeo da “ušnira”, da se snimaju i spotovi, da to sve izlazi… Mi smo dosta toga otplatili i kroz naše svirke. Nikad nismo zaradili ne znam kakve pare, jer je sve gurano dalje u promociju. Taman kad pomisliš da si konačno zaradio neke pare, onda iskrsne plaćanje nekih plakata i slično. Ti plakati su nas dotukli, svaki put kad ličilo da su konačno neke pare stigle (smeh).

Pored svega toga što smo uradili, imali smo recimo i debi album sa dva instrumentala, što ne znam da li se na sceni desilo od ranih sedamdesetih. Onda smo uradili prvi mini CD ikada na našim prostorima – CD singl. Bio je normalnog formata, ali je imao samo dve stvari. Onda je te spotove isto Dule organizovao … sve zajedno bila je to dobra vožnja. Jako je prijalo, svašta smo naučili i divno se družili. U trenutku kad je trebalo to da konačno kapitalizujemo, desio se april 1999. godine. I tako – NATO nije imao sluha za našu karijeru. Bend se ugasio jer su Roman i Igor otišli u inostranstvo, i tako dalje. Dan danas se mi skupimo tu i tamo, i jako se dobro provedemo. Čak smo i napravili nekih par novih pesama.

Da li planirate neke nove nastupe?

Kad nas neko pozove da nastupimo, onda se skupimo. Suviše su nam natrpani i komplikovani životi, morali bismo da odustanemo od mnogo stvari, da bismo na duže staze ponovo krenuli da radimo. To nam je svima više kao neki neočekivani “retreat”, koji nas vrati u druženje. Pošto ne stižemo ni da se družimo previše, jer su svi raščerečeni između sto obaveza. Igor ima troje dece, Roman je sa Aleksandrom stalno u njenim produkcijama, pored tih nekih stvari koje radi sam. Mile bubnjar stalno putuje – on radi neke scenografije za Dizni produkcije. Baš je teško da se skupimo, preko tih nekoliko proba pred dogovorene nastupe.

Na rok sceni posle petog oktobra kao da je postojalo neko očekivanje da će poteći med i mleko, a ispostavilo se da su mnogi pričali kako je zapravo devedesetih bila bolja situacija za muzičare, barem što se tiče medijske pokrivenosti.

Nažalost, to je istina. Devedesetih je još uvek bilo dovoljno institucija, koje su se po inerciji iz osamdesetih i dalje bavile tim stvarima. Bilo je i ljudi koji su bili zainteresovani da to rade. I onda je nekako sve to funkcionisalo. Možda nakaradno, ali iz perspektive nekoga ko se time bavi – mogao je da se skrpi kraj sa krajem. A medijska slika je bila – opet po toj inerciji iz osamdesetih – ne znam da li bolja, ali jeste bila jasnija. Profilacija je bila precizna. Kada se devedesetih pravio media plan, bilo je bar tri televizije sa nacionalnom frekvencijom koje su imale slot baš za to čime se ti baviš. Da ne pominjem odliv mladog sveta odavde – zapravo mislim da je to najviše ubilo stvar. Dok smo stigli do dvehiljaditih, više nije bilo publike.

Plejboj je 1991. godine u roku od tri meseca, sa samo dva demo snimka, “Grizi metak” i “Koliko”, rasprodao KSET na samostalnim koncertima. Prvi u januaru je imao recimo 950 prodatih karata, nije bilo ni predgrupe. To je jedno 1100-1200 ljudi. Krkljanac, ne znam kako smo preživeli to. Tri meseca kasnije – 980. Sve je izgledalo kao da smo obavili posao. Tako to stalno izgleda u karijeri. Tako smo sa Dvojcem bez kormilara potpisali londonski sporazum, pa opet, i to je bio uzmah koji nije dao nikakve materijalne rezultate. Dao je divna druženja i te Border Line Sessions koncerte koje smo kasnije pravili.

Željko Kerleta je u to vreme u Londonu osnovao Cosmic Sounds, za koji ste vi objavljivali albume.

On je arhitekta po vokaciji, veliki kolekcionar, ljubitelj i poznavalac muzike pre svega, koji je sasvim slučajno ostao u Londonu. Otišao je tamo turistički u trenutku kada je London doživljavao graditeljski bum. U to vreme su svi arhitektonski biroi imali otvorenu ponudu od 500 funti keša, svakom ko privede arhitektu da ima soli u glavi, i da je voljan odmah da počne da radi. I tako je on preko piva u nekom pabu upoznao dasu koji ga je odveo u biro i dobio posao. Tako je on negde 1986/87. ostao u Londonu i u ljutoj ilegali družio se sa Patrikom Fordžom, Džajlsom Pitersonom, Polom Marfijem, sa celom prvom ligom budućeg nu jazz propovedništva.

On je tu ušao i u DJ-ing, počeo još više da skuplja ploče, i onda je ukapirao da kod tih ljudi postoji velika rupa u poznavanju materije istočnoevropskog džeza, jer nisu imali prilike da dođu do tih ploča. Počeo je da im pušta Poljake, Čehe, Ruse, ovdašnje snimke. Oni su oduševljeno prihvatili otkrivanje svega toga, što ga je poguralo u ideju da osnuje prvo etiketu Most, pa potom i Cosmic Sounds, sa idejom da radi samo kompilacije istočnoevropskog džeza. Onda je nabasao na Janka Nilovića, pa se upoznao sa Duškom Gojkovićem, sa kojim je napravio dil da reizdaje njegove stvari, i tako je taj lejbl eksplodirao.

Napravio je i sopstveni album, tako što je slučajno ušao u pravljenje muzike preko 3D modelinga, koji je poželeo da obogati muzikom. U Cool Edit Pro programu je snimao semplove sa ploča i napravio tu prvu 3D modeling muziku, da bi se onda posvetio samo tome. Taj album se zvao Space Runner i imao je velikog odjeka, čak je i Swiss Air otkupio nekoliko stvari da pušta u svojim avionima.

Onda se zainteresovao i za novu muziku iz Srbije, pa su Menson Benson Sextet i Dvojac bez Kormilara bili prva dva potpisa. Mi smo počeli da radimo u januaru 2000. godine – Bojan Đorđević nam je dao termin u programu koji se zvao “Step across the border”. On je tad bio potpuno u Ring Ringu, u toj eksperimentalnoj sceni. Mi smo jednom mesečno imali termin za “Dvojac bez kormilara session” Uvek smo imali goste, pa rezident DJ-a koji je bio umesto perkusioniste. Tada tehnologija nije dozvoljavala da to ide uživo sa laptopa, tako da smo to kod kuće radili kao matrice i puštali ih na koncertima. Među gostima su bili Kojot, Sonja Lončar, i drugi. Uglavnom, Željko Kerleta je čuo taj jedan sešn i ponudio nam ugovor za ploču u Londonu, što smo naravno prihvatili.

Odmah sam mu ponudio da čuje i Menson Benson Sextet kao preteču Dvojca – bend koji sam napravio kako bih dokazao da je moguće svirati džez standarde na zanimljiv način, pa još sa muzičarima koji nikad nisu ni slušali ni svirali džez. Svirali smo u Underground klubu, na nekim tako neverovatnim mestima, i što je najlepše to je bilo posećivano i zapaženo. Jedne nedelje su došli Boško i Stanko, oni fešn izveštači sa Pink televizije da pokriju kako se u Beogradu svira neki klupski džez. To naravno na kraju nije bio projekat u kome smo svirali standarde.

Imali smo nekoliko kavera “Favorite Tongues”, “Milestoned”, kao reference na poznate džez klasike, pa obrade domaćih bendova – “Kolotečina” od Darkvud Daba, jedna Presingova pesma, zatim smo imali lupove Prodigy, na koje smo dodali neke kvazi bap teme. Kerleta je i to objavio, sviralo smo u Londonu, a izvodili smo i Kerletine Space Runnerse u Renu uživo sa Mihailom Krstićem, nekadašnjim Rambovim basistom a danas producentom koji živi u LA-u.

Za kraj, da se osvrnemo i na iskustvo sviranja sa Vladom Divljanom, s kojim s dvehiljaditih snimao i izvodio album “Die Tonzentrale”.

Mi smo se znali od ranije. Još kao klinac u Duhu Niboru sam dobio njegovu pažnju. Bio je neki čuveni koncert u Dadovu gde smo svirali mi, Berliner Štrase, i mislim da je bila Aja Sofija. Njemu se to svidelo, što je rezultiralo pozivom da sviramo Idolima kao predrupa u Pinkiju – to je jedan od njihovih prvih velikih koncerata.

Ali ovo je bio potpuno novi đir. On je međuvremenu otišao do Australije i vratio se, skrasio se u Beču, i pošto se školovao za dizajn zvuka i filmsku muziku, imao je veliku potrebu da napravi nešto što nije kolekcija novih ljubavnih pesama. Mene je pozvao Boris Bunjac, koji nam je gostovao na vibrafonu na jednom od tih sešna Dvojca bez Kormilara, i tako sam se priključio. To je izdao B92. Divno smo se podružili tu jednu sezonu.

To je bio kosmički flop pošto su svi hteli da čuju “Maljčike” i “Malenu”. Manje-više svaka svirka se završavala tim obaveznim blokom, da bismo bezbedno izašli iz sale (smeh). Ali smo odsvirali sve od Rijeke, Pule, preko Zagreba, Sarajeva, ceo taj ex-yu prostor. Žao mi je da nismo više radili, jer je to bilo jedno specijalno vreme i druženje. Baš mi je krivo da se i nismo više podružili, nevezano za muzičku priču. On bio jedan divan tip. Toliko neposredan, duhovit, britko inteligentan…. nedostaje mi.