E.S.T: 301 (ACT/One-HiFi)

Godina 2008. je za švedsku džez atrakciju Esbjörn Svensson Trio trebalo da bude prekretnica na nekoliko nivoa. Munjevitom uzlaznom putanjom krenuli su 2005. nakon objavljivanja ploče “Viaticum”, koja je uz impresivan tiraž uspela da pomiri džez i pop kulturu na nepredvidiv i beskompromisan način. Retka počast u vidu naslovnice u konzervativnom i mahom ka američkim izvođačima opredeljenom Downbeatu, kao i patronaža Pata Methenyja (i čak, doduše nešto rezervisanija, podrška mizantropa i povučenjaka kakav je Keith Jarrett) dovela ih je pred osvajanje američkog tržišta. Štaviše, te 2008. nastup na Njujorškom džez festivalu bio je već bukiran, a menadžment je najavljivao nastupe u velikim koncertnim halama širom kontinenta.

S druge strane, ista godina je trebalo da donese skoro potpuni zaokret u muzičkom izrazu benda. Eksperimente kojima je E.S.T. naginjao nakon mega-uspešnog albuma „Live in Hamburg“ (po londonskom Timesu album decenije) trojac je pokušavao da zabeleži tokom azijske i australijske turneje 2007. godine, sporadično iznajmljujući tonske studije. Najreprezentativniji snimci nastali su u renomiranom sidnejskom studiju “301“, pa je Esbjörn Svensson rešio da ih objavi kao potpuno novo studijsko izdanje benda.

Čak devet sati mahom čiste improvizacije trebalo je prodestilovati i od toga napraviti materijal za novi dvostruki album. Tragična sudbina je, međutim, sprečila lidera trija da doživi momenat kada će ovaj sadržaj ugledati svetlost dana. Preostali članovi benda, Magnus Öström i Dan Berglund, odlučili su da materijal sa pomenutih sešna objavljuju sukcesivno.

Uz pitanje koje se logično nameće – da li je u pitanju tržišno-oportunistička odluka – jasno je da je prvo posthumno izdanje “Leucocyte” obradovalo stalno rastuću armiju fanova švedske trojke. S razlogom, jer je album doneo potpuno novi E.S.T, oslobođen bilo kakve potrebe za podilaženjem i udvaranjem, gde je Svensson verovatno pokušao da se izbori sa narastajućom pop aurom i čak blagom stilskom predvidivošću koja je krenula da prati bend tih godina.

Kompozicije su razvijane iz potpuno jednostavnih ritmičkih i melodijskih skica i nisu pratile strogo determinisanu strukturu, tipičnu za prethodne radove trija. Odluka trojice muzičara da jednostavno džemujući dođu do nove muzike naišla je na oprečne reakcije i kritike i publike, ali meni lično “Leucocyte” ostaje kao jedan od najboljih radova benda.

Mnogi su bili ubeđeni da je „Leucocyte“ labudova pesma Esbjörn Svensson Trija, sve dok nije obelodanjeno da su se prošle jeseni Öström i Berglund ponovo našli u studiju zajedno sa regularnim toncem benda Åkeom Lintonom, i da rade na sređivanju preostalog snimljenog materijala.

Muzika sa „301“ unosi novu dimenziju u sonični spektrum benda, ali je samo delom uzbudljiv kao prethodnik. Počinje i završava se sa dva jednostavna čežnjivo/nostalgična klavirska komada, karakteristična za Svenssonov rad tokom čitave karijere. Međutim, već druga kompozicija, 12-ominutna „Inner City, City Lights“ nagoveštava drugačija stremljenja – kolektivnu modalnu improvizaciju baziranu na pravolinijskoj ritmičkoj figuri, koja priziva duhove džem bendova kasnih 60-ih.

Upotreba elektronike i procesuiranja zvuka krenuli su da uzimaju maha i pre eksperimenata u studiju 301, ali na komadima kao što je „Inner City, City Lights“ postaju integralni deo zvučne slike benda. Problem je što ova kompozicija, sa svojom nezanemarljivom dužinom, skoro da i ne razvija ikakvu dramaturgiju – umesto očekivanog krešenda konačno utihnjava i udaljava se sasvim nedorečeno.

Naredna „The Left Lane“ je još i duža, ali sasvim drugačije prirode – bazirana na svetlijem motivu i blago oslonjena na latino momente, nalik nekom akustičnom triju Chicka Coreae. Prividna strukturiranost i enormni proizilazeći intenzitet direktna su posledica komunikacije muzičara na visokom nivou.

Centralno mesto na ploči pripada dvodelnoj “Three Falling Free“ koja počinje ekspresionističkim prvim delom ala Bred Mehldau, dok drugi deo iz bubnjarskog uvoda prerasta u vatromet svega što su tri muzičara (uz malu ispomoć postprodukcije) mogla da postignu: distorzirani kontrabas, elektronika, eho uređaji, fejzeri. Zvuči kao dobra zabava trojice prijatelja u studiju, ali i definitivno nešto što neće previše leći ljubiteljima starog Esbjörn Svensson Trija.

U svom bazičnom raspoloženju i stilskom izrazu “301“ je znatno pozitivniji od mračnog prethodnika „Leucocyte“. Preslušavanje albuma iz 2008. kod mene je svojevremeno izazivalo sličnu dozu nelagode kao prilikom preslušavanja Michael Breckerovog posthumnog albuma „Pilgrimage“. Nezavisno od okolnosti, oba albuma su bili za dvojicu muzičara veliki umetnički iskorak.

Ako je za “Leucocyte” neko pomislio da je najbolje izdanje benda, za “301” će teško moći da tvrdi i približno slično. Specifična težina ploče je ipak u tome što će biti (verovatno) poslednji objavljeni studijski snimak benda koji je morao da nestane na samom vrhuncu karijere.

Spisak numera: Behind The Stars; Inner City, City Lights; The Left Lane; Houston, The 5th; Three Falling Free Part I; Three Falling Free Part II; The Childhood Dream

Muzičari: Esbjörn Svensson: klavir, elektronika, radio tranzistor; Dan Berglund: kontrabas, elektronika; Magnus Öström: bubnjevi, glas, elektronika