Duško Gojković – Summit Octet (Five Horns & Rhythm Unit) (B92)

Džez ploče snimljene i objavljene u Srbiji odavno su retkost. Trubač Duško Gojković, u svetskim okvirima najpoštovanije kompozitorsko i sviračko džez ime sa naših prostora, potrudio se letos da obraduje domaće ljubitelje te muzike izdanjem vrednim kolekcionarske pažnje. Na albumu Summit Octet, sa podnaslovom Five Horns & Rhythm Unit, Gojković je predstavio devet kompozicija koje su prošle godine bile okosnica njegovog nastupa na 40. jubilarnom Bemus-u.

Kovanica The Best Of…. odavno se izlizala od česte upotrebe. Bez obzira na činjenicu što se sa većinom kompozicija na disku publika upoznala na ranijim albumima i koncertima Duška Gojkovića, radi se o solidnom preseku njegove umetničke karijere koja uspešno traje duže od pola veka.

Na početku i na kraju ploče su standardi Unit Seven (Sam Jones) i Back At The Chicken Shack (Jay Mac Shan). Tajna džeza sigirno nije u kompozicijama koje su izdržale probu vremena, ali ta vrsta muzike, na neki neobičan način, bez takvih kompozicija i ne može. Zato ih je Gojković verovatno i upotrebio da postavi okvire albuma koji je izneo pred domaću publiku.

Osmorica muzičara – kao što to kaže i naslov ove ploče, lako se kreću u zadatim koordinatama. Melodijski prijatne i pamtljive teme kojima standardi duguju svoju prepoznatljivost i dugovečnost, odmerene improvizacije koje ne guše pažnju slušalaca, zvučni ukrasi kojima instrumentalisti jedni druge pozivaju na muzički dvoboj, glavni su kvaliteti i granice kojom je Gojković zaokružio Summit Octet i albuma u celini. Te ivice su u stvari i osnova na kojoj je on učio džez, i iz koje je kasnije izgradio prepoznatljiv izvođački i kompozitorski stil.

Gojković je uz standarde postavio autorske kompozicije. One su stilski naslonjene na džez tradiciju, a emotivno su omaž vremenu koje je proveo u velikim orkestrima koje su vodili Woody Herman, Kenny Clarke i Francy Boland.

Tokyo Shuffle Blues može da bude big-bandovska posveta brojnim koncertima koje je Gojković imao u Japanu, odnosno pozdrav tamošnjoj publici koja je napravila i klub obožavalaca, jer je neverovatno dobro primila njegovu muziku. Zvuk klavira je perfektno produciran i verno dočarava atmosferu zadimljenog kluba, s brojem posetilaca taman dovoljnim da se napravi sasvim solidna atmosfera za svirku. Ne smeta ni pomalo smušen, konfuzan kontrabas koji u trenutku kada dolazi njegova solo partitura nije baš 100 odsto siguran kuda da krene. No, i to je valjda deo priče o džez improvizaciji!

I Summit je u najboljem maniru velikih orkestara iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, a klavir je ponovo sjajan. U istom stilu je i One For Klook, sa finom solo deonicom na bariton saksofonu u prvom planu. Ovaj instrument veoma zanimljivog zvuka, nažalost, najčešće nema priliku da vodi glavnu reč u džezu.

Gojković je najbolji materijal sakrio u samom srcu albuma. Njegove Quo Vadis Samba, Samba Tzigane i Menina Moca (Luiz Antonio) predstavljaju ga kao kompozitora i izvođača koji čudesno uživa u muzičkim motivima iz Srbije, Španije i Južne Amerike, koji svojom egzotičnošću intrigiraju publiku sa svih meridijana. Upravo tu je i najjači, kada treba širokom auditorijumu približiti „novo i nepoznato“. Pravo je uživanje slušati kako orkestar funkcioniše u ovim kompozicijama. Bubnjevi ne jure u solaže bez cilja. kratki solo-prelazi kao vezivno tkivo deonica saksofona i truba, ili ovbe duvačke linije zajedno, stilski su mnogo ubojitiji. Probudio se čak i pospani kontrabas.

Quo Vadis Samba je poslednjih godina Gojkovićeva autorska lična karta u svetu, ali je Samba Tzigane definitivno džez vatromet ovog albuma. Solo deonice na flighorni su za udžbenike, a dobra energija, poput vulkana, bukvalno kulja tih skoro osam minuta. Majstorstvo u svakom smislu.

Prethodnica za Samba Tzigane je Ballade For Miles, Gojkovićeva posveta legendarnom trubaču Miles Davisu, ali simbolično i svim drugim velikim umetnicima sa kojima je svirao, snimao i učestvovao u ispisivanju istorije džeza od sredine 50-ih godina prošlog veka, pa na ovamo.

I posle više od 160 bendliderskih izdanja, Duško Gojković (78) ima dovoljno energije da komponuje, putuje po svetu i predaje gde god ima interesovanja za jazz. Stvaralački i izvođački put kojim je prošao u toj vrsti muzike dovoljan su razlog da se sa nestrpljenjem očekuju njegova naredna izdanja.

Duško Gojković – truba, flighorna
Marko Đorđević – truba
Adrian Mears – trombon
Fulvio Albano – tenor saksofon
Xavier Richardeau – bariton saksofon
Walter Lang – klavir
Martin Gjakonovski – kontrabas
Douglas Sides – bubnjevi