Džezerska tuga

Kad god neko zalupi vratima, običnim ili životnim, obavezno izdeklamujem stihove crnačkog pesnika Danbara:

“Koj to lupa, lupala ga majka?

Otključavam, vidim Džonson Ajka.

…..

Kaži, more Ajk, nemo’ se kaniš.”

I kazaću, jer tuga koja se useli u nas mora da se pretvori u priču – muziku koja jeca neki svoj a opet Trejnov Olatunji koncert. Neprestano slušam ovu čudesnu džezersku arabesku i tek sada znam: do sad nisam umela valjano čuti muziku odraslih u kojoj se i umire.

Zadnjih meseci zalupili su vratima i ostavili sećanja neki meni dragi ljudi. Sa njima kao da odlaze ili se menjaju delovi muzike koji čine Slađanu.

Otvaram oči i vidim svog oca kako mi u ispruženoj ruci nudi prve trešnje okupane u jutarnjoj rosi.  Smejem se njegovom daru i lukavo zagledam čega ima u drugoj šaci skrivenoj od mog  pogleda. Očekivana  čokolada kojom zalivam trešnje u ustima   čvrsto zatvorenim da mi ne ispadne slast kroz krezubice nasmejane.  I plavi bicikl koji mi je davno kupio…nema više ni bicikla, a ni onog koji me je naučio da ga vozam i bez ruku, ali sa zubima koji su u međuvremenu izrasli zajedno sa trešnjama i čokoladom koje mi je do skora  “velikoj ali i dalje samo njegovoj devojčici” donosio…moja najveća džezerske tuga…Slažu li se tri boje: trešnja crvena, čokoladna braon i plava bicikl?

Odskora više ne mogu čuti: “Dobar dan, ovde Mile Pavlović iz Hamburga”…Predstavljanje koje me je godinama činilo razdraganom nakon što se završi  razgovor o tako običnim a neobičnim stvarima. Škrt na rečima, postajao je nenadmašni rasipnik tona svirajući virtuozno trubu. Za njim ostaju duboki tragovi kojim je obeležio evropske velike džez orkestre. Pitam ga kako je našao trubu, jel istina…jeste, prekida me smejući se, zaista su mi je “podmetnuli”. Jednog dana sam utrčao u kuću i zaronio u fijoku. Nešto svetlucavo među razbacanim delovima za bicikl kojim sam povazdan jurio po beogradskoj kaldrmi mi je privuklo pažnju i ubrzo mi se u rukama našla prva truba… rekoh ti, “podmetnuli mi je” i otada do danas…truba i ja…

Naziv fotografije koju nisam uslikala na ulasku u kafe mogao bi biti “razdragane starine”. Ne sećam se koja im je to godišnjica mature bila, ali se sećam Jove Babure za klavirom i njegove generacije koja je, na sveopšte zaprepašćenje, “mladalački divljala”. Pitam ko je pobogu ovaj gospodin koji svira sving i to znalački. Gledaju me zbunjeno što ga ne prepoznajem kao Jovana, ili Džoa Mikovića, saksofonistu…Ispravljam neznanje sutradan slušajući ga ovog puta kako saksofonom uspeva da na terasi ispored pozorišta zamre razgovor kafanski i samo sluša džez. I kada malim gradom, i bez zvanične objave, prolazi vest da je umro Babura, znam da je džez izgubio još jedno dragoceno ime….

-Vi ste Miša Blam, a ja sam…pokušavam glupim predstavljanjem da zbunim čoveka koji se ne da zbuniti čak ni polomljenim kontrabasom na Nišvilu. Iako je kasnije, kada smo se bolje upoznali, umeo, naizgled ozbiljno, govoriti o sebi kao “štedljivom” tog dana sam izvukla kafu i skoro dvosatno ćeretanje o počecima džeza u Srbiji. Nedugo potom, poput apostola smo ga okružili na Kraljevačkom džez festivalu. Ja nasuprot Miši, kraj mene novinar i publicista Milan Milovanović, u čelu stola fotograf Ivan Grlić i pevačica Beti Đorđević, nasuprot njima pijanista Dule Jovanović….Miša ide vrcavom zadirkujućom pričom od jednog do drugog, ali ni sebe ne preskače u toj našoj večeri kafanskoj…veče koje se bez poglavara  više ne može ponoviti….

Ne znam da li je Trejn, da bi stvorio Olatunji, prethodno prošetao kvartom i poneo u svom saksofonu sve jecaje koji su se mogli naslutiti, ne znam ni da li ste poznavali čoveka koji mi je kupovao trešnje, Mileta, Baburu ili Mišu, ne znam ni da li se o tuzi govori ili ćuti. Znam da su se zalupila neka vrata, znam i da je njihov tresak naterao mene Džonson Ajka da se ne kanim i kažem svoju džezersku tugu o izmešanim bojama trešnje, čokolade i plavog bicikla. Prolaze dani a sve se sažima u jednu, Trejnovu ili moju,  posebnu boju – Afričko plavu…