Džezersko jesenovanje u provinciji

Sa festivalom koji se ovog vikenda održao u Kikindi, uglavnom se zatvaraju vrata džez sezone u Srbiji. Ostaje sumiranje odslušanog, pravljenje paralela između jednog i drugog festivala, ali i  uobičajen prazan hod do neke naredne fešte za par meseci.  Ipak nije sve u grandioznosti manifestacija, pa ni veličini džez imena koje trebamo poslušati. Do kulturoloških vrednosti se dolazi između ostalog, i uz pomoć većeg broja malih koraka, uključujući i slučajno zabeleženo džez veče pre nekoliko dana.

Zaječarska inicijativa, organizacija koja se vrlo uspešno bori da raznolikošću doprinese što sadržajnijem kulturnom životu u gradu, priredila je klupsku svirku u prostorijama Omladinskog centra, a na tapetu tj. u instrumentima četvoročlane ekipe, namesto očekivane sve prisutnije džez fuzije kao osnovnog izraza domaćih sastava, našli su su mahom džez standardi.

Četvoročlana ekipa Stup iz Niša – gitarista Milan Mutaović, saksofonista Rista Trajković (obojicu znamo sa ranijih Nišvilla), talentovani basista iz Kruševca Nikola Milošević i bubnjar Darko Kojić –  i sama svesna da je učesnik klupske svirke, pružila je sasvim korektan doživljaj, posebno u drugom setu kada su muzičari shvatili da publika koja stoji tik ispred njih nije došla samo da sedi (i paralelno sa njima izvodi improvizovani žagor), nego naprotiv  – da sluša.

U prvom delu muziciranja  akcenat je dat rasplamsavanju slušalačke mašte, sa gromoglasnijim bubnjarskim akcentima i tek pokojom solažom basiste ili gitariste. Drugi deo je dao mnogo više improvizacije, ali i priliku da se pojedini instrumentalisti iskažu. U minijaturnom razgovoru sa muzičarima ne čuje se ništa novo osim već znanog: malo je mogućnosti za sviranje pred publikom, a živ nastup i njegova ocena jeste jedan od  validnih džezomera.

U nevelikom, ali i ispunjenom prostoru Omladinskog centra atmosfera je bila nalik bilo kome od klubova  u kojima se dim kotrlja i dopire zajedno sa zvucima muzike do stolova, gde caruju neke posve lične priče, ili gde se opušteno i bez reči osluškuje džez. Ipak, dragoceno je znati da se pedesetak mladih ljudi odlučilo i da stojeći proprati i odgleda nastup, stvarajući privid koncertne atmosfere.

Iako slučajno, pa otud nema ni adekvatnog audio/video pratećeg materijala, svirku beleži i Jazzin. Tako uvažavamo dobronamernu primedbu muzičara upućenu medijima poput našeg da ne pratimo dovoljno rad naših muzičara i bendova van festivalskih dana. I mi ćemo se složiti, medijska pažnja je važan podsticaj da se što predanije, ali i inventivnije radi na sopstvenom izrazu i postane zapaženo ime.

Događaj o kome govori ovaj tekst je nevelik, ali se kulturološke vrednosti izgrađuju i malim koracima. Do dobre i bogate domaće scene se mora doći i kako kvalitetom stvaralaštva, tako i kvantitetom ponuđene muzičke misli – što više to bolje. Trebaju nam veće skupine malih prostora, svirki uživo, a publike doista ima – bez obzira što govorimo o nečemu što se upravo odigralo u provinciji koja je to po lokaciji, ali ne i potrebi da bude džez konzument.

Džezersko jesenovanje u malih sredinama, beznačajno da uđe u muzičke anale, dovoljno je značajno da potpomogne formiranju ukusa i privuče mlade ljude da nakon preksinoćne večeri poslušaju još ponešto od džez žanra o kojem govorimo. I da ih naredne godine vidimo na Nišvillu, Beogradskom ili Novosadskom festivalu, zahtevnijih prema izvođačima, ali i sa mnogo više ljubavi prema muzici koju zovemo džez.

Ovakvo veče je svakako željena formula koje bi se trebali držati organizatori u kulturi i ubuduće. Džez ili bluz treba da budu integralni deo muzičke ponude u svim gradovima. A čitaocima želim ukazati na Nikolu Miloševića, basistu koji i te kako ima osećaj za ono što stvara, i o kome ćemo možda jednog dana imati mnogo više da napišemo.