Džezeri sa severa

Protekla godina bila je veoma berićetna za  džez u Subotici. Pokrenuta su dva festivala – Jazzik (april) i Jazzire (novembar), a prvi album je izdao avangardni Neuroleptic Trio, koji je pre tri meseca nastupio i na beogradskom Ring Ring festivalu. Tamošnji saksofonista Gabor Bunford već dugo je prisutan na džez sceni, te kao verni saradnik mnogih pop vedeta (Đorđe Balašević, Zdravko Čolić, Vlado Georgijev…). Subotica je i jedan od retkih gradova u Srbiji čija srednja muzička škola ima odsek za džez. Ukratko, radi se o gradu sa relativno pristojnom muzičkom tradicijom, dobrom „infrastrukturom“ i zadovoljavajućom podrškom institucija.

Ulaskom u drugu festivalsku godinu, organizatori Jazzika (Gabor i Sanja Bunford) su dobro shvatili prilike na džez sceni – već naširoko čuveni običaj da se u Srbiji, mimo festivalskih dana, ne dešava bogzna šta uzbudljivo. Tu je dakako i bojazan da džez sam po sebi, mimo konteksta „kulturne manifestacije“, nije u stanju da privuče žanrovski neopredeljenu publiku.

U takvim okolnostima ono malo iskrenih džez pregalaca preuzima na sebe širok spektar poslova. Muzičari obično postaju i organizatori događaja, predavači, tezgaroši, publicisti, i sve ostalo što stignu; isto važi i za džez novinare, koji se mogu nabrojati na prste obe ruke. Jazzik se, dakle, opredelio i za diskografsku aktivnost – jedan album je direktno usmeren na promociju i afirmaciju samog festivala, dok nam drugi predstavlja novog umetnika na srpskoj džez sceni.

Jazzik: Live 2010

Kao što ime albuma nedvosmisleno sugeriše, radi se o kompilacijskom izdanju sa prvog izdanja Jazzik Festivala. Bendovi su zastupljeni po uobičajenom matematičkom ključu, tako da svi dobiju manje-više podjednako prostora. I sam program je bio prilagođen potrebi za raznovrsnošću i privlačenju što šire publike, pa tako imamo i domaće i strane izvođače, i vokale i klasične instrumentalne postavke.

Kombinovanje programa po ovakvim principima, te baratanje nevelikim sumama novca, zahteva dosta umešnosti i dozu sreće – jer sa improvizovanom muzikom ne možete uvek znati na čemu ste, niti u kojoj će meri umetnici biti nadahnuti i raspoloženi za svirku. No stiče se utisak da su se na prošlogodišnjem Jazziku, u dobrom delu programa, veoma lepo posložile kockice.

Vokalni Harcsa Veronica Quintet zvuči odmereno radiofonično, i uvod je u nekolicinu kvalitetnih post-baperskih ogleda. U postavi DOU Trio prepoznajemo odličnog bubnjara iz dijaspore Dušana Novakova, a kuriozitet je prisustvo pridruženog člana, Johannesa Endersa iz Tied & Tickled Trija. Ovaj saksofonista se odlično pokazao u kontekstu avangarde i modernih elektro-džez kombinatorika; sada ga srećemo u nešto tradicionalnijem (ali ne i konzervativnom!) okruženju.

Otkrovenje je domaća neo/post/bap postavka Yupika Quintet, gde je na obe numere kao autor potpisan pijanista Ivan Aleksijević. Ostatak benda čine Ištvan Mađarić (bas), Uroš Šećerov (udaraljke), Dušan Ivanišević (bubnjevi), i Gabor Bunford (saksofon). Ovaj potonji je, uz Aleksijevića, motorna snaga benda i dominantni solista. Naravno, kao i kod mnogih saksofonista ogrezlih u komercijalne angažmane, neizbežan je uticaj ispolirane svirke u duhu Davida Sanborna, ali Bunford  uglavnom uspeva da pobegne iz modusa „primenjene muzike“ i unese dobrodošlu „prljavštinu“ i oštrinu u oblikovanju tona.

Ostatak materijala ne donosi toliko uzbuđenja; u srednje-solidnim rolama pojavljuju se još mađarski The Birdland Project, dobro nam poznati Jazz Ex-Tempore predvođen hrvatskim gitaristom Elvisom Stanićem, kao i duet Mirna & Nena Radulović.

Miodrag Marjanov Quintet – Circus

Gitarista Miodrag Marjanov nije previše poznat van lokalnih okvira. Njegovo debitantsko izdanje predstavlja ga džezerskom auditorijumu kao kompetentnog zanatliju i kompozitora/aranžera širokih stilskih zahvata, ali uvek čvrsto u okvirima mejnstrima. Ponovo je tu i nezaobilazni Gabor Bunford; društvo im prave Nikola Kovač (klavir), Armand Mesaroš (bas) i Goran Evetović (bubnjevi).

Bend je odlično uigran, a muzika je pažljivo aranžirana i produkcijski upakovana. Miša Marjanov je, logično, u glavnoj ulozi – čujemo ga u brzim i laganim solima, u fanki varijacijama pod uticajem Georgea Bensona (ili dalje kroz istoriju, do Wesa Montgomeryja), na akustičnoj gitari, u referencama na Methenyja, McLaughlina, pa bluziranog u srednjem i brzom tempu…

Dakle, imamo veoma dobro obučenog i svestranog instrumentalistu, ali ne naziremo autora spremnog da se oslobodi očekivanih (pod)žanrovskih klišea. Materijal zvuči poput portfolija umetnika koji se prijavljuje na audiciju, i u tom hipotetičkom scenariju sva je prilika da će dobro proći. Ali u realnom trenutku, „ovde i sada“, postavlja se pitanje – zašto bi neko (sem iz patriotsko/drugarskih pobuda) slušao baš ovaj album, a ne bilo koji drugi iz mora svetske mejnstrim džez/fanki produkcije?

Kad nas ne dotiču kompozicije, rastu očekivanja od solo partitura. U tom smeru iz proseka se ponajviše izdiže numera Good Old Club Days, koja iz energičnog baperskog ritma i dinamičnih unisa gitare i saksofona prelazi u napeta adrenalinska sola. Naslovljena po ćerci bendlidera, kompozicija Mia još jednom donosi furiozni bap i solo nadmetanja klavira i gitare; problem je što numeru otvara i zatvara neumesno mlaka tema, koja zvuči kao da su je zajedno pisali Vlado Georgijev I Kenny G.

Slična je situacija i u kompozicijama L.A. HiFi i Balcan House, koje više zvuče kao instrumentalna podloga za neki od Bunfordovih izleta u smooth i pop vode, nego kao nadahnuta džez svirka –  na gore recenziranoj kompilaciji čuli smo ga u dosta zanimljivijem izdanju.

I Miša i Gabor su odlični instrumentalisti, baš kao i ostatak benda; ali to je slučaj i sa 80 posto džezera bilo gde u svetu, pa i Srbiji. Circus može da prođe kao jaka klupska svirka, a za nešto više od toga pričekaćemo na izraženiji autorski pečat.

.