Džez: muzika bez klimaksa

Na svom blogu Mule Walk & Jazz Talk, Pérez konstatuje kako je dvadesetih godina prošlog veka najveći broj kritičara koji su se bavili džezom dolazio iz sveta klasične muzike, ili su prethodno pisali o plesnim orkestrima. Kako se džez razvijao, bilo je sve više neinformisanih komentatora nove muzike, i u većini slučajeva orkestrirani džez je smatran za značajan napredak u odnosu na “primitivni crnački džez” i kolektivnu improvizaciju, objašnjava španski bloger. Naposletku, Pérez navodi vlastiti izbor najzanimljivih komentara o džezu iz tog vremena (preuzetih iz eseja Consider The Critics, autora Rogera Pryora Dodgea):

• “Nazvati crnca i njegov neuobičajeni osećaj za ritam muzikalnim, tačno je koliko i reći za metronom da je švajcarska muzička kutija” ( George Jean Nathan, Comedians All, Knopf, 1919, st. 133).

• “Utvrdili smo da je problem s džezom – najboljim džezom – njegov konformizam, konvencionalnost, nedostatak smelosti…čini nam se da je ova muzika samo napola živa. Njegova predivna vitalnost ritma i instrumentalnih boja uparena je sa melodijskom i harmonijskom anemijom najopasnije vrste” (Lawrence Gilman, Music, New York Tribune, 1924).

• “Džez ritmovi tresu, ali nisu tečni. Nema klimaksa ni emocija. U simfoniji bi ili izgubili karakter ili narušili strukturu. Najpreciznija bi bila analogija sa trbušnim plesom” (Virgil Thomson, Jazz, American Mercury, 1924).

• Ne bi valjalo olako zaključiti da crnačke muzičare i plesače, samo zahvaljujući njihovoj nesvakidašnoj ritmičkoj nadarenosti, treba ozbiljno shvatiti kao umetnike. Naposletku, ritam sam po sebi nije umetnost” (André Levinson, The Negro Dance Under European Eyes, Theatre Arts Monthly, 1927).

• “Nikada nije postojala, niti će postojati, specifično džezerska tehnika u muzici nezavisno od orkestara” (Ernest Newman, Summing Up Music’s Case Against Jazz, London, printed in New York Times Magazine, 1927).

• “Amerika je distributer najdosadnije, najbezumnije, i najuvredljivije muzičke forme koja je ikad ugledala svetlost dana (džez!!!)” (Ernest Newman, Music And International Amity, Vanity Fair, 1930).

• “Američka muzika nije džez. Džez nije muzika” (Paul Rosenfeld, An Hour With American Music, J. B. Lippincott, 1929, st. 160-166).