Džez južne pruge

Prve vesti o predstojećem izdanju Nišville Jazz Festivala zavrtele su se po medijima već krajem prošle godine. Tada su objavljene cene kompleta karata, a ubrzo je potvrđeno i prvo veliko gostujuće ime – trubač u naponu snage Roy Hargrove. Iz meseca u mesec ređale se nove najave (Solomon Burke, Terje Rypdal, Steve Hackett, Benny Golson…), a uporedo s njima i već tradicionalne jadikovke o nedostatku novca, odnosno apeli državi da finansijski pomogne festivalu.

U samoj završnici promo-kampanje organizatora zavrtelo se i poslednjih par godina aktuelno pitanje podizanja spomenika preminuloj legendi romske muzike Šabanu Bajramoviću, najavljeno za 12. avgust u podne, o čemu je podebeo članak objavio i poznati politički nedeljnik Vreme. Ukratko, prikupljanje donacija za izradu statue (u predviđenom iznosu od 12.000 evra) potrajalo je sve do pre nekoliko dana, a dobijanje dozvole za postavljanje i određivanje lokacije ostavljeno je za dramatični foto-finiš.

Zapaljivom kombinacijom kulturnog i političkog marketinga, direktor festivala Ivan Blagojević uspeo je da privuče medijsku pažnju kakvom se može podičiti veoma mali broj muzičkih manifestacija u zemlji. No, političke teme ćemo radije ostaviti Politici, Pressu, Blicu, Kuriru…a na ovoj stranici ćemo se pozabaviti samom muzikom.

* * *

Davne 1981. godine osnovan je festival Naissus u organizaciji istoimenog džez kluba, a na prvom izdanju su nastupili lokalni bendovi, trio Austrijanca Karlheinza Miklina i sastavi Ljubomira Deneva i Simeona Štereva iz Bugarske. Festival je tokom 11 godina održavan u jesenjem terminu, uglavnom za vreme Beogradskog džez festivala, u salama Narodnog pozorišta, Pozorišta lutaka i Simfonijskog orkestra s kapacitetom od 250 do 450 mesta. Ugašen je posle smrti osnivača – pijaniste, kompozitora, dirigenta i muzikologa Bratislava Anastasijevića, a obnovljen 1995. pod direktorskom palicom Ivana Blagojevića, pozorišnog reditelja, producenta, i ekonomiste sa specijalizacijom iz menadžmenta u kulturi.

Prve godine po oživljavanju zvao se KPGT Jazz Festival, a već od 1996. Nišville, prema istoimenoj priči niškog pisca Zorana Ćirića. Mesto održavanja je bila velika sala Kluba Vojske kapaciteta 800 gledalaca, a usvojen je i koncept zasnovan na promovisanju fuzija džeza s etno tradicijama različitih delova sveta. Jedan od ključnih događaja u istoriji festivala je prelazak iz zatvorenog prostora na Letnju pozornicu Niške tvrđave 2006. godine, kada se promenio i termin održavanja – umesto tradicionalnih jesenjih koncerata, datumi nastupa su pomereni na sredinu avgusta. Novi prostor je omogućio i znatno veću posetu nego do tada (oko 3000 gostiju po večeri) što je uslovilo i sve ambiciozniji program.

Organizatori su se tokom poslednjih godina mahom držali veterana poput Billyja Cobhama, Lennyja Whitea, Donalda Byrda, Victora Baileya, Duška Gojkovića… no čini se da su najveći uticaj na popularizaciju festivala imali muzičari i bendovi koji se kreću po krajnjim marginama džeza (The Brand New Heavies, Incognito…) ili oni koji s ovom muzikom nemaju nikakve veze (Darko Rundek, Dado Topić, Misterija bugarskih glasova…).

Takav koncept nije nov: mnogi poznati evropski džez festivali dovode zvezde komercijalne muzike na  svoje pozornice, i tako pospešuju posetu i popularnost. No čini se da je Nišville otišao još dalje, te na ravne časti raspodelio džezere i razne esid, soul, fank, bluz, etno i rok kombinacije. U konačnom zbiru nastao je festival na kome sam džez i nije baš toliko bitan, dok su u centar pažnje publike i medija dospeli atmosfera, masovan provod i nekadašnje mejnstrim vedete. Tako ste, recimo, prošle godine u dnevnoj štampi mogli da čitate detaljne opise haljine i cipela smooth jazz i fanki saksofonistkinje Candy Dulfer, dok su retki džezeri u naponu snage (poput francuskog harmonikaša Richarda Galliana) ostajali u njenom zapećku.

Dešavalo se – premda ne toliko često – i da Nišville ugosti istaknute aktere savremenih i avangardnih strujanja u džezu. Pre tri godine je gost festivala bio jedan od rodonačelnika kreativne skandinavske elektro-džez scene Nils Petter Molvær, a 2008. njegove kolege Sidsel Andersen i Jan Bang. Te godine je nastupio i DJ Gilles Peterson sa pevačem Joseom Jamesom, koji tokom poslednjih meseci doživljava zvezdane trenutke svoje karijere i započinje pohod na svetsko tržište. Prošle godine se „potkralo“ i gostovanje Szilarda Mezeia, vojvođanskog violiniste/violiste sa zavidnom reputacijom u evropskim fri-džez krugovima, koga češće viđamo na opskurnim večerima u beogradskom Rexu nego na ovakvim masovnim manifestacijama.

* * *

Prva zvezda ovogodišnjeg izdanja festivala je soul legenda Solomon Burke, čiji je novi album dobio recenziju čak i u poslednjem izdanju konzervativnog džez magazina Downbeat, a ocenjen je sa veoma dobre četiri zvezdice. S graničnih područja džeza dolazi nam afro-zvezda Manu Dibango, ritam i bluz veteran Georgie Fame, laundž-latino-fanki De Phazz, ex-Genesis veteran Steve Hackett, domaći Rambo Amadeus…sa džezerske strane u prvim borbenim redovima su mejnstrim trubač Roy Hargrove, oldtajmer Benny Golson i pomalo zaboravljeni ECM-ovac Terje Rypdal.

O svima njima već je bilo dosta reči, no šta je s ostalim izvođačima? Onima koji nisu hedlajneri, a jesu džezeri?

Po mišljenju pisca ovih redova, najpre valja pomenuti belgijski orkestar Flat Earth Society. Ime Petera Vermeerscha, vođe benda, nije toliko poznato u tradicionalnim džez krugovima, ali pogled kroz njegovu pređašnju radnu biografiju dovešće nas do benda X-Legged Sally, koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih pravio muziku na tragu njujorških džez-rok eksperimentatora, da bi 1991. dogurao i do nastupa u legendarnom Knitting Factoryju. Albume Slow-Up (1991) i Killed By Charity (1993) producira Bill Laswell, a nakon još par izdanja grupa se raspada.

Vermeersch potom osniva Flat Earth Society, sprovodeći stare ideje u nešto složenijem orkestarskom okruženju. Sarađuje sa Urijem Caineom s kojim ide i na zajedničku turneju, a Mike Pattonov Ipecac preuzima na sebe američku distribuciju kompilacije FESisms. Spoj zabavne muzike i ambicioznog kreativnog koncepta FES-a mogao bi biti jedno od najprijatnijih iznenađenja ovogodišnjeg Nišvilla.

Gitarista Ori Dakari potpisnik je John Zornove izdavačke kuće Tzadik i edicije Radical Jewish Culture, što je već samo po sebi dovoljno da se obrati pažnja na njega. Mladi gitarista je prošle godine debitovao albumom Entrances, na kome svira pravoverni i veoma melodični jevrejski džez. Zacelo se ne radi o vrhu Zornove produkcije i još ćemo sačekati da Dakari sviračku kompetenciju nadogradi i izraženijim autorskim nadahnućem, ali u stilski šarolikom Nišville okruženju ovo je dobar izbor za one koji bi da čuju klasičniju žanrovsku svirku.

Daleko od svetala glavnih pozornica, na besplatnom Gate Stageu će nastupiti Makedonci Sethstat, još jedan bend koji dosta asocira na njujorške osamdesete – makar je tako bilo na prošlogodišnjem beogradskom koncertu u sklopu Umbria Jazz – Balkanic Windows kvalifikacija. Fank i rok naboj, vešti aranžmani, moćna i razigrana duvačka sekcija, neke su od karakteristika ovog sastava koji je definitivno zaslužio više od mesta u sporednom festivalskom programu.

Na istoj bini će se naći i mladi bubnjar Lav Kovač, koji je svojim sviranjem ostavio odličan utisak na ovogodišnjem EuroMed festivalu, a ostaje nam da vidimo kako će se snaći u ulozi bendlidera. Pomenimo i Italijane prigodnog imena Slivovitz, još jednog benda na tragu džez-rok-etno eklektike, a među domaćim uzdanicama fjužn gitaristu Mišu Mičevskog, trio Milana Petkovića, kao i novosađane Ossa Quartet, čiji smo album recenzirali pre nekoliko meseci.