By 
Pre nekoliko meseci dobio sam poziv od Milice Ševarlić, PR menadžerke i zamenice urednika muzičkog programa Doma omladine Beograda. „Ideš u Nemačku!“ obavestila me je kratko, dok sam zbunjen pokušavao da složim deliće slagalice kroz razgovor. Beogradski džez festival preporučio me je za putovanje naziva „Jazz from Germany“, gde 15-ak džez delatnika iz raznih svetskih zemalja obilazi Nemačku (ovog puta Berlin i Frankfurt) i upoznaje se sa tamošnjom džez scenom, ali i organizacionom infrastrukturom koja podržava ovu muziku. Poziv sam, naravno, prihvatio, a nakon nekoliko meseci nemački-pedantnih birokratskih procedura, obreo sam se krajem oktobra u Berlinu.
Organizator putovanja je bila organizacija Initiative Musik (u saradnji sa nemačkim Ministarstvom inostranih poslova), koja je, ukratko, zadužena za izvoz nemačke muzike i muzičara u svet. Džez je tek jedan od žanrova kojima se bave, a slična putovanja organizuju i zarad predstavljanja drugih muzičkih žanrova. Profil gostiju je bio vrlo pažljivo probran, utoliko što je bio fokus na zemljama Azije, Afrike, Južne Amerike, odnosno evropskih zemalja koje nisu najbogatija džez tržišta (Srbija, Ukrajina, Češka, Finska). To su tržišta za koje su organizatori verovatno pretpostavili da im treba „podsticaja“ u smislu povezivanja sa odgovarajućim fondovima, odnosno bazičnog upoznavanja sa aktuelnim trenutkom u nemačkom džezu. Gosti su, pride, mahom bili direktori festivala u svojim zemljama, uz tek ponekog novinara, među kojima se našao i pisac ovih redova.
Kako se izvozi džez?
Initiative Musik se bavi „izvozom džeza“ kroz čitavu mrežu projekata, odnosno saradnju sa Ministarstvom inostranih poslova i Gete institutima u brojnim svetskim zemljama. Najbanalnije rečeno, Nemačka daje pare da nemački džez muzičari drže koncerte u drugim svetskim zemljama. Za jednu zemlju koju mi iz Drugog ili Trećeg sveta smatramo oličenjem pedantnosti i organizacije, sasvim je očekivano da je sistem izvoza temeljno strukturiran i ne svodi se ni na lične inicijative, ni na projekte koje realizuje samo jedna organizacija.
U tom smislu je bilo vrlo poučno i predstavljanje džez festivala i „trgovinskog sajma“ Jazzahead u Bremenu, koje je bilo deo našeg edukativnog programa prvog dana posete Berlinu. Ovaj festival je poznat po svom „showcase“ konceptu gde 40 bendova svira koncerte ne duže od 30 minuta, pri čemu je uvek zastupljeno barem osam nemačkih grupa („German showcase“). Tu se dešavaju i brojni sastanci zaposlenih u muzičkoj industriji, što je sjajna prilika za dalje umrežavanje nemačkih profesionalaca sa onima u svetu.
Konačno, tu je i direktno upoznavanje sa džez muzičarima iz Nemačke, koje je pijanistkinja Julia Hulsmann šaljivo nazvala „jazz speed dating“. Na večeri u jednom Berlinskom restoranu, pozvano je desetak muzičara i muzičarki stacioniranih u tom gradu (ne nužno Nemaca – podršku imaju nemački rezidenti, pa tako i recimo švajcarci Samuel Blaser i Lucia Cadotsch), koji su se „minglovali“ sa nama, džez delatnicima iz drugih zemalja. U vrlo opuštenoj atmosferi zaista je lako bilo započinjati prijatnu konverzaciju i eventualno graditi dalje odnose i kontakte (ako se ukaže želja i potreba, bez nametnute obaveze od organizatora).
Naravno, cinik u nama će reći „pa lako je Nemcima kad su puni para“, ali to bi bilo tek površno sagledavanje situacije. Pre svega, treba reći da export organizacije i udruženja postoje u barem 20-ak evropskih zemalja i funkcionišu na različite načine, uglavnom na polju finansijske podrške za inostrana gostovanja i turneje domaćih muzičara. Negde se takva udruženja bave zvaničnim selekcijama i preporukama muzičara, koja odgovarajućim kulturnim institutima u inostranstvu služe kao svojevrstan vodič za finansiranje. Ponekad je ono i direktno. Bilo kako bilo, treba li posebno istaći da Srbija nema nikakav „Serbian music export“ ili „Muzičku inicijativu“ koja u saradnji sa državnim institucijama daje novac i preporuke za gostovanja srpskih (džez) muzičara u inostranstvu? Štaviše, izostaje bilo kakva slična podrška kroz institucije, koja je (na polju džeza) postojala jedino za gostujuće muzičare na Jazzycolors festivalu u Parizu. Da podsetimo, i ta budžetska linija za gostovanje u Parizu je ukinuta pre par godina.
Kada govorimo o showcase konceptu i upoznavanju srpskih džez muzičara sa strancima, neke pomake na tom polju je napravio pre svega Beogradski džez festival, na kome postoji tzv. „showcase veče“ gde se strani novinari upoznaju sa radom protagonista srpske džez scene. Međutim, treba istaći i da su festivalski gosti pre svega novinari (a ne direktori festivala), što u konačnom rezultatu pomaže pre svega medijskoj promociji festivala, dok muzičari tek posredno (kroz recenzije) dobijaju šansu da se bore za inostrane svirke (u moru drugih recenzija iz čitavog sveta, kojima je džez internet zatrpan). Nekoliko puta sam slušao upravo opservacije samih muzičara, koji su govorili kako im sjajne recenzije nisu previše pomogle da se izbore za više koncerata po Evropi. To doduše nije ni fokus ni problem BJF-a, koji radi u svom najboljem interesu. Baš zato je i potrebno zasebno udruženje, kome će jedini i prioritetni interes biti izvoz srpskih muzičara.
Ako se vratimo na pitanje novca, možemo reći da Srbija nije bogata kao Nemačka, ali nije ni zemlja koja ne može da izdvoji (barem) nekoliko desetina hiljada evra (zašto da ne i više) za inostranu promociju muzičara, kroz selekciju odabranih stručnih komisija. Uostalom, to je sve pitanje raspodele postojećeg budžetskog fonda, koji je snažno orijentisan ka domaćim festivalima i produkciji. Pri čemu je, iz nekog razloga, izlazak domaćih muzičara van granica zemlje zanemaren, a nesumnjivo doprinosi i kreativnom razvoju i održivosti projekata kreativnih muzičara. Naposletku, doprinosi i famoznoj „slici koju šaljemo u svet“, ako već moramo da govorimo i striktno marketinški.
(Alternativna) istorija džeza
Poseta džez institutu u Darmštatu bilo je intrigantno iskustvo. Radi se o organizaciji koja sakuplja i arhivira džez publikacije iz čitavog sveta, te ih stavlja na javni uvid. Besplatno ili uz određenu finansijsku nadoknadu, zavisno od vrste usluge. Organizuju i tribine i debatne programe, koje potom objavljuju kao knjige. Šetanje između gomile redova uredno arhiviranih brojeva Downbeata iz ko-zna-kojih godina, ili čak publikacija kao što je (ne baš džezerski) The Wire magazin, za džez novinara je poput deteta u radnji sa slatkišima – da se poslužimo ovom konvencionalnom frazom. No važnija je informacija da je ovim publikacijama moguće pristupiti sa bilo koje tačke zemljine kugle. Ako sam dobro razumeo objašnjenje sa lica mesta, Institutu se možete obratiti mejlom sa upitom o tekstovima na temu (na primer) Milesa Davisa i klasične muzike, na šta vam oni kažu gde su takvi tekstovi objavljeni i upute vas na lokalnu biblioteku u vašoj zemlji. Ako takav tekst u Srbiji ne postoji, možete tražiti da vam ga skeniraju i pošalju. Slično bi trebalo da funkcioniše i sa konkretnim tekstovima ili člancima. Teoriju (još) nisam proverio u praksi, ali ne sumnjam da funkcioniše pedantno i perfektno.
Kako bi mogao da funkcioniše „Srpski džez institut“? On ne bi morao da ima globalnu pretenziju poput onog u Darmštatu, ali mi pada na pamet nekakva arhiva svega što ima veze sa srpskim džezom. Publikacije o džezu na našem jeziku nisu brojne, ali bi bila zanimljiva sistematizacija novinskih članaka objavljenih o srpskim džez muzičarima i festivalima, kako u domaćoj, tako i inostranoj štampi i webu. Pa dalje, sistematizacija džez diskografije i sakupljanje ploča, kaseta i CD-ova, itd. Ako bismo se ludo zaneli u maštarijama, zapošljavanje ili angažovanje prevodilaca koji bi strpljivo tu arhivsku građu prevodili barem na engleski jezik, i omogućili na uvid interesentima iz inostranstva. Zvuči kao izuzetno ambiciozno i skupo, ali godišnja izdvajanja za par zaposlenih ne bi bila veća od desetine budžeta jačih festivala u zemlji, poput Beogradskog ili Nišvila.
Da li su džez festivali kakve poznajemo prevaziđeni?
Program džez festivala u Frankfurtu konceptualno je sličan Beogradskom džez festivalu, kada govorimo o samom programu. Red legendarnih velikana džeza, red evropskog novog mejnstrima, poneki avangardni bend (bez previše upliva u totalni free). Odlikuje ga velika i bogata tradicija, organizuje ga regionalna radio stanica, a u 2019. godini održano je jubilarno 50. izdanje. Ovde neće biti reči o samom programu i koncertima, koliko o neobičnom iskustvu koje sam doživeo u pogledu publike. Gotovo bez ikakvog izuzetka, auditorijum su činile osobe starije od 50 godina, pa čak i od 60. Zaista mladih osoba uopšte nije bilo, možda tek poneko u tridesetim ili četrdesetim. Prisećajući se iskustva sa Saalfelfen Jazz Festivala u Austriji pre nekoliko godina, primetio sam sličan starosni prosek, i to na festivalu koji je još više i otvorenije naklonjen slobodnijim formama džeza. Nikako mi nije išlo u glavu gde su svi ti mladi ljudi koji slušaju džez, a takvih nesumnjivo ima i u Austriji i u Nemačkoj. Valja dodati da ovo i nije nekakva kritika Frankfurtskog festivala, koji je odlično i organizovan i posećen, i lepo je videti kako starije generacije vode bogat i lep kulturni život.
Nakon dugotrajnog mozganja, ove opservacije sam počeo da povezujem sa sastankom koji smo imali par dana pre toga u Berlinu. Našoj maloj ekspediciji organizovan je neformalni razgovor sa umetničkom direktorkom Jazzfesta u Berlinu, Nadin Deventer, koja je pričala o svojim iskustvima nakon par godina mandata na trenutnoj poziciji. Radi se o energičnoj mladoj producentkinji koja je rešila da razbuca dotadašnji koncept festivala i otvori ga ne samo ka slobodnijim umetničkim formama, već i slobodnijim načinima predstavljanja te forme, odnosno većem promišljanju o tome šta je džez festival kao kompletno iskustvo iz pozicije gledalaca. Sa velikim žarom nam je pokazivala neobičnu postavku bine za koncert Anthonyja Brextona, odnosno umetničke instalacije i koncepte za performanse koji publiku očekuju u holu između setova i koncerata. Pomenula je i planove za izmeštanje lokacija festivala u trećoj godini njenog mandata. Sa velikim žarom je govorila o neophodnosti da se iskorači iz komforne zone, u gradu gde za vikend bude i 50 izuzetnih umetničkih događaja.
Nažalost, festival je počeo tek nekoliko dana po završetku našeg puta, ali nekako sam uveren da je baš ovo pristup koji prevazilazi generacijski jaz i gleda godinama unapred. Ne radi se više o samoj muzici i samim koncertima. Dok se muzika tokom decenija menjala i evoluirala, koncertno i festivalsko iskustvo je manje-više ostalo identično. Bina, bend i publika, svetlosni efekti i (eventualno) neka projekcija na platnu. Tri-četiri koncerta po večeri u jednostavnom hronološkom redosledu, aplauz, bis, malo ćaskanja između koncerata i fajront. Izložba u pratećem programu, da ima nešto da se gleda pre koncerta, eventualno neki tribinski program, da se popuni vreme gostujućim novinarima. U zemljama kao što su Nemačka ili Austrija budućnost je već stigla, a veterani su ostali vezani za ovaj konvencionalni format. U Srbiji „old school“ koncept još uvek funkcioniše, na džez festivalima zaista ima i mlađih generacija (ako kao takve doživljavamo one u kasnim dvadesetim i tridesetim), ali budućnost je sve bliža i pametno je razmišljati nekoliko godina unapred. Ili još bolje, biti ispred (srpskog) vremena.
By 
