By 
„Duško Gojković (1931, Jajce) naš je, možemo pouzdano tvrditi, najuspešniji, i u inostranstvu najpoznatiji džez muzičar“, pisalo je u knjizi Jazz – Ilustrirana enciklopedija, koju su mi divni prijatelji Šaba i Dragana poklonili za 22. rođendan. Ova knjiga postala je neka vrsta moje Biblije, a reči kojima je kritičar Mladen Mazur u njoj počastio našeg trubača bile su kao mantra kojoj ću se bezbroj puta vraćati. Duško je, dakle, taj – moram da ga upoznam!
Prve korake načinio je u Zabavnom orkestru Radio Beograda. U pečalbu je otišao 12. septembra 1955, sa sedam dolara sakrivenih u trubi. Već godinu dana kasnije nemačka kritika ga je na Frankfurtskom džez festivalu počastila zvanjem „Best of the Year“. Svirao je u Frankfurt All Stars, te orkestrima Maksa Gregera i Kurta Edelhagena, i brzo ostvario poznanstva sa brojnim američkim džez idolima, pre nego što su ga Džordž Vin i Maršal Braun pozvali u International Youth Bend 1958. godine. Po povratku je prvi put snimao kao lider, pa opet otišao preko Atlantika, ovaj put na studije. Potom je imao zapažen učinak u orkestrima Mejnarda Fergusona i Vudija Hermana, stigao je do trećeg mesta među talentima koji zaslužuju veću pažnju na godišnjim listama magazina DownBeat.
Ostalo je, kako kažu, istorija. Vratio se u Evropu da bi snimao svoju muziku i, posebno, da bi detaljno istražio moguće spojeve džeza i balkanske tradicije. Prvi snimak sa elementima balkanskog folklora sa velikom sigurnošću možemo pripisati Gojkoviću – bio je to njegov aranžman čuvene sevdalinke „Kad ja pođoh na Bembašu“ (10. mart 1961.), potpisan kao „Slavic Mood“, sa kvintetom Badija Koleta. Tokom studija na Berkli koledžu, sa kolegama je snimio i svoju kompoziciju „Macedonia“, kao i ponovo „Bem-Bashu“. A 1966. godine postao je autor prvog celovitog balkan džez albuma – Swinging Macedonia, u pratnji renomiranih inostranih kolega. Osim svojih numera, snimio je još jednom „Bembašu“, te obrade pesama „Ribara starog kći“ („Old Fisherman’s Daughter“) i „Samo se karame, samo se tepame“ („Saga se karame“). Album je naišao na izuzetnu pažnju svetske muzičke javnosti, a Gojkoviću obezbedio doživotno mesto na džez Olimpu, kao rodonačelniku balkanskog džeza.
Tokom sedam decenija karijere, snimio je preko 150 albuma, među kojima pedesetak pod svojim imenom. O Gojkovićevom životu napisana je knjiga Džez je sloboda (Rajnhard Kel i drugi, 1995), koja sadrži detaljan popis njegove diskografije, a krajem 2018. i Dushko Goykovich’s Songbook, sa 125 kompozicija u aranžmanima za klavir.
Duško je bio i ostao bibaper, privržen muzici koju je zavoleo još tokom šegrtovanja u Beogradu pedesetih. U tom domenu ostvario je sve što je želeo: sarađivao je sa najvećim ličnostima stare škole, a samo na spisku trubača nalaze se petorica veličanstvenih – Majls Dejvis, Dizi Gilespi, Čet Bejker, Klark Teri i Fredi Habard. Kao i kod pomenutih, i Duškov stil i zvuk su u momentu prepoznatljivi – velemajstor je u interpretiranju balada, svirajući ih sa prefinjenom osećajnošću.
Sretali smo se više puta tokom devedesetih, radeći kratke razgovore za razne TV priloge – imao sam utisak kao da polažem ispit pred strogim profesorom. Duško je oprezno davao izjave za naše medije, nemajući strpljenja za banalna pitanja i površne sagovornike. U avgustu 2001. našli smo se u bašti hotela Mažestik taman pošto je sa Ekremom Sajdićem došao sa festivala u Guči i uradili smo prvi deo intervjua za prvi serijal Jazz Faca na Trećem kanalu RTS. Obećao mi je nastavak i posle nekoliko meseci ponovo smo seli za sto. Ovo je njegova životna priča.
Gospodine Gojkoviću, kako je izgledao Vaš prvi susret sa muzikom?
Moj otac je pre rata bio sreski načelnik, pa smo se nas četvoro dece svi rodili po drugim republikama. Ja sam se rodio u Jajcu, školovao se u Kolašinu i Podgorici. Crnogorče, rat provelo u Jagodini kod tetke, a potom smo svi došli u Beograd. I u gimnaziji je bilo bendova koji su svirali za igranke. Imao sam petnaest-šesnaest godina kada sam počeo sa muzikom. Svirao sam neko vreme gitaru, pa klavir, a kad sam na trubu naleteo – tu sam zaglavio! To je bilo sa šesnaest godina.
Gitara je bila Vaš prvi instrument?
Neki Sicilijanac zaljubio se u moju sestru u Jagodini i nije želeo da se vrati u Italiju. Hteo je da se oženi njom, sa čime se majka nije slagala, jer je sestra imala samo šesnaest godina. Naši su ga terali – hajde, idi kući – a on je ostao tu još godinu dana, svirao gitaru i pevao. I on me je naučio da sviram neke italijanske pesme, pomalo i jezik, koji sad dosta dobro govorim.
Kakav je bio Vaš prvi kontakt sa Beogradom?
Moja majka je iz Beograda. I naravno to je bio big city. Takav je utisak bio i kad sam prvi put u Njujork došao, kada sam 1958. godine išao na festival u Njuport. Susret sa velikim gradom, to je bilo fantastično. Druga muška gimnazija – tu su bile svirke, igranke, odmah sam upao u muzičke krugove.
Niste prvo studirali muziku, već istoriju, filozofiju i jezike.
Mladi ljudi imaju puno ideja u glavi. Mene je interesovala i književnost i film, to mi je hobi, kao i jezici. A upisao sam Filozofski fakultet, dok sam još bio u Muzičkoj školi „Stanković“. Pa onda je trebalo da se vežba truba za akademiju, a trebalo je, naravno, i da se ide na fakultet, da se čita puno i da se radi, pa sam morao da se odlučim – ili jedno ili drugo. Onda sam rekao – muzika. I, eto, celog života se njome bavim.
Na beogradskoj akademiji studirali ste klasičnu muziku, kakva su bila Vaša iskustva sa njom?
U ono vreme, dok smo bili studenti, išli smo puno na simfonijske koncerte, u filharmoniju i operu. Ali, u isto vreme sam se od početka bavio džezom. Čuo sam na radiju Roja Eldridža i Luja Armstronga, i rekao sebi – hoću to da sviram. U školi sam učio trubu kod mog dobrog profesora, pokojnog Alojza Strnada, koji mi je puno pokazao. I to je klasični trening koji svaki student mora da prođe, da nauči da svira svoj instrument. Bez klasike i bez Arbana[1] ne može da se prođe. Vežbaš trubu-klasiku, a onda kad je igranka svira se i improvizira džez.
Da li je bilo podozrenja na akademiji u vezi sa Vašim džez aktivnostima?
Profesori su bili trenirani konzervativno, pa recimo – da sviraš džez, bože sačuvaj! Nikako! Pokvarićeš klasičnu ambažuru. Oni zapravo nisu imali ni predstavu šta je to džez. Potajno smo morali to da radimo. Najpre su bili big bendovi – Dinamo na Zvezdi, pa radijski orkestar pod vođstvom Bobija Guteše u koji su me primili kao klinca, početnika.
Kakva su bila iskustva sa radijskim orkestrom?
To je bila velika škola za mladog muzičara. A meni je bilo posebno bitno, jer mi je u glavi bila samo muzika i samo džez i samo sam čekao na priliku da mogu sa takvim velikim muzičarima da sviram. Tu su bili Mile Pavlović, Šimpa Ivanović, Milan Kotlić. Svi su oni bili stariji od mene, a primili su me u društvo. A sa Spasom Milutinovićem smo radili u kvintetu – Edika Sađil, ja, Kosta Tapavica, Aca Nećak. Svirali smo igranke, priredbe, neki konzulati su pravili zabave i uvek su zvali džez bendove. Svakodnevno smo imali prilike da sviramo. I po barovima ovde po Beogradu – Kristal i drugi. I po školama… Na Medicinskom smo svirali, bio je tamo neki Medikus orkestar.
Kakav program su u to vreme svirali mali sastavi? Je li to bio diksilend, ili već sving?
Počelo je sa diksilendom. Sving, onaj čikago stil, i uglavnom standardi – Geršvin, Djuk Elington… Dobijali smo iz američke čitaonice ploče, neke note i aranžmane za big bend. Pozajmimo, prekopiramo i vratimo. Tako smo učili u ono vreme.
A radio? Da li je već Vilis Kanover imao program na Glasu Amerike?
Da, svake večeri, to je bio naš glavni izvor informacija. Tu sam prvi put čuo velike trubače, a onda smo gledali i filmove – Bal na vodi sa Harijem Džejmsom, Zimsko doba sa Vudijem Hermanom, bežali smo iz gimnazije da gledamo film po sto puta. Kasnije sam pričao Vudiju Hermanu šta je za nas značilo da gledamo taj film, u kome je njegov bend svirao, a onda da doživim da jednog dana ostvarim svoje snove i postanem član njegovog orkestra.
Šta je po Vama bilo najbitnije za brz napredak na sceni?
Presudna je bila moja upornost, tvrdoglavost da svaki slobodni momenat koristim za vežbanje trube. I svaka prilika kad bi bio džem-sešn da upadnem da sviram, da naučim više. Ja sam uvek bio najmlađi: „E, evo ga ovaj mali Dule-truba, pustimo ga da svira malo s nama!“ I valjda zato što sam stalno slušao ploče, kopirao sola, prepisivao note, možda sam malo brže napredovao. Iako smatram da nisam brz. Ali mislim da uporno vežbanje, sistematski trening, mnogo pomaže.
Da li je na Vaš odlazak u Nemačku najviše uticalo to što su Mladen Guteša i Milo Pavlović već bili tamo?
Nije bilo ni zbog Bobija ni zbog Mileta. Kada su Juta Hip i Karlo Bolender bili u Beogradu, upoznali smo se sa njima – Branko Pejaković, Bata Janković i ja. Bili smo na koncertu i u Studiju 6 su nešto snimali, pa smo posle išli u Kristal bar i sa njima svirali sešn. Onda su mi i Juta i Karlo predložili da dođem u Frankfurt. Ali, u ono vreme je bilo vrlo teško da se dobiju papiri da se izađe negde, pa mi je Karlo poslao garantno pismo i pušten sam da dođem u Minhen da slušamo Kurta Edelhagena, dobio sam vizu na dve nedelje. I ja i Kotlić odemo, i ja se vratim. Mislio sam – drugi put će biti lakše da izađem, pošto vide da sam se vratio. Ali drugi put me odbiju! I neko vreme nisam mogao da dobijem vizu ponovo, dok nisam još jedno garantno pismo doneo. Onda sam otišao i deset godina se nisam vratio.
Vaše prve snimke načinili ste sa Frankfurt All Stars, kojim je dirigovao Albert Mangelsdorf?
Ne bih rekao dirigirao. To je bila grupa koju je on vodio, ali mi smo svi zajedno pisali aranžmane. Zapravo je radio stanica osnovala ansambl koji i dan-danas postoji i svake nedelje snima emisije. Onda su me primili u taj sastav, prvo Frankfurt All Stars pa German All Stars, i onda je priča već išla dalje. Zasvirao sam kod Kurt Edelhagena u Radio Kelnu.
Kako je došlo do toga?
Bio sam u to vreme u Minhenu, svirao sam u bendu Maksa Gregera, koji je bio prilično komercijalan – Glen Miler, sving i slično. I posle izvesnog vremena mi je to dosadilo, ja ipak hoću da sviram džez, za mali ili veliki sastav, ali džez. Onda me je pozvao Edelhagen, Radio Keln osniva novi, internacionalni sastav, poziva iz cele Evrope najbolje muzičare, otišao sam kod njega u Baden-Baden i odmah mi je dao ugovor: počinje tad i tad i da dođem na probe. I ja ga pitam: „je l’ imate prvu trubu?” „Imam trubače, al prvu trubu još nemam”. A kad sam odlazio od Gregera, poslao sam Miletu Pavloviću telegram da preuzme moje mesto, pošto on voli da svira u big bendovima, a svirao je tada u malom sastavu. Napisao sam mu: „dođi u Minhen, Maks Greger te traži za bend, potpiši ugovor.” U međuvremenu je meni Edelhagen dao ugovor, i u isto vreme mi daje za Mileta ugovor, bez viđenja, bez čuvenja, na to što sam mu rekao da je on prvoklasni prvi trubač. Onda mu šaljem drugi telegram: „ne potpisuj Gregerov ugovor, imam nešto bolje za tebe.” Tako smo mi aprila 1957. godine zajedno počeli sa Edelhagenovim bendom u Kelnu.
Ubrzo je stigla ponuda da uđete u Newport International Band…
Džordž Vin i Maršal Braun, koji je vodio taj omladinski orkestar, celu Evropu su prošli da izaberu najbolje muzičare iz različitih zemalja i naprave jedan big bend za Njuport festival 1958. godine. Ja mislim da mi je Džordž Vin rekao da su oko 700 muzičara proknjižili za 16 mesta – ja sam upao kao predstavnik Jugoslavije. Mnogi od tih muzičara su kasnije postali veliki starovi. Kao Mangelsdorf, Džordž Grunc… Tad sam prvi put išao za Njujork, leteli smo iz Brisela, gde je te godine bila svetska izložba[2]. Kad sam došao sa aerodroma i video onu statuu slobode i njujorške oblakodere, bilo je, kao što sam rekao, kao kad sam došao u Beograd prvi put iz unutrašnjosti.
Po ceo dan smo, dva i po meseca, probali u jednom hotelu i uveče pogledam ko gde svira. Piše Majls Dejvis kvintet, Telonijus Monk, Art Blejki, svako veče smo išli da čujemo negde nešto. Jedne večeri upao sam u neki klub kada je Majls Dejvis svirao sa Koltrejnom. Inače sam Majlsa već upoznao godinu-dve pre toga u Minhenu. Svirali smo sešn zajedno u klubu i pozvao me za sto: „kad ćeš da dođeš u Njujork?“ Pa rekoh: „šta ću ja u Njujorku, ne znam nikoga, ja sa Balkana dolazim.“ On mi napiše njegov unlisted number. Onaj što ga nema u telefonskom imeniku. Kaže „evo ti moj broj, sad znaš mene. Za početak to ti je dosta.“ Onda sam otišao u klub, mislio sam on je zaboravio, nisam se javio ranije, a on me je video i odmah doveo za svoj sto. Rekoh mu: „nemamo lovu ni da platimo ulaz, a kamoli za piće“. „Sedi ti za moj sto” I tako sam svako veče danima slušao njega i ove druge bendove.
Još jedan važan susret iz tog doba bio je sa Četom Bejkerom.
Četa sam stvarno znao celog života. Upoznao sam ga ubrzo pošto sam stigao u Frankfurt. Došao je da svira u jednom klubu nedelju dana, i moj prijatelj koji me je tamo doveo upoznao me je sa njim, a naravno Čet Bejker je u ono vreme bio broj 1. I jedan od mojih idola, slušao sam sve njegove ploče. I Čet me onda pita: „Je l’ imaš trubu ovde?“ Rekoh „imam“. „Pa ajd’ da sviraš s nama“. Tako me je svake večeri zvao na sešn da sviram s njim. Od tada je i ta priča kad su ga novinari pitali – šta je čuo na putovanjima, šta ima u Evropi od trubača, a on kaže: „Puno sam ih čuo, a ima jedan dečko iz Jugoslavije, Duško Gojković, za mene je to prva truba Evrope“. I onda je to bio ovde naslov u novinama.
Godine 1961. pripremate prvi album u Kelnu. Producent je Vaš školski drug Aleksandar Živković, a okruženje je fenomenalno: Keni Klark, predstavnik škole koju ste Vi sledili, i Frensi Boland, predstavljajući evropsku školu. Kako je izgledao prvi diskografski korak?
To je stvarno Aleksandar Živković preko PGP-a organizovao, došli smo u Keln da snimimo taj oktet. I pošto sam u to vreme već sa Klark-Boland bendom svirao, Fransi Boland je bio aranžer i pijanista, Keni Klark je došao iz Pariza, a ovo ostalo društvo je bilo već u Kelnu, oko Edelhagenovog benda, svi ti vrsni džez muzičari. Onda je Aca taj snimak odneo u Beograd, to je ovde izašlo u PGP-u, a Điđi Kampi, producent, napravio je ubrzo još jedno snimanje sa sličnim oktetom za Blue Note. I onda kaže Điđi: „slušaj, hajde da stavimo ovu ploču pod imenom Keni Klark – Fransi Boland, zato što nisi poznat kao oni.“ Rekoh: „dobro, meni je svejedno kako se zove, važno je da je svirka dobra“. I ta druga ploča je išla pod imenom Kenija Klarka i Frensija Bolanda, iz čega je onda izrastao Klark–Boland big bend. Ali početak je bio u stvari taj moj oktet.
Dok je big bend rastao, vi ste na Berkliju za godinu i po dana završili četiri kursa komponovanja i aranžiranja u klasi Herba Pomeroja, koji je izvukao tolike generacije muzičara.
To je, naravno, bio moj san, da dođem u jednu takvu svetsku školu, gde mogu da naučim ono što me je interesovalo – kompoziciju, aranžiranje za big bend. U školi su u to vreme bili Geri Barton, Toni Vilijams, Sem Rivers i puno drugih ljudi koji su kasnije postali poznati. Herb Pomeroj je bio moj profesor i dirigent školskog benda, svirali smo dva-tri puta nedeljno u njegovom džez klubu. Bilo je fantastično da mogu dan i noć da budem u takvoj školi, sa onim muzičarima, gde se praktično učilo ono što treba, odmah. Tu sam naučio sve što znam.
Posle Berklija odlazite u big bend Mejnarda Fergusona da tamo zamenite Rolfa Eriksona, koji je otišao kod Djuka da zameni Klarka Terija, koji je rešio da se bavi solo karijerom i da pravi Big Bad Band. Kako ste se osećali kada ste posle takve škole otišli u jednu možda još važniju, a to je živo učenje?
Možeš da misliš – ja sam o Fergusonu do tada samo slušao i svojevremeno je bio jedan od mojih idola. Za svakog trubača je san da upadne u takav orkestar. Mene je Rolf Erikson preporučio kada je odlazio, Mejnard me, naravno, nije znao. Ali kada bendlideri traže novog muzičara za bend, obično pozovu Berkli i pitaju Pomeroja koga tu ima, ko završava školu, ko je najbolji. Sastavile su se, dakle, dve preporuke i ja sam sutradan otputovao za Njujork i pridružio se bendu.
Potom dolazi posao sa Vudijem Hermanom, koji kritika smatra posebno bitnim u prvoj fazi Vaše karijere.
Da, kada je Mejnard raspustio bend i otišao u Englesku, već posle dan-dva sam otišao kod Vudija, jer me je Bil Čejs, trubač iz sastava, preporučio – muzičari vole da biraju ko će novi da uđe. Bio sam član orkestra i solista, kao Sal Nistiko, Karl Fontana i drugi. Mi smo s tim orkestrom i došli u Beograd 1965. godine, u okviru turneje Stejt departmenta koja je obuhvatila Afriku – preko dva meseca – Jugoslaviju, Rumuniju i Mađarsku. Kreativno je bilo utoliko što mi je Vudi davao prilike da snimam sola, i neke aranžmane sam pisao.
Je li tačno da je samo jednu stvar odbio?
Da, jeste, to je smešno malo. Počeo sam da pišem jedan aranžman i onda je to ležalo dva-tri meseca dok smo bili na turneji. Po povratku sam nastavio i to je ispalo kao dva različita aranžmana. Doneo sam na probu i on je čuo da to baš i nije neki kontinuitet i kaže: „uzmi to natrag i prepravi, da bude iz jednog dela“.
Kakva je razlika, u smislu Vašeg posla, bila između ta dva orkestra?
Ferguson je uglavnom sam svirao sve vreme. To je bio powerful bend, kao dinamit. To kad počne, to samo puca! Bend Vudija Hermana je bio veći, kod Fergusona smo imali tri trube, kod Hermana pet trubača. Svi ti američki tzv. road bands imaju svoj stil, i svoje lice, zavisi od bendlidera. Šta će on da izabere, koji se aranžmani sviraju i koji su solisti u bendu. Vudijev bend su u to vreme zvali Thundering Herd, što bi bilo „Olujna ergela“.
Potom se vraćate u Nemačku i ulazite u big bend Kenija Klarka i Frensija Bolanda, kao i u njihov mali sastav. Smatra se da je taj bend bio najjači u tom trenutku u Evropi…
Pa, po kritičarima to je stvarno jedan od najboljih i najkreativnijih big bendova koji je ikad postojao. Snimili smo preko 25 ili 30 albuma.
Frensi Boland, Evropljanin, praktično je iskoristio priliku da u taj sastav pozove brojne poznate Amerikance koji su se nastanili u Evropi, što će kasnije…
Pa nisu samo Amerikanci… Bili su, ali bilo je i drugih, Šveđanin Oke Person, ja, Mile Pavlović je povremeno svirao… To je uglavnom bio studijski orkestar koji je snimao albume sa Bolandovim aranžmanima.
To se posle prodavalo radijskim produkcijama po Evropi?
Zapravo su te snimke otkupljivali veliki izdavači, poput Atlantic, i posle tih snimanja smo onda išli na turneju, neki put kraću, neki put dužu. Bilo je nastupa live, ali nije bio road band kao što je u Americi, koji je stalno na putu. U bendu su bili i Džoni Grifin, Roni Skot, Sahib Šihab, Beni Bejli, Art Farmer, Idris Sulejman, takvo društvo je prolazilo kroz orkestar.
Điđi Kampi je pre nekoliko godina te snimke odneo u Italiju kod producenta Lućiana Kantonea, napravili su fenomenalnu seriju albuma iz Kampijeve arhive, među kojima dominiraju snimci Kenija Klarka i Frensija Bolanda. Kako objašnjavate da je ljudima to još uvek atraktivno?
To su klasični snimci, i dan-danas kad slušaš to je izvanredno. Jedan specijalni, all star bend, svaki muzičar je pojedinačno bio poznat i, takoreći, star na svom instrumentu, pravi jazz personality.
Jedno od tih reizdanja mi je posebno interesantno jer je za aranžera pozvan Bora Roković…
Za orkestar?
Da. Četiri njegova aranžmana bečkih valcera u džez maniru.
Sa Keni Klark – Frensi Boland big bendom? Koliko znam, Boland je pisao sve aranžmane.
Ova četiri nije.
Možda si u pravu. Bio sam možda u Americi u to vreme.[3]
Godine 1966. snimate jedan od Vaših ključnih albuma, Swinging Macedonia, predstavljajući spoj balkanskog folklora i džeza[4]. Ne znam da li je neko to ranije radio?
Koliko ja znam – ne. Jedan od razloga što sam se vratio iz Amerike u Nemačku bio je da bih snimao svoje kompozicije i aranžmane, što u jednom američkom putujućem orkestru nije bilo moguće – oni imaju svoje aranžere i svoj stil, tako da nisam imao prilike da radim ono što mi je bilo u glavi. Na toj ploči bili su Mel Voldron, Nejtan Dejvis, Peter Trunk, Kejs Si i Edi Busnelo. To je bio moj prvi pokušaj da u džez ubacim naš melos i ritam, da snimim album sa tim.
Priča se da ste u to vreme imali džez studio na Antibima koji je izgoreo u požaru…
Ne. Svirao sam na festivalu u Žuan Le Penu sa Vudijem Hermanom. Kad sam napustio orkestar i vratio se u Keln, gde je moja familija živela, moja sestra je otvorila restoran i na prvom spratu napravila džez klub za mene. Nazvali smo ga Duškov džez studio i tu je WDR iz Kelna skoro svakog meseca snimao koncerte za emitovanje na radiju. Zato se zvao džez studio. I to je kasnije izgorelo u požaru, cela zgrada.
Godine 1972. upoznajete Matijasa Vinkelmana i sa njim prvi put radite. On je tek počinjao sa Enjom, a vama je to bila treća ploča. Kako se sećate tog snimanja?
U to vreme je Tete Montoliu, izvanredni slepi španski pijanista, svirao sa mnom u kvintetu. I on je preko svojih kontakata u Barseloni sredio da snimimo jedan LP. Otišli smo dole i dobili tri dana u studiju. Ali smo već prvog dana snimili celi album! Onda sutradan kaže producent: „sad imamo još vremena, zašto ne snimate dalje?“ I ja rekoh: „u redu, snimamo dalje”. Međutim Ferdinand Povel, holandski tenorista, već je otputovao kući. I mi snimimo u kvartetu album koji pominješ, After Hours. Najpre je izašao pod imenom Ten to Two Blues. Onda sam i ja otputovao, a Tete Montoliu je u triju snimio još jedan album. Tako da smo za tri dana snimili tri različite ploče! Na prve dve sam ja.
Je li to bila sve Enja?
Ne, već Ensanyo, španska kompanija. A kasnije je Enja otkupila licencu i izdala kvartet.
Potom se 1968. selite u Minhen i tamo osnivate svoj prvi big bend koji će opstati osam godina. Sa kojom namerom?
Pa ti znaš, ja sam oduvek bio u big bendovima. I to su dve šine, jedno je moja ljubav za big bend, a drugo su mali sastavi. U Minhenu je u to vreme bilo puno džez muzičara, ali nisu imali pravi big bend, već radijske ili komercijalne orkestre. A ja sam pisao aranžmane i hteo sam to da sviram. I muzičari su me pitali: „hajde da napravimo big bend, da sviramo, makar kao rehearsal band.” Probni orkestar. Onda sam otišao u džez klub gde smo sa malim sastavima svirali i kažem gazdi kluba: „Mi bismo hteli da sviramo sa big bendom. Koji ti je najgori dan, kad ima najmanje ljudi u klubu?” A on kaže – nedelja ili ponedeljak. Mislim da smo izabrali ponedeljak. I došli smo uveče i on kaže: „Ma niko neće da vam dođe.” I kad nas je pustio u klub, otišao je u drugu kafanu na piće sa svojim prijateljima. Onda se vratio u pola dvanaest, a klub prepun! Sam nije mogao da uđe u svoj klub. Tako je počelo. Nastavili smo svake nedelje, a kasnije je stigao i poziv Gete instituta da putujemo, pa smo bili u Jugoslaviji, Rumuniji i Mađarskoj sa tim Munich Big Bandom.
Ali tu nisu bili samo Nemci. Pozvali ste mnogobrojne prijatelje iz Evrope i napravili jednu stravičnu postavu, praktično European All Stars!
Jeste, Rolf Erikson je bio u bendu, pa Ak Van Rojen – svi su se rado uključili, jer je bilo zabavno, svingovalo je i svirali smo originalne aranžmane. U džezu se, kao što znaš, nikad ne bira po nacionalnostima, nego kako ko svira. I kad je tu, onda upadne u bend. Uvek je izmešano.
Kojim povodom ste upoznali Dizija Gilespija?
Bolje sam ga upoznao kad je dolazio na turneju po Evropi sa Klark–Boland bendom, tri nedelje najmanje, uključujući i Berlinski džez festival. Ali sam ga znao još iz Amerike kad sam bio na turneji sa Woody Herman Bandom, jedanput je došao u klub gde smo svirali, bio je to neki Plug Saloon…
Da nije Plugged Nickel?
Da, da, Plugged Nickel. A Dizi je svirao sa kvartetom u London House. I on je završio u ponoć, a mi smo svirali do dva, recimo. I on je potom deset večeri dolazio posle svirke kod nas, to je bila 1964. godina, i sećam se da u pauzi sedim s njim za stolom, bili su izbori za predsednika Amerike i neko ga je nagovorio da se kandiduje. I on onako iz zezanja napravi kampanju „Dizzy for President“. I, bogami, puno ljudi se odazvalo. A ja sedim za stolom, imao je bedž, i kaže – evo ti ovo. I tu piše „Dizzy for President“.
Priča se da Vas je svuda hvalio…
Nekoliko puta na koncertima davao je izjave koje su me frapirale, nikad ne očekujem da tako nešto neko kaže. A on je znao lepo da kaže to što misli. Bili smo u Detroitu jedanput, bio je festival u jednom velikom hotelu koji je građen/raspoređen u krug, odseli smo na petnaestom spratu. A dole je bila ogromna sala, 2500 ljudi, i on je svirao u kvartetu. Onda me vidi i pita „Imaš li trubu ovde?“ Rekoh „imam gore u sobi”. „Donesi trubu da sviraš sa mnom.” „Pa ne, ja sam došao da slušam tebe. Neću da ti smetam, hoću samo da sednem i slušam.” On je stvarno bio moj idol, iz poštovanja nisam hteo da sviram sa njim. Ali posle nekoliko stvari, prošlo je pola sata, zaustavio je program i održao takav govor… I nije još rekao ime… Koliko on poštuje i smatra da je taj jedan izvanredni talent i… meni je žao što nisam snimio to što je rekao! Jer, kako se on izrazio, to je neverovatno. I svi sad misle – o kome on sad to govori, ko je to? I na kraju kaže – trubač iz Jugoslavije, moj prijatelj Duško Gojković, koji sedi negde dole (pokazuje). A ja sam negde u osamdeset petom redu, gde je bilo mesta. I onda reflektori traže, znaš. Onda su me našli pozadi i morao sam da ustanem i da se poklonim. A on je tad rekao – Duško is a hell of a trumpet player. Hteo sam da padnem pod stolicu!
Radili ste i sa brojnim ikonama saksofona. Fil Vuds, Li Konic, Dekster Gordon, Sten Gec…
Zamisli, pre nedelju dana svirao sam u Nemačkoj i jedan gospodin mi je doneo fotografiju koju je snimio pre trideset i nešto godina – Sten Gec kvintet u Kelnu 1960. godine (vadi sliku iz torbe). I poklonio mi je to. To su muzičari iz Kurt Edelhagen benda. Sten Gec je došao da svira kao solista i onda su ga pitali s kim hoće da svira i on je rekao – sa mojim kvintetom. Nedelju dana smo svirali zajedno.
„Dvadeset deveti avgust 1960.“ (čitam zapis na poleđini fotografije) Čuveni džez klub Storyville iz Kelna… Pa, kako je to svirati u društvu velikog saksofoniste?
Osećaš se kao na sedmom nebu. Kad počne svirka to je kao da se celi podijum diže ovako, gore. I ne samo što je to velika čast da možeš uopšte s takvim čovekom da sviraš, pogotovo kad on to hoće – znaš, ne nudim se ja, nego je on mene pitao, a mogao je da izabere koga hoće. Sa toliko puno njih sam svirao i svaki put je isti osećaj: muzika je odmah za nekoliko stepeni gore. Naravno, svi imamo svoj stil, zvuk, i svako treba da svira na svoj način. Ali to je bibap, mi sve te stvari znamo, po 400-500 standarda minimum znamo napamet. Tako da šta god on traži, to se svira.
Krajem sedamdesetih ste u Jugoslaviji sa Lalom Kovačevim sastavili Trumpets and Rhythm Unit, okupivši kolege iz nekoliko RTV centara…
Napravili smo bend sa četiri trubača i ritam sekcijom.[5] Bilo je zamišljeno samo da se to snimi za potrebe Radio Beograda, ali je ipak kasnije izašla i ploča, pa smo se ponovo okupili i imali turneju po Evropi. Bili smo u Poriju (Finska), na North Sea Jazz Festivalu u Holandiji, u Briselu, pa nedelju dana u klubu u Minhenu. Uspeh je bio veliki, iako sam se plašio da će sa četiri trube to možda biti dosadno ili napadno. Naprotiv, imali smo i denfere i fligelhorne, ovde je solista ovaj, ovde onaj, tako da je vrlo interesantno ispalo.
I bilo je i zabavno, i muzika je bila jako dobra, i publici se jako sviđalo. A kad smo svirali na North Sea Festivalu u Hagu – kao što znaš, taj festival je jedan od najvećih u Evropi, u isto vreme na sedam raznih pozornica sviraju sastavi[6] – tog dana su svirali Dizi Gilespi, Klark Teri Big bend, Soni Rolins, Maks Rouč… I desilo se da su svi imali pauzu kad smo mi svirali, i onda su došli kod nas u jednu manju salu da slušaju. Bila je puna sala i ja pogledam, stali su uza zid, ovako (pokazuje). I posle toga Klark Teri mi priđe: „Znaš šta, ja sam ovde doveo jedan mladi bend. I ja ću ove moje trubače sve da pošaljem sutra natrag u Njujork, a vi da dođete ovako kompletno da svirate kod mene.” Naravno da nismo otišli, ali kompliment je bio interesantan. Klark Teri, stari prijatelj i divan muzičar. Personality kakav se retko sreće.
U čemu je ta tajna njegovog velikog prijateljstva sa Vama i ljudima odavde?
On je takav tip. Sve gleda pozitivno, voli ljude, poštuje sve kolege, nikad nijednu reč ružnu nije rekao o bilo kome. I voleo je da se druži s nama. Poslednjih godina Stjepko često ide kod njega u Njujork, a ja ga znam još dok je bio kod Djuka Elingtona. I uvek je bio prema meni dobar. Pokazao mi je puno stvari. Stjepku još više. Često razgovaramo telefonom i uvek kaže da bi hteo da dođe ovde i da svira u takvom sastavu sa četiri trube, pa da snimamo ploču.
Među Vašim poznanstvima zanimljiv je i susret sa Ginterom Šulerom[7]…
Ginter je poreklom Nemac, ali je celi život živeo u Americi. I jednom je došao u Hamburg i doneo je svoju prvu operu The Visitation, modernu, twelve tone, i angažovao sedam džez muzičara sa simfonijskim orkestrom, Hamburgische Staatsoper, dva i po meseca smo to spremali. Tu je bio Mangelsdorf, Rolf Kun, ja, danski tenorista Bengt Jadig. Potom smo odleteli za Njujork, i u Linkoln centru svirali deset dana. Vrlo moderna opera, nije džez, ali bilo je džez elemenata.
Kako biste najbolje opisali veze sa domovinom u koju ste redovno dolazili?
To je još jedan od razloga što sam se vratio iz Njujorka, da budem bliže Beogradu, pošto mi je jedan deo familije tu. Drugo, znaš šta, svi smo mi pupkom vezani za Beograd – cela dijaspora, koliko god godina da ostane tamo, opet se stalno vraća. Ali nije daleko od Minhena da se stigne ovde, začas.
Da li rado pomažete mlađima?
Puno sam pričao sa Stjepkom, ne samo o svirci, nego i o tome kako uopšte jedan džez muzičar treba da živi, šta treba, a šta ne treba da radi. U međuvremenu je on postao izvanredan trubač i sam predaje drugima. Recimo, nekome kao što je Marko Đorđević, koji sad ima trideset godina. Ja sam 70 napunio u oktobru, Stjepko ima 50, a Marko 30. Tačno je po 20 godina između nas.
Kako se prepoznaje talenat?
Ima puno talentovanih ljudi. Ali talent nije dovoljan. Ja ne znam ko je to rekao, da li Gete ili neko drugi, da je uspeh čini 5% talenta, a 95% rad, vežba i učenje. Treba puno upornosti i samodiscipline da se to izdrži i deset-petnaest godina dok stvarno čovek ne stane na svoje noge, da ima svoj stil i svoj izraz. Kada me pitaju studenti kako će to ići, kažem im: prvih deset godina – teško. Posle toga – još teže!
Vi i danas puno vežbate?
Svaki dan, dva-tri sata najmanje. Kad dođem ovde uvek nađem mesto gde mogu da vežbam. I kažem mojim kolegama-prijateljima i mlađim ljudima, ko hoće nek dođe, da vežbamo zajedno, da mu pokažem nešto. I tako dođu.
Godine 1993. potpisujete novi ugovor sa Matijasom Vinkelmanom za nešto što će biti renesansa Vaše karijere. Za osam godina izdali ste pet ploča, i one su pobrale fenomenalne kritike svuda po svetu…
Matijas mi je jednom ispričao nešto što sam ja zaboravio. Kad sam odavde otišao u Frankfurt, pa smo svirali u Jazz Kelleru i klubu Domicile, 1955–56. godine, on je svako veče dolazio kad smo svirali džem-sešn! U to vreme je i on svirao trubu, imao je šesnaest godina, i kaže da je sedeo dole, slušao, divio nam se: „ja te od onda znam. Išao sam da te slušam, to je za mene bilo veliko.” A ja sam smatrao da sam na početku bio loš…
Dakle, Vaš povratak u Enju bilo je ispunjenje njegove mladalačke ljubavi.
Bilo je desetak godina kada je bilo vrlo malo posla za džez muzičare. Bio je rok i pop i masovna muzika, a džez muzičari su bili u zapećku, ljudi su teško preživljavali. Jednog dana svirao sam u Minhenu, u klubu Džerija Hejsa. I Matijas sa ženom dođe i stoji tamo za barom. U pauzi stanem pored njega, pričamo malo i on kaže: „Vreme je da ponovo snimiš jednu ploču za mene.” „Već dvadeset godina sam spreman, kad hoćeš?” „S kim hoćeš da snimiš?” A ja iz šale kažem „sa najboljima na svetu” i dam mu listu svojih idola, muzičara koje sam znao još iz Njujorka, ali sa kojima nisam ranije svirao. I pričao mi je Matijas da su svi odmah rekli – da[8]. Iako svaki ima svoj sastav, oni su već imena, ne moraju da sviraju kao sajdmeni. To se stvarno vrlo retko desi.
I to je bila ploča Soul Connection.
Da. Onda sam odleteo u Njujork na nekoliko nedelja, snimili smo to i vratio sam se natrag. A godinu dana kasnije sam snimio album Bebop City, sa Kenijem Baronom za klavirom. Treći album, sa big bendom, bio je posveta Balkanu, Balkan Connection. Ali mislim da je najbolje što sam uradio u tom pravcu bio dupli album na kome se nalazi svita koja se prvo zvala „Sketches of Yugoslavia“. To je rađeno još 1973. godine, po narudžbenici NDR iz Hamburga i u pratnji njihovog filharmonijskog orkestra, pa dopunjeno 1974, i onda je 1992. godine napravljen live snimak.[9]
I to je, u stvari, drugi disk na albumu. Prvi predstavlja saradnju sa Đanijem Basom.
Da, A Night in Skopje. To je snimljeno u kvintetu, kad smo bili u Skoplju na džez festivalu 1994. godine. Svitu „Sketches of Yugoslavia“ na drugom disku smo sada nazvali Balkan Blues, a ceo dupli album zove se Balkan Blue. Nije blues, nego blue – plavo. Balkansko plavo. Tu je kompletni materijal inspirisan našim krajevima. A aranžirano je u stilu Gila Evansa, kao što je Majls svirao Sketches of Spain. Sad, on je svirao špansku muziku, al ovo je jugo…
Najnoviji u toj seriji je album In My Dreams…
Da. I tu su većinom moje kompozicije za kvartet, uglavnom balade – mood music… Napravili smo pauzu[10] jer ne volim da snimam ploče jednu za drugom. Više volim da ne snimam ništa dok nije sazrela ideja šta zapravo hoću tim snimkom da kažem.
U isto vreme imate i veliki uspeh u Japanu.
Bio sam pet godina uzastopce. Najpre sam svirao sa Japancima, a onda sam uvodio jednog po jednog muzičara odavde, i na kraju poveo ceo bend. Inače, prvi put kad sam otišao tamo, u jednom klubu su nas čekali još od poslepodneva. I ja ulazim i vidim – svi zidovi su izlepljeni mojim omotima ploča. I LP i CD, od PGP produkcije pa redom. I pitam šefa kluba: „izvin’te, je l’ ovo zato što mi sviramo večeras, pa ste stavili ove moje ploče? A sutra svira Keni Baron, Marsalis, Fredi Habard, pa stavite njihove?” „Ne, ne, ne”, kaže. „Već pet godina ovo je tvoj fan klub”.
Iako pre toga niste nikad bili tamo.
Ma nikad nešto tako nisam imao, osim jedanput u Nemačkoj u jednom malom mestu pre puno godina. A usred Japana pet godina oni to već imaju i skupljaju se i kupuju sve ploče. Sve znaju o meni. Eto, a u Beogradu nemam fan klub.
Uslovno rečeno, imate i fan klub u Londonu, zato što je mladi arhitekta Željko Kerleta odlučio da tamo osnuje produkciju, objavljujući veliki broj reizdanja Vaših albuma.
Željko Kerleta je došao na ludu ideju da prvi put ili ponovo izdaje ploče džez muzičara iz Istočne Evrope, pogotovo ako nisu izlazile na Zapadu. I kad je izdao nekoliko mojih albuma, odziv je bio veliki, pogotovo u Japanu, jer oni skupljaju sve, hoće da imaju sve što sam ja ikad u životu uradio. Ja nemam ni polovinu toga.
Zanimljivo je što to sad u Engleskoj slušaju i tinejdžeri, koji nisu čisti ljubitelji džeza…
Pa u Engleskoj džez ima tradiciju skoro kao u Americi. Tako da i mlađe generacije imaju šanse da čuju i ploče i bendove uživo, a na radiju i TV idu džez emisije. Dok ovde, u Beogradu, kad god sam ranije dolazio, prođeš Knez Mihajlovom i samo čuješ ono rke-koke, cumba-cumba, turbo, islamski muzički džihad – čitava jedna generacija nije imala prilike da čuje nešto vredno. Mene su nedavno pozvali da vodim beogradski big bend, koji je ostao bez lidera, i ja sam prihvatio da pomognem.
Mislite li da ima šanse da big bend malo putuje van zemlje?
Pa, ima šanse ako se dobro svira. Ako imaš nešto dobro u rukama, ako imaš šta da prodaš, ti možeš i da tražiš nešto, znaš? Ali prvo treba da se dovede na nivo. Orkestar ima talenta i dobar je. Samo treba da se proba, da se usvira, i onda može i da se putuje.
Vaš sledeći diskografski projekat je saradnja sa trubačkim orkestrom Ekrema Sajdića.[11]
Da. Prošle godine je Matijasa i mene pozvao Ilija Stanković, koji je šef Guča festivala, da dođemo tamo i čujemo trubače. Mislim, meni je to bilo poznato, samo nikad ranije nisam bio u Guči. I sedimo u jednom šatoru i dođe Ekrem posle koncerta, da svira za nas i društvo koje je tu bilo. Za mene je to bilo frapantno, da čujem pravo-živo kako se to kod nas onako svira truba: to je naše narodno blago, originalno, koje oni čuvaju pod teškim uslovima. Ja sam se uvek nadao da ću sa jednim ovakvim orkestrom da zasviram zajedno. I eto, ostvario se san. Ilija je predložio Matijasu da sa njima snimim CD, ali da ja kao bibaper pokušam da se ja uklopim u njihov originalni pristup. Tu nema nikakvih kompozicija, partitura i nota, za ovakvu muziku to ni meni ni Ekremu nije potrebno. Drago mi je što sam radio baš sa ovakvim orkestrom, jer imaju i romantične pesme, nije samo tehnika i brzi tempo da se neko impresionira. I rekao sam Matijasu – ili će ovo biti top, ili totalna katastrofa. Nema između. Ipak, meni je ta muzika bliska – iako najviše sviram straight-ahead jazz, meni su svuda gde idem, čak i u Japanu, govorili: „ajde sviraj ti one tvoje balkanske stvari”. Pa, trebalo nam je malo vremena da se pronađemo, a onda, drugog dana snimanja, negde oko pet-šest popodne stojim ja pored Ekrema, snimali smo valjda neku četvrtu-petu stvar, i ja se malo zagrejem, uđem unutra i odsviramo nas dvojica to, a Ekrem stoji, pa se okrene i kaže, da mi ruku, kaže: „Profesore, sad si naš!“
[1] Klasični metod za sviranje trube koji je sredinom 19. veka osmislio Žan-Batist Arban.
[2] Nastupili su i tamo.
[3] Zapravo je bio na tom snimanju, 28. februara 1968. godine u Kelnu. Album Swing, Waltz, Swing objavila je produkcija Philips, a kasnije reizdao Schema/Rearward pod nazivom Our Kinda Strauss.
[4] Iste godine Gojković snima i album Belgrade Blues, koji će na tržištu kasnije dostizati astronomske cifre.
[5] Duško Gojković, Petar Ugrin (Ljubljana), Stjepko Gut, Ladislav Fidri (Zagreb) – trube, Bora Roković – klavir, Krešimir Remeta (Zagreb) – bas, Lala Kovačev – bubnjevi.
[6] Danas čak na dvanaest bina istovremeno.
[7] Prvi džez Pulicerovac, svirao je sa Majlsom Dejvisom na Birth of the Cool i dugo bio predsednik New England Conservatory of Music u Bostonu.
[8] U sastavu su bili Džimi Hit – saksofon, Tomi Flanagan – klavir, Edi Gomez – bas, Miki Roker – bubnjevi.
[9] Pojavljuje se i kao Yugoslavia Suite. Sa tih prvih snimanja u to vreme je izašao samo Part 4, na kompilaciji NDR ’73: Unterhaltungsmusikvon Heute (NDR, 1973), a u momentu dok ovo pišem konačno izlazi kompletan snimak za ENJA Records, skoro pola veka kasnije. Svita je jednom izvedena i kod nas, na Beogradskom džez festivalu 1977. Godine, uz Simfonijski orkestar RTB. Snimak za dvostruki album koji Duško pominje u intervjuu je zapis sa koncerta u Hanoveru 14. novembra 1992, u pratnji NDR Philharmonic.
[10] Od prethodnog snimanja za Enju prošlo je pet godina.
[11] Romski orkestar iz Vranjske banje. Album Ekrem & Gypsy Groovz with Dusko Goykovich and Ramesh Shotham – Rivers of Happiness objavila je ENJA Records 2002. godine.
By 
