By 
Evo nama još jedne ture beskonačne polemike o džezu: da li je živ ili mrtav, šta jeste a šta nije džez, i slično. Tema koja nika ne zastareva, večita tačka ključanja i sukoba između „tradicionalista“ i „modernista“, gde nikada neće doći do pomirenja. Navikli smo da prepirke iniciraju tradicionalisti, a kada neko kaže da je „džez mrtav“ na prvu loptu ćemo pomisliti da neko opet pokušava da diskriminiše sav džez nastao posle 1959/1969. godine.
Na svom blogu je ovu temu zagrebao i njuorleanski trubač Nicholas Payton. Naziv posta/poeme glasi „On Why Jazz Isn’t Cool Anymore . . . .”, a prva “teza” u podugačkom nizu kratkih misli o džezu glasi – „Džez je umro 1959“. (Moj skromni prevod nalazi se na dnu ovog teksta)
No za razliku od većine kritičara koji bi posegli za ovom rečenicom, Payton ne misli ništa loše o džezerima koji su svirali posle tog datuma. Sem, naravno, tog malog detalja – što tvrdi da oni uopšte ne sviraju džez! Ove konstatacije nije pošteđen ni sam autor teksta, pa tako za sebe Payton kaže da svira „postmodernu muziku Nju Orleansa“.
U kom grmu, onda, leži zec? Payton se ne bavi džezom kao muzikom, već njegovom percepcijom i širim kontekstom. Povodom brojnih negativnih reakcija na njegov tekst, to je pokušao i da objasni u naknadno objavljenom postu pod nazivom “An open letter to my dissenters on Why jazz isn’t cool anymore”. Odbacuje samo ime “džez” određujući ga kao “represivni kolonijalistički termin”… očigledno je tema rasizma veoma bitna za Paytona, ali svojim tvrdnjama zahvata i širu problematiku.
„Džez je etiketa koja je nametnuta muzičarima“, veli cenjeni trubač u izvornom tekstu, očigledno pripisujući toj etiketi negativne konotacije. Dalje, kaže da se „džez odvojio od američke popularne muzike“, te iznosi zanimljivu opasku: „Sama činjenica da se toliko mnogo ljudi drži ideje o tome šta bi Džez trebalo da bude, tačno je ono zbog čega nije kul“.
Pogledajmo ovu prvu izjavu. Istina, džez je etiketa. Baš kao što je i rok etiketa, pa metal, soul, fank….ukratko, svaki naziv muzičkog žanra je „etiketa“ nametnuta sa strane. Naravno da nijedan muzičar nije razmišljao o nazivu žanra dok ga je stvarao. Tek kada žanr uđe u zrelo doba, neki muzičari im se priklanjaju zbog etikete, odosno određenih osobenosti koje s vremenom postaju opšta mesta. To je uvek i svuda isto, bilo da se radi o crncima ili belcima. Džez i problem rasizma su od samih početaka žanra bili nerazdvojni, no čini mi se da “slučaj imenovanja” nema previše veze s tim.
Radije bih se osvrnuo na drugo pitanje koje se nameće – zašto je baš džez žanr oko koga se najviše lome koplja? Nikada nećemo čuti da je rok umro posle Elvisa/Beatlesa, ili posle te i te godine. Niko neće izjaviti da Radiohead nije rok. Ne zato što se o tome ne bi moglo polemisati, već zato što – reklo bi se – nikog nije ni briga. Nek cveta hiljadu cvetova, za svakog postoji poneki.
S druge strane džez je, od muzike koja se svira po njuorleanskim krčmama, vremenom postao „umetnost intelektualaca“ i kao takav se mahom i danas percipira. Ko sluša džez, pripada ekskluzivnom krugu umnih i “kul” ljudi, u koji ne može svako da upadne.
Nekome ko sagledava stvar iz takve perspektive, sigurno neće goditi demokratizacija džeza i njegovo ukrštanje s ovim ili onim žanrovima. Naprasno bi džez mogao da primi sve i svakoga pod svoje skute, čime bi postao „obična“ muzika bez svojih ideološko/društvenih konotacija. Ne bi više mogao da bude činilac ličnog identiteta. Fraza „slušam džez“ bi izgubila na simbolici, baš kao što danas reći „slušam rok“ gotovo da ništa ne znači.
Kada Nicholas Payton govori o džezu, odnosno o njegovoj „zlatnoj eri“, on oseća da vezivanje za njegove ideološke konotacije nosi određeni balast. Negoduje zato što se „odvojio od popularne muzike“. Kaže i ovo: „Džez muzičari su prihvatili ideju da je OK biti siromašan…nema ničeg romantičnog u predstavi o siromašnom džez muzičaru“. Za takvu situaciju okrivljuje, pored muzičke industrije, i „kolonijalni mentalitet“ svojih (crnih) predaka koji nisu znali za bolje.
Ima istine i u tome da je džez romantizovan i često predstavljan kao muzika koja se svira “iz duše”, a ne zbog novca, koja nije ni komercijalna niti pretenduje da to bude. Izgleda da Payton smatra kako odrednica „džez“ sputava muzičare i u finansijskom smislu, te na taj način posredno kritikuje i samu džez zajednicu. Etiketa „džez“ sama po sebi više nije dovoljno profitabilna, pa je i zbog toga treba odbaciti. Ovoj muzici – kako god je nazvali – potreban je svež start.
Pre par godina sam upoznao Matsa Gustafssona i s blaženo naivnim fanovskim ushićenjem mu „poverio“ da mi je on jedan od omiljenih džez muzičara. Mats je na to rekao kako ne voli da razmišlja o sebi kao o „džez muzičaru“, jer se za džez obično vezuju asocijacije na na bap iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, dok je njegova muzika dosta drugačija.
Švedski fri-džezer, naravno, nema ništa protiv tradicije, što je između ostalog potvrdio i svojim projektom Swedish Azz, čiju smo promociju mogli čuti na nedavnom beogradskom koncertu. Samo ga tišti to što, po njegovom mišljenju, odrednica „džez“ odbija publiku. Onu kojoj bi želeo da pristupi, a koja nadilazi uobičajene džez kružooke. Nije bitno što je njegova muzika takva da jednostavno ne može da pokori široke mase; poenta je u pristupu poslu.
Kaže Payton da „džez previše brine o sebi da bi bio kul“. No eto nam zvrčke – umesto da se drži sopstene teze, on (džezer) razglaba (o džezu) na svom blogu i talasa (džezersku) javnost. Teško da ćemo poverovati njegovom objašnjenju da svira „postmodernu muziku Nju Orleansa“, odnosno da iskreno veruje u to što piše. A sve i da je tako, i taj novi naziv je samo „etiketa“ koja je beznačajna za muziku…dobronamernom retorikom upada u začarani krug. „Nicholas Payton previše brine o sebi da bi bio kul“.
Kako god bilo, verujem da se džez previše otuđio od popularne muzike. Akademizovao, elitizovao, i šta sve ne. Dajmo ga narodu. Pokažimo da nije bauk. Nije sav džez isti, i kako god ga zvali, danas se račva na desetine različitih stilova. Kada se jednom uđe u taj svet, lako ćemo šetati od tradicije do moderne i nazad. Jedino se inicijacija čini problematičnom, zbog silnog “značenjskog” bremena od koga se ne može pobeći i koje mnogima smeta.
Ne vidim rešenje u bežanju od kovanice “džez”, jer je ona naprosto toliko ukorenjena i prihvaćena da je nemoguće krenuti u nekom drugom smeru, pa makar nas Payton sto puta uveravao u suprotno. Bolje bi bilo, cenim, kada bismo džez otvorili i prihvatili u njega razne uticaje, ne menjajući mu ime već samo konotaciju koju taj termin sa sobom nosi. Učinimo da džez opet bude kul, samo na drugi način. To jest – druge načine.
| Nicholas Payton: “Zašto džez više nije kul…”
Džez je umro 1959. Moguće je da postoje kul pojedinci koje tvrde da sviraju Džez, ali nema ničega kul u džezu kao celini. Džez je umro kada je kul prestalo da bude hip.. Ideja o džezu je startu bila ograničena.. Džez je etiketa koja je nametnuta muzičarima. Nije trebalo da muzičari ikada prihvate tu ideju. Džez nije ništa. Džez je incestuozan. Džez se odvojio od Američke popularne muzike. Velika greška. Muzika se nikad nije oporavila. Ornette je pokušao da sačuva Džez od njega samog, odvodeći muziku sve do njuorleanskih korena, ali njegovi napori su bili previše ezoterični. Džez je umro 1959, zato je Ornette pokušao “Free Jazz” 1960. Džez je kul samo ako ne preživljavaš svirajući ga. Džez muzičari su prihvatili ideju da je OK biti siromašan. John Coltrane je bio opak mačor, ali Džez je prestao da bude kul 1959. Sama činjenica da se toliko mnogo ljudi drži ideje o tome šta bi Džez trebalo da bude, tačno je ono zbog čega nije kul. Ljudi se drže ideje koja je odavno mrtva. Džez je, baš kao i Buda, mrtav. Pustite ga, ljudi, pustite ga. Paul Whiteman je bio Kralj Džeza, a svi kraljevi moraju pasti jednog dana. Džez nije kul, već hladan, kao nekrofilija. Prestanite da jebete mrtve i prihvatite žive. Džez previše brine o sebi da bi bio kul. Džez je umro 1959. Najbolja džez ploča je Miles Davisov “Kind Of Blue”. Dave Brubeckov “Time Out” je objavljen 1959. 1959. je bila najkulerskija godina u Džezu. Džez je progonjen sopstvenim gladnim duhovima. Pustite ga da umre. Slobodno budite mučenici za ideju koja je umrla pre pola veka. Džez je dokazao da je ograničen, i stoga nije kul. Lotova žena se pretvorila u kip od soli zbog osvrtanja. Džez je umro. Miles ahead. Neko će možda reći da više nisam isti tip koji je snimio album s Docom Cheathamom. Tačno: nisam isti tip koji sam bio pre 14 godina. Zar nije u tome poenta? Čitav smisao našeg života na ovoj planeti je da evoluiramo. Zlatno doba džeza je prohujalo. Pustimo ga. Previše nekrofila u džezu. Samo potvrđujete moje teze. Neko će možda reći da smo određeni našim ograničenjima. Ne verujem u ograničenja, ali da, ako veruješ da si ograničen to će te odrediti. Definicije su retrospektivne. I ako primetiš da postaješ besan, to je verovatno zato što znaš da je Džez mrtav. Čemu nervoza ako to što govorim ne zvuči kao istina? Ne mogu da govorim u ime drugih, ali ja ne sviram Džez. Ja sviram Postmodernu muziku Nju Orleansa. Louis Armstrong i Danny Barker sviraju Tradicionalnu muziku Nju Orleansa. Ellis Marsalis i James Black sviraju Modernu muziku Nju Orleansa. Kidd Jordan i Clyde Kerr sviraju Avangardnu muziku Nju Orleansa. Donald Harrison svira Neoklasičnu muziku Nju Orleansa. Ja sviram Postmodernu muziku Nju Orleansa. Ja sam deo linije. Ja sam deo loze. Moji preci nisu svirali Džez, oni su svirali Tradicionalnu, Modernu i Avangardnu muziku Nju Orleansa. Ja ne sviram Džez. Ne dozvoljavam da drugi definišu ono što jesam. Ja sam Postmoderni muzičar Nju Orleansa. Stvaram muziku za srce i glavu, za lepotu i dobit. Čovek koji dopušta da ga drugi definišu je mrtav čovek. Uz dužno poštovanje prema velikanima, oni su žrtve kolonijalnog mentaliteta. Crnci su vekovima bili vaspitavani da budu zahvalni kakve god mrvice da im bacite. Kao postmodernnom muzičaru, moja je dužnost da budem bolji od svojih predaka. Da dovodem u pitanje, ponovo ocenim i redefinišem to što radimo. Oni su to prihvatili jer su morali. Pošto su mi preci otvorili ta vrata, ja ne moram da prođem kroz njih. Louis se povijao i batrgrao da bi Miles mogao da okrene leđa. To se zove evolucija. U kolonijalnom je mentalitetu slaviti kada vas tretiraju kao roba. Nema ničeg romantičnog u predstavi o siromašnom, pometenom Džez muzičaru. Zajebi tu ideju. Nije kul. Džez je laž. Amerika je laž. Sviranje Džeza je kao trčanje na pokretnoj stazi: možda se i oznojiš, ali naposletku ne ideš nikuda. Neki ljudi mogu reći da smo ograničeni. Ja kažem, ograničeni smo koliko mislimo da jesmo. Ja nisam ograničen. Džez je marketinški trik koji služi probranoj eliti. Elita zarađuje sav novac govoreći umetnicima da je kul biti švorc. Okupirajmo džez! Ne govorim o takozvanom improvizacijskom aspektu džeza. Improvizacija po samoj svojoj prirodi nikada neće biti passé, ali načini razmišljanja su nepromenljivo smrtonosni. Ne znati je najviše što ikada možeš znati. Jedino kada ništa ne znaš “sve” je moguće. Džez nema nikakve veze s muzikom niti sa time da budeš kul. To je marketinška ideja. Sjajan primer za to šta je loše s Džezom je način na koji se ljudi svađaju oko njega. Ljudi se previše plaše da napuste ime koje ubija duh muzike. Život je veći od muzike, sem ako voliš i/ili sviraš Džez. Umetnost, ili njen nedostatak, samo je odraz. Miles Davis je bio otelotvorenje kula i mrzeo je Džez. Šta je Džez uopšte? Život nije linearan, već kružan. Kada nešto zaista stvaraš, nemaš vremena da razmišljaš kako da ga nazoveš. Ko razmišlja kako će nazvati svoju bebu još dok se jebe? Sviranje Džeza je kao kada koristite retrovizor da biste vozili kola na autoputu. Ako mislite da je Džez muzički stil, nikada neće početi da razumevate. Naposletku sve je na muzičarima. Ljudi su nepouzdani i prate jato. Nema dovoljno umetnika voljnih da se bore za svoju priču. Ljudi prate trendove i brendove. I muzičari, nažalost. Džez je brend. Džez nije muzika, to je marketing, i to loš marketing. Nikad nije bio, niti će ikada biti muzika. Ovde počiva Džez (1916-1959). Previše muzičara i premalo umetnika. Verujem da je muzika pre medijum nego brend. Tišina je takođe muzika. Ne možete vežbati umetnost. Da bi bila istinita, morate je živeti. Postojanje ne zavisi od misli. Ono je tamo gde odaberete da stavite tišinu, koja zvuk pretvara u muziku. Zvuk i tišina čine muziku. Ponekad kada soliram, ne sviram ništa. Samo raspoređujem blokove tišine. Note su naknadna misao. Tišina je ono što čini da muzika bude seksi. Tišina je kul. |
By 
nije mu svejedno kada kolege iz drugih muz. bransi zaradjuju milione a dzezeri mrvice ,ali kada novac umesa svoje prste tu prestaje kreacija i pocinje razmisljanje o tome sta bi publika volela da cuje tj sta bi donelo jos vise istog ,ali zar to nije sustina sto bi rekli neoliberali.jazz naravno nije mrtav kreativnost je ipak presla baru odavno bez obzira sto evropa ne bastini blues koji je koren trad. jazza ipak ima mnooogo toga da ponudi.jazz ima mnoga lica i sva su divna . i na kraju sve najbolje stvari izrazavaju se u malim brojevima – ljubav .jazz ,prijatelj roditelji …..dodati po zelji
Svi koji imaju razvijenu svest o genezi i istoriji džeza znaju da je ova muzika mrtva već 40 i kusur godina. Sve je to stalo sa trećim talasom avangarde (Entoni Brakston, AEC i njegovim članovima, Sem Rivers itd). Posle toga, džez se pretvorio u lešinu od čijeg rasparčavanja profitiraju tzv. mladi lavovi. Zapravo, sve se svelo na reciklažu, imitaciju, impersonalnost i golu dekadenciju.
Ne slažem se sa Pejtonovim stavovima, osim u jednom, da je džez mrtav. Potražite na netu tekst Meditacije o integraciji (Art 032)i tu ćete naći podrobnije obrazloženje.
ma, tip ne zna sta prica… besmisleno je (cak i meni 😉 ) ulaziti u bilo kakvu dalju polemiku… potpuno prevazidjen i 50 godina zakasneo lament…plus, uzasno lose i smesno razradjena "teza"…
"nja nja nja… dzez je mrtav"… tip mumla o ovome i onome a snima za w. bros, i svira i did it my way za najgoru fest publiku koja jede batake za vreme certa…
paljba, sine!!!
Naravno da je besmisleno. Al jelen ipak mora da se javi makar da nam najavi da nece polemisati 🙂
Inace, Pajton je presao u nezavisni IN+OUT RECORDS, sa jugozapada Nemacke … u pohodu na Berlin?
Wir freuen uns, dass der Trompeter, Pianist und Sänger Nicholas Payton sein neues Album "Bitches" auf In & Out veröffentlichen wird. Auf seinem überraschenden Konzeptwerk lotet der Mann aus New Orleans Spielarten des Modern R&B von den 1970ern bis heute aus und empfängt prominente Gastsängerinnen, unter ihnen Cassandra Wilson und Esperanza Spalding.
a ima malo i za Engleze…
In its 14 years of operation, IN+OUT Records, the independent jazz label based in the university city of Freiburg in south-west Germany, has established a solid international reputation for jazz recordings of the highest musical and technical quality.
CUVAJ SE PAJTONA! NEDAMO JELENA!
Poštovani gospodine ne znam da li ste slučajno sam autor teksta ili tek samo skromni poštovalac ali posle iščitavanja istog mogu vam reći da je ono što je tamo napisano u velikoj većini potpuno promašeno. Ne znam zaista odakle bih počeo da li od one poprilično facinantne teze o Milesu i Bitchers Brew, o tome zašto posle post-modernističke ( post-strukturalističke ) škole u filozofiji nema ništa vredno pomena, do onog osvrta i pominjanja Francis Fukuyame i njegove teze o kraju istorije pa do nekih uvodnih ( porilično smelih ) postavki šta i kako je uticalo da se Jazz baš razvija u tom pravcu u kome se razvijao. Ne možete prvo praviti ram pa prema njemu uklapati sliku jer će vam onda većina pretpostavki stajati negde u vazduhu kao što stoje o ovom tekstu.
Autor boluje od takozvanog gomilanja znanja koje onda ne ume funkcionalno da primeni pa onda od toga ispadne ovakav tekst u kome je sve dobro postavljeno ali su zaključci kompletno netačni. Možemo da udjemo u diskusiju po svakoj od stavki teksta odnosno mojih zamerki najmanji problem samo se plašim da će nas to odvesti u jednu filozofsku ( sa primesama još koječega ) raspravu pomalo neprimerenu muzičkom sajtu.
U svakom slučaju proglašavati dekretima ili ovakvim tekstovima izdahnuće Jazza je zaista pomalo čudno, jer da se opet vratimo na Fukuyamu i njegov kraj istorije valjda danas možemo svojim očima videti koliko je njegova teza od pre dvadeset godina bila kompletno pogrešna.
Lapsus Clavis nije Bitchers Brew naravno već Bitches Brew
@Big Jazz
http://sasa.radojcic.org/wp-content/uploads/2009/11/art032-15.pdf
str 67
jea!
Frank Zappa: Jazz is not dead, it just smells funny!
Kritičkoj opasci koju iznosi izvesni El Pibe nedostaju argumenti. Štaviše, očigledno je da on nije razumeo tekst. Kao prvo, autor ne zastupa postmodernističku filozofiju, već je kritikuje. Kao što kritikuje i postmodernističke strategije u džezu. Takođe, Fukujama se nigde u tekstu ne pominje (neko se pravi važan, kao da poznaje filozofiju). A o džezu ni reči, a o njemu je u predloženom tekstu reč.
Leteći cirkus Nicholasa Paytona na vrlo je klimavim nogama: kvazi-manifest oprezno izbjegava okarakterizirati Wyntonov revizionizam, jednim ultrarevizionizmom…
Kada čujem ove "Alternativce" koje često ovde protežirate, stvarno bih potpisao to što je rekao. Međutim sva sreća da posle 59 nije se desio smak sveta u kome je nestao i jazz. Ipak mnogo sjajne jazz muzike je od tada pa do Hiromi Uehara stvoreno. Da ne nabrajam dalje mnogobrojne velike muzičare. Zamislite da je jedan Bah rekao posle mene biće mrtva klasična muzika? S obzirom šta je sve čovcečanstvu Bah ostavio, on bi to i mogao reći. Ali ipak posle njega su se rodili Mocart, Betoven, Šopen,List,……….A ta muzika se po prilično razlikovala od Bahove.
Ponekad možeš da skreneš pažnju okoline na sebe glupostima pre no pametnim delima . Nicholas Payton je upravo to uspeo . Komentarisati njegovu nebuloznu izjavu je u najmanju ruku smešno . Ako dečko tako misli …. pa , neka misli . Da ne bi otvarali sada kvazi – kulturološke i muzičke – antropološke rasprave o Jazz-u (dobro su me nasmejali komentari) shvatite da je dečko jednostavno odlučio da skrene pažnju muzičke javnosti na sebe … pošto albumima , odnosno muzikom , to u zadnje vreme loše radi . Najednostavnije prevedeno : loše osmišljeno samo – reklamerstvo .
Interesantan je tekst (ovaj iz ART-a), ali nije biblija. Npr. cinjenica da je napljuvao fuzije dzeza sa modernijim pop zanrovima ne stoji uz kovanje u zvezde Ornetta Coleman-a koji je u svojim kasnijim delima dobrano uveo funk u svoju muzicku viziju. Generalno izjava da fuzija nije donela "znacajna ostvarenja" nije hrabra, nego kratkovida. Pored sve "ljigave" fuzije pravljene za porno filmove B produkcije, ona je otvorila neke nove horizonte bez kojih verovatno danas ne bi imali (makar ne u ovom obliku) izvodjace poput Zorna, MMWa, Spaceways Inc., Zu etc.
Pride taj tekst nije pisan 1980e pa da se (makar) ne osvrne na Zorna i No Wave bratiju. Deluje mi kao da je autor dobro potkovan, ali subjektivno okrenut ka avangardi 60-80ih (sto nije lose, ali je previse zakucan u njoj).
A da li je jazz umro, svejedno je, dok ima sta uzbudljivo da se cuje i vidi. A Payton je izuzetno uzbudljiv…….
Niko ne tvrdi da je džez mrtav u egzistencijalnom smislu. Kada se kaže da je džez mrtav misli se da mu danas, uglavnom, nedostaje kreativnost,kritičnost, duh. Sve ono što je krasilo muzičare iz prošlosti. A koncepti i ideje koje koriste današnji džezeri zaista nisu mlađe od pedeset godina. Sve se svodi (ponavljam se!) na reciklažu, sinkretizam itd.
Miloše, Zorn je pomenut u tekstu. A da bi se pisao ozbiljan esej sigurno je neophodna vremenska distanca.
Razumem ja na sta se misli i slazem se da postoji ta boljka kod LOSIH modernih muzicara, ali mislim da nisu svi danas zakucani u 60im (ili pak ranije). Fakat je da dobar deo njih svira akademsku formu, bez zelje da otkrivaju nove stvari, bez zelje za progresijom. Ali neki od njih sviraju, sto bi W.Parker rekao "In order to survive" i to se cuje i oseti.
A za Zorna, da, spominje se, na jednom mestu i istoj recenici sa Marsalisom 😀
Ali slazem sa ja sa tobom generalno, samo mislim da stvari nisu toliko crne i da danas ima sta novo i uzbudljivo da se cuje. A moguce je i da su moje usi isuvise mlade pa ne znam sta pricam 🙂
Meni je visoko poetizovan lament/pseudo-manifest zanimljiv sa literarne strane i vise odrazava jed umetnika/muzickog stvaraoca koji u vremenu kada giganti otvaraju sajtova kao google music i u kojoj se muzika pretvara u sredstvo ispipavanja bila javnog ukusa i sirih potrosackih afiniteta mora da nadje neki "real day job".Ovde se vise radi o zelmbacima, tj nedostatku istih u dzepu jednog jazz velikana, i tu frustraciju nije tesko razumeti.Tesko da bilo ko moze da objektivno i nepristrasno sagleda pitanja koja se ovde postavljaju,zato toliko i volimo jazz i "njegove derivate".Odlican tekst!