Džez na Mikseru: Kar Češ Brass Band, Jazzveze, No Lands Man, Majamisty Trio, Nikola Stajić Quintet

Mesto: Mikser House, Beograd / Datum: 28-30.05.2013. / Foto: Filip Fiipović / Video: Nikola Marković, Zlatan Dimitrijević

Otvaranje programa pripalo je sastavu Kar Češ Brass Band, koji je na poslednjem izdanju Umbria Jazz Balkanic Windows ostavio dobar utisak pred beogradskom publikom. Budući da je multimedijalnost jedan od osnovnih sastojaka Mikser festivala, atmosfera je samo delimično bila koncertna. U toku svirke, između izloženih eksponata, cirkulisala je publika različitih interesovanja. Sam prostor Mikser Housa nije preterano zahvalan za koncertne aktivnosti, ali vidno dobro raspoloženi Kar Češ Brass Band su bili dovoljno upečatljivi i glasni da nadvladaju žagor. Ko je hteo, mogao je obratiti pažnju na muziku.

Ovaj brass bend je fokus stavio na zabavu publike i svoj sinoćni program je koncipirao kao razdragan i širokog spektra. Iako ne odstupajući od manje-više tvrde forme marša, karakteristične za bendove ove orijentacije, uspešno su izvodili numere u pretežno fank maniru, odakle bi zalazili u soul, pa čak i ska. Pred kraj koncerta mogli smo čuti i hip-hop varijante izvedene efektima na tubi, a u bisu se našlo mesta i za kralja popa Michaela Jacksona. Najviše solo deonica bilo je rezervisano za saksofon, instrument koji nije redovan član brass sastava. Zabavnom utisku je doprineo imidž saksofoniste Tadeja Bizjaka, koji je podsećao na youtube atrakciju Sexy Sax Mana.

Mladi bend Jazzveze nastupio je i drugi put zaredom na festivalu, ovoga puta u nešto izmenjenoj varijanti – uz starosedeoce Davora Stehlika (gitara) i Petra Krstajića (bas), sada su svirali novosadski bubnjar Aca Škorić i već dobro poznati Rastko Obradović na saksofonu, pa su se promene videle u repertoaru i konceptu.

Prošlogodišnji nastup se oslanjao na školski pristup standardima i hitovima provučen kroz bap i donekle kul matricu – igra na sigurno. Ove godine bend se opredelio za fjužn varijantu, koja, mora se priznati, više odgovara njihovim godinama i energiji. Svirali su jasno, uz retke pokušaje ritam sekcije da začini glavno jelo. I pored toga bend je uspeo da prilagodi energiju ritmu odsviranih numera koji se šetao i do latina, a na momente i prog-roka.  Nema sumnje da su članovi benda mlade nade srpske džez scene, uz nadu da će vremenom svirati sve slobodnije, s više napada na tonove.

 (P.M.)

Mimo najave, Kar Čes Brass Band je otvorio i drugi festivalski dan uličnom svirkom koju zatičemo pri samom kraju (ili je to možda bila tek jedna blic-numera?). Dakako, slovenačka skupina se komotno oseća  u ovakvom pristupu koji im još i više pristaje nego konvencionalni koncertni format; sve je baš kako treba. No ovaj momenat odveć kratko traje, pa se prebacujemo u Mikser House gde kreće nastup grupe “Auf Wiedersen”. Kako na ovom koncertu nema nikakvih dodirnih tačaka sa džezom, niti kreativnog potencijala koji bi nas ponukao da skrenemo s žanrovske uređivačke politike, premotavamo film na sat unapred.

Premijera regionalnog projekta No Lands Man “na papiru” je bio nastup proširene postave Fish in Oil, gde su se standardnoj petorci pridružili makedonski gitarista Georgi Šareski (nastupio sa svojim bendom nedavno na istom prostoru) i njegov saradnik Džijan Emin na melodici i klavijaturama. Čak je i u danima pred koncert provejavao takav utisak među prijateljima s kojima sam razgovarao (“idemo na Fish in Oil u sredu?”).

No, na licu mesta će se ispostaviti da je situacija ipak malo drugačija, jer je sedmorka odsvirala tek jednu numeru iz FiO repertoara, dok su ostale zaista bile premijerno izvedene. I to u nešto drugačijem stilskom ruhu od onog na koje nas je navikao Bratislav Radovanović, pa je muzika levitirala između njegovih iščašeno-nervoznih gitarskih fraza, poletnog bita i melodičnosti na tragu starih bendova saksofoniste Dušana Petrovića (Dvojac bez kormilara, Menson Benson Sextet), i fjužn/modern creative orijentacije Šareskog.

U najboljim momentima bend bi se vinuo i do maltene majlsovskog fjužn džemovanja u savremenom ruhu, kada bi me sedmorka zaintrigirala maštanjima u stilu – “šta bi bilo kad bi se našlo 10-15 ovakvih istomišljenika na bini?”. No ekonomska realnost ne dopušta ovakve misli, a za kraj nije zgorega pomenuti maštovitog i koloritnog solistu Emina kao otkrovenje večeri.

 (N.M)

Kada sam, nakon iskustva sa aprilskog tzv. Jazz Maratona u Mikser Houseu, prebacio Rambu Amadeusu što se nekih desetak dana kasnije odlučio za koncert u istom prostoru, odgovorio mi je da samo ljudi mogu da budu isfolirani, ali ne i zgrade. Ne znam kako je prošao njegov koncert, ali sam sinoć (kao i u utorak), spreman da preispitam svoje stavove prema pomenutom prostoru i njegovoj klijenteli, pohodovao program Mad Hatter Sessions. Ne samo da sam zabetonirao svoj stav, već je i novosadski Majamisty Trio na teži način morao da, već po apsolutnom muku nakon najave selektora programa Vladimira Đorđevića, shvati da je malo ko tu večeras došao zbog njih.

Maja i kompanjoni su naravno profesionalno odradili svoj set uglavnom novih stvari, koje će se naći na drugom izdanju benda, a ono je većim delom  snimljeno i čeka finalna zatezanja. No,  njihov suptilni izraz koristio je sinoć  samo šačici njih  da pokuša da u njemu uživa, dok je ostatak isti doživljavao kao izuzetno prijatnu i inspirativnu pozadinu za ćaskanje. Uključujući i radnika obezbeđenja tik pored bine, koji je i kroz tanane zvuke Majinog klavira bio “primoran” na dovikivanje sa sagovornikom putem mobilnog aparata. Ka  pravom i detaljnijem  izveštaju sa koncerta Majamisty Trija vodi ovaj link.

Na svirci kvinteta gitariste Nikole Stajića vladala je nešto drugačija atmosfera – što zbog mnoštva drugara koji su kao podrška namenski došli, što zbog repertoara koji je bio “na prvu loptu” i očigledno po ukusu većine prisutnih. Stajić i bubnjar Miloš Branisavljević su već stipendisti Berkli koledža, dok će ostatak sinoćnje postave uskoro pokušati da krene istim stazama (izuzev Rastka Obradovića koji je odradio prvi semestar u Norveškoj).

Krenuli  su  s razvodnjenom varijantom skoro pa porno-fanka, za koji se nadam da će Stajić što pre odbaciti (ima vremena za komercijalizovanje, ako bude moralo da se živi od toga), a završili furiozno. Svako  od mladih aktera više puta dobija svojih pet minuta, dajući nam barem grubo saznanje koliko se od koga može očekivati u budućnosti. I ako mladi gitarista, koji je očigledno odabrao više funkcionalan, a manje nametljiv izraz na tragu, recimo, Deana Browna, tek treba da oblikuje i polira svoj stil i ton, saksofonista Rastko Obradović dokazuje da ga još samo finese dele od visoke lige iskusnijih kolega.

Iako su svirku najavili kao sešn starih drugara iz srednje, uvežbanost benda je ipak bila nesporna. Međutim,  potencijalna improvizatorska maštovitost visokog nivoa pokazana je pri spontanom bis  izvođenju Pastorusovog klasika “Chicken”.

 (Z.D.)

.