Džez, feminizam, i muzički klitoris

U nedostatku relevantnog društveno-političkog konteksta i medijske atraktivnosti mimo striktno muzičkih sadržaja, savremena džez zajednica se lako zapali na svaki disonantni šum u idili elitističkog samozadovoljstva i standarda verbalne pristojnosti. Pa čak i u takvim okolnostima, iskakanja iz utabanog medijskog diskursa su retka, i obično se dešavaju ne češće nego jednom godišnje.

Šablon je sledeći: neki muzičar odvali neku „kontroverznu“ misao, recimo da je „džez mrtav“ (Nicholas Payton), ili da su Herbie Hancock i Wayne Shorter prevaziđeni metuzalemi (Matthew Shipp), da u džez školama ne treba učiti o bajatim muzičarima poput Johna Coltranea (BadBadNot Good), i slično. Onda se zakotrlja lavina reakcija, pojavi se niz tekstova u mejnstrim medijima i na blogovima, te barem nakratko džez dobije na nešto većem značaju, premda i dalje u domenu tumačenja njegovih umetničkih dometa i relevantnosti. Poslednjih godina je „pomogla“ i najezda filmova o džezu, pa se inostrana zajednica muzičara i novinara utrkivala u pljuvanju filma „Whiplash“ jer pobogu ne prikazuje istinito svet džeza, itd.

Pre nekoliko dana, pak, jedan intervju je „zapalio džez internet“ u meri koja se itekako tiče relevantne društvene i političke teme. Naime, na svom veoma praćenom i kredibilnom blogu „Do The Math“, pijanista Ethan Iverson iz grupe The Bad Plus intervjuisao je svog kolegu Roberta Glaspera, poslednjih godina veoma cenjenog kako u krugovima kritike tako i publike, zahvaljujući svojoj savremenoj fuziji džeza i hip hopa. I tako, u nekom  trenutku intervjua, dvojica muzičara su se dotakla teme ženske percepcije džeza.

„Ljudi su mi govorili o tvojoj muzici. Recimo žene za koje nikad ne bi pomislio da slušaju džez: mlade, fine evropske ženske bi mi rekle „Slušala sam taj bend, The Bad Plus, jel ih poznaješ?’“ pomenuo je Glasper i nastavio: „Video sam kako publika reaguje, kad sviram taj gruv. Volim kad učinim da se publika tako oseća. Da se vratim na žene: žene to vole. Ne vole kad se puno solira. Kada uhvatiš taj jedan gruv i ostaneš u njemu, to je kao muzički klitoris. Tu si, ostaješ na tom gruvu, a žene zatvore oči i njišu se, upadaju u trans.“

I tako se zakotrljala lavina.

Nije potrebno biti žena da bi se primetilo šta ovde ne valja, te su se u kritiku Glasperovog šovinističkog ispada u dobroj meri uključili i muškarci iz sveta džeza.  Za ceo slučaj sam prvi put primetio kad je slovenačko-njujorški saksofonista Jure Pukl prokomentarisao Glasperovu izjavu na facebooku, naravno u negativnom tonu. Sam Iverson je, kada je video da je vrag odneo šalu, izjavio “Ja sam liberal i feminista; ovo je slučaj u kome su drugi liberali i feministi uočili slabost i krenuli da napadaju. Između ostalog i zbog ovakvih stvari je Tramp pobedio”. Ako ostavimo po strani neveštu i nakaradnu dnevnu politizaciju slučaja, cenjeni pijanista Vijay Iyer je imao nešto efektniju poentu: “Ja sam liberal i feminista, reče čovek koji je intervjuisao 42 muškarca i nula žena” (na pomenutom blogu “Do the Math”).

Sasvim (ne)zgodno, čitav slučaj je došao u vreme obeležavanja 8. marta, kao zgodnog povoda za uobičajena, i naravno sasvim relevantna preispitivanja uloge i pozicije žena u svim društvenim sferama. Na društvenim mrežama je sa jedne strane veliki odjek imao upravo Glasperov intervju, dok bi sa druge, pozitivne strane, mogao biti istaknut članak sa sajta Mellowtown koji pravi svojevrsnu listu džez i avangardnih muzičarki današnjice, ukazujući na veliki broj žena u džezu i improvizovanoj muzici koje dobijaju manju ili veću muzičku pažnju.

Ma koliko mi se čini banalnim i suvišnim naglašavati takvu očiglednu stvar, naravno da žene u džezu i improvizovanoj muzici nimalo ne zaostaju za muškarcima, i ne treba daleko kopati da bi se došlo do takvih zaključaka. Ostavimo li po strani vokalni džez kao jedinu disciplinu koja je uvek bila “dozvoljena” ženama, uglavnom samo kao interpretatorkama, muzičarke poput Mary Halvorson, Matane Roberts ili Eve Risser se nalaze u prvim redovima savremenog, kompleksnog, kreativnog džeza, na kompozitorskom, aranžerkom i sviračkom planu. Na mejnstrim sceni, tu je supervirtuozna Hiromi, ili Esperanza Spalding čiji je mejnstrim izraz sve samo ne banalan, pa Maria Schneider kao najznačajnija big bend kompozitorska današnjice, itd. itd.  

No opet, ako ima renomiranih muzičara poput Roberta Glaspera koji mrtvi ‘ladni ispaljuju ovakve mizogine izjave, sigurno postoji još gomila onih koji tako nešto misle, samo što su dovoljno prevejani da ne izgovaraju takve stvari u medijima, izbegavajući (zasluženi) odijum razumne javnosti. No lako nam je zamisliti da takvi muzičari nastupaju sa predrasudama prema ženama-muzičarkama u džezu i njihovim kapacitetima, ako im je već toliko lako da zamisle kako su ženama uopšte uzev intelektualni kapaciteti premali da prihvate dugačak džez solo, već im je sasvim dovoljno da uhvate jedan stabilan gruv da im titra po muzičkom klitorisu.

Mada ćemo s lakoćom nabrojati niz uspešnih i zaista cenjenih žena u džezu, ne treba ni izbliza pomisliti da je bitka za emancipaciju i ravnopravnost gotova. Dok je bendliderska disproporcija na jedvite jade malko smanjena u poslednjih 20-30 godina, disproporcija u ukupnom odnosu muških i ženskih muzičara u džezu je i dalje frapantna. Nije zanemarljiva ni razlika u broju muških i ženskih novinara/kritičara koji pišu o džezu.  U prosečnom triju, kvartetu ili kvintetu koji predvodi muškarac, najčešće nema nijedne žene, a i ako ih ima, obično je u pitanju – jedna. Situacija je nešto bolja što je bend veći, gde su svetli primeri recimo Bugge Wesseltoft sa svojom recentnom all-female pratećom postavom, ili Mats Gustafsson koji u Fire! Orchestra iz godine u godinu ima sve više žena.

No šta ćemo sa činjenicom da je i kod ženskih bendlidera malo žena u bendovima? Tu se sigurno ne radi o mizoginoj diskriminaciji, a budući da znamo da žene nisu po defaultu lošije u džezu od muškaraca, dolazimo do verovatnog razloga – jednostavno ih je daleko manje nego muškaraca, u ukupnom zbiru muzičara. Pa je i manji izbor. Što nas dovodi do pitanja i problematike o(bes)hrabrivanja mladih muzičarki da uopšte uđu u džez i improvizovanu muziku, gde ih čeka “sausage party” i Glasper-ekipa, koja je očigledno još uvek dominantna, i dok im roditelji i sredina govore da to “nije za žene”, te da se zadrže na muzičkom klitorisu.

Bez nekog preterano temeljnog istraživanja, već i na prvi pogled može se primetiti da je manje žena u konzervativnom, tradicionalnom džezu, a više u savremenom i avangardi, što je i sasvim logično ako bismo uzeli u obzir dihotomiju konzervativno-moderno u bilo kojoj sferi društva ili stvaralaštva.  Takođe, čini se da Evropa i Japan odnose prevagu nad SAD, što je opet i civilizacijska tekovina (setimo se da je Evropa sredinom prošlog veka pružala daleko veće slobode i poštovanje afroameričkim džez muzičarima).

Žene u srpskom džezu i improvizovanoj muzici, ako izuzmemo pevačice, od vajkada su bile marginalizovane, ako ih je uopšte i bivalo. Indikativan podatak je da Big Bend RTS-a, kao jedina i najznačajnija domaća budžetska džez postava, u poslednjih 15-ak godina nije  imala nijednu ženu u postavi, izuzev pevačica (za istoriju ne garantujem jer nemam uvid u sve podatke, ali odgovor se nazire). U klupskim sešn postavama “žensko mesto” je rezervisano isključivo za pevačice, kao i u gotovo svim mejnstrim džez postavama. Ukratko – mrka kapa za žene.

Poslednjih desetak godina situacija se popravlja na bolje, no ne i bez muka. Dovoljno je prisetiti se Beogradskog džez festivala na kome je nastupao Majamisty Trio, kada je bendliderka Maja Alvanović – pijanistkinja – po difoltu titlovana kao “džez pevačica”na Studiju B (jer je valjda nezamislivo da je bilo šta drugo), a sličnih zabuna bilo je i u drugim medijima. Ako ostavimo po strani neinformisanost novinara, zanimljivo je da se niko nije ni setio da je pita šta svira, već joj se odmah pripisivala “ženska” etiketa.

Kada govorimo o muškarcima koji su afirmisali žene u svojim postavama, Szilard Mezei je (kao i u mnogo čemu drugom na domaćoj sceni) bez premca. Kroz njegove postave su prolazile  flautistkinje Andrea Berendika i Svetlana Novaković, pijanistkinje Marina Džukljev i Svetlana Maraš (danas poznatija u domenu eksperimentalne elektronike), violinistkinja Tijana Stanković, gitaristkinja Maja Radovanlija, fagotistkinja Gabriela Koso, itd. Sama za sebe i za druge žene, najbolje se bori Jasna Jovićević, koja je kroz projektno finansiranje pokrenula i all-female New Spark Jazz Orchestra upravo s ciljem osnaživanja žena u džezu, dok na aktivističkoj liniji imamo i mladu trubačicu Marinu Milošević, koju za sada uglavnom viđamo po klupskim sešnima, dok je angažovana kao muzička saradnica Femix projekta.

Dobro sve to, nego kako promeniti situaciju na bolje, gde su rešenja? Ona se, sasvim izvesno, nalaze na liniji feminističkih ideja i metoda uopšte uzev, tamo gde postoji mizogina podela na “muške” i “ženske” uloge, bez utemeljenja u realnosti. Ako govorimo o samom džezu, barem što se tiče ovog teksta, početak je uopšte problematizovati stanje koje se ne dovodi u pitanje i najčešće se uzima zdravo za gotovo.