Egypt is fine

Mesto: El Sawy Cultureweel, Kairo, Egipat / Datum: 15-17. 03.2012. / Foto: Darko Kovačević

Džez je u Egiptu prisutan od svojih početaka, donet talasima mnogih putnika koji su pohodili ovu mističnu zemlju. Njegova popularizacija je počela aktivnošću majora egipatske vojske, Salah Ragabom, koji je sredinom šezdesetih osnovao Cairo Jazz Band i ostao aktivan tokom sedamdesetih i osamdesetih.  Scena je iznedrila vrsne muzičare koji su sarađivali sa velikanima svetske scene, da bi im se neki, poput bubnjara i perkusioniste Yehiya Khalila, i  pridružili. Yehiya je u Čikagu bio student poslednje klase Roy C. Knappa i tokom svoje karijere delio je binu sa Dizzyjem Gillespiejem, Dukeom Ellingtonom i Herbiejem Hancockom…

Istorijski procesi, od Naserovih reformi do prošlogodišnje revolucije, bojili su ritam egipatskog džeza. Nekada je bio više, a nekada manje zastupljen i uticajan, ali se uvek provlačio i kroz druge oblike umetnosti, poput filma. Stilski, domaći muzičari su pratili svetsku scenu, uz neminovni uticaj i atmosferu orijenta. Tako su sastavni deo muzike bili sufi i arapske tradicionalne teme, što je egipatski džez činilo autentičnim.

Zastupljenost u medijima nije prevelika. Publika je raznovrsna i nalik poklonicima džeza u svetu, jer se njegova percepcija izdiže iznad muzike i postaje stanje svesti, ili pogled na svet. Događaji su najčešći u Kairu i Aleksandriji, a mesta u kojima se održavaju koncerti, od manjih hala kulturnih centara, pa do Opere i Citadele (Kairske tvrđave), uvek su prepuna posetilaca. Tu je i legendarni Cairo Jazz Club u kome su skoro svakodnevne svirke i jam sessioni domaćih i stranih izvođača.

Ono što su započeli Salah Ragab i Yehiya Khalil šezdesetih, danas uspešno nastavlja kompozitor i džez pijanista Amro Salah, koji je sa grupom muzičara 2009. pokrenuo Cairo Jazz Festival kao centralni događaj egipatske džez scene, koji nastoji da pridobije i širi auditorijum. Pored muzičkog programa, za vreme festivala posetiocima i učesnicima su ponuđene raznovrsne aktivnosti poput jam sessiona, muzičkih radionica, ili projekcija filmova.

Kako je džez uvek proživljavao političke i ekonomske prilike duž Nila, ovde godine treba odati posebno priznanje organizatorima, koji su se, uprkos nestabilnostima u kojima se nalazi zemlja, uspeli izboriti sa velikim izazovima i četvrtim džez festivalom održati tradiciju. Trodnevni festival je ove godine bio domaćin oko 100 umetnika, sviralo je 14 bendova iz osam različitih država, uz učešće najboljih egipatskih muzičara.

Koncerti i propratni događaji su se odvijali u prostoru kulturnog centra El Sawy Cultureweel, na obodu ostrva, na Zamaleku, tik uz Nil. Bili su podeljeni u dve hale sa mestima za sedenje. Veću, otvorenu River Hall, na samoj obali reke (kapacitet 700-800 ljudi) i manju teatarskog tipa, Wisdom Hall (400-500), unutar Kulturnog centra. Svirke su se tek neznatno preklapale, pa je publika mogla bez problema da proprati svaki nastup.

S obzirom da je festival ove godine obeležio i desetu godišnjicu nezavisnog underground umetničkog pokreta koji pronosi duh slobode i mira u svojim porukama, čitavog prostor El Sawy kulturnog centra bio je i poprište izložbi fotografija umetnika, muzičara i bendova koji čine ovaj pokret.

Kako je Kairo kosmopolitski grad, publika festivala je bila krajnje raznovrsna i sa svih strana sveta, što je stvaralo autentičnu i vrelu atmosferu. Festivalski dani su se završavali afterhour jam sessionima u Cairo Jazz Clubu i Kempinski Nile Hotelu koji su u blizini festivalskog prostora. Drugog i trećeg dana festivala od popodneva su održavane muzičke radionice saksofonista benda Artvark Saxophone Quartet i bubnjara Hana Benninka iz Holandije, koji je ove godine bio počasni gost festivala.

Posle tople dobrodošlice i uvodnog govora organizatora festival su otvorili ‘Positive energy’. Ritmovi esid džeza, fanka i R&B-ja ispunili su prostor mirisom klupske atmosphere koju umeju da naprave u Cairo Jazz clubu. Nastup im je bilo začinjem zvukom britanskog saksofoniste Craiga Humea i pozitvna enegrija sa bine se prenosila na publiku. Iako su relativno mlad bend i prvi koji izvodi ove žanrove u Egiptu, brzo su osvojili srca klupske publike koja sada već dobro poznaje njihov repertoar.

U manjoj Wisdom Hall nastupio je portugalski kompozitor Andre Carvalino izvodeći repertoar na raskršću modernog džeza, klasične muzike i portugalskih melodija. Oni koji su bili željni strasnog orijentalnog flamenka polako su prelazili u halu pored reke da proprate nastup španskog virtuoza Eduarda Nieble koji je, u pratnji druge gitare Carla Herringa i bubnjara Salvadora Nieble, svirao pesme sa novog albuma ‘My Gipsy Waltz’ i predstavio deo opusa iz svoje 30 godina duge karijere.

Veče je zatvoreno u sličnoj atmosferi sa otvaranja za koju je ovog puta bio odgovoran Adam Miller, američki pevač, kompozitor i tekstopisac. Posle dve decenije rada i saradnje sa različitim muzičarima i bendovima u SAD preselio se u Egipat gde radi kao muzički edukator; ovom prlikom je interpretirao klasike džeza, fanka i soula, od Jellyja Roll Mortona preko Louisa Armstronga, Bobbyja McFerrina, do Stevieja Wondera. Njegov šoumenski nastup i ležernost publika je prihvatila, a dobra atmosfera se prenela na afterhour u Cairo Jazz Club, gde je jam session vodila pevačica i pijanistkinja Elisabet Lohninger. Druga alternativa je bio Kumi Adachi Club Pangea iz Japana u Kempinski Nile Hotelu.

Drugog dana program je počeo nešto ranije. U 16 časova na binu Wisdom Hallaa izašao je egipatski basista Ahmed Nazim sa svojim trijom, pojačan prisustvom sirijskog saksofoniste Basela Rajjouba. Publika je uživala u mešavini džeza, fanka i afro muzike sa jako puno uticaja egipatskog muzičkog nasleđa.

Zatim je projekcija filma ‘Microphone’ domaćeg režisera Ahmeda Abdale ispunila veliku halu pored reke i bila propraćena ogromnim aplauzom. Film je predstavio deo underground umetničke scene u Aleksandriji i sve ono sa čime se u svojim životima njeni protagonisti susreću i bore. Ostati i boriti se ili odustati i otići iz zemlje glavna je dilema filma, koja neverovatno podseća na sve ono kroz šta prolaze ili su prolazili akteri iste scene u Srbiji.

Dok je u maloj sali zapažen nastup imala austrijska pijanistkinja i pevačica Elisabet Lohninger sa pratećim bendom, pred kraj projekcije filma velika dvorana je bila dupke puna. Svi su sa nestrpljenjem očekivali nastup legendarnog egipatskog benda Eftekasat koji ove godine slave deceniju postojanja, a džez publici u Srbiji su poznati po svoja dva nastupa na Nišvillu. Nedavno su objavili uspešan studijski album ‘The Latin Dervish’, a povodom jubileja izdali su DVD ‘Live in Serbia’ sa video materijalom nastupa iz 2008. i promovisali ga ove večeri, tako da im je repertoar bio prilično ispunjen balkanskim melodijama.  Bend je lokalnoj publici dobro poznat po egzotičnoj kombinaciji roka i fjužna sa orijentalnim, severnoafričkim i balkanskim melodijama, koja uvek nailazi na dobar prijem.

Veliki deo publike se potom slio u Wisdom Hall gde je nastupao jedan od egipatskih džez muzičara mlađe generacije, pijanista Rami Atalla, sa kvintetom i gostujućim pevačem. Unuk jednog od začetnika džeza na ovim prostorima, Labiba Heneina, ove večeri je predstavio svoje kompozicije inspirisane francuskom i latino muzikom. Festivalski dan je zatvorio holandski kvintet saxofonista Atvarak podižući atmosferu, pogotovo kada su im se na basu i za bubnjevima pridruzili egipatski muzičari. Vrlo zadovoljna publika je naravno produžila na sešne, uživajući do zore.

Poslednje veče je započelo uz orijentalni trans El Dor El Awala, lokalnog benda koji svira tradicionalnu arapsku muziku obojenu džezom, flamenkom, latino, indijskom i afričkom muzikom. Osam muzičara različitih stilskih orjentacija su se sjajno uklopili na bini, a publika je uživala u zvucima flaute, saksofona i violine podržanih snažnim linijama basa i perkusija sa mirisom istoka. U manjoj hali publika je pratila odličan nastup benda pijaniste Akrama El Sharkwija, koji iza sebe ima brojne zapažene nastupe u Kairskoj tvrđavi, Cairo Operi i Cairo Jazz clubu.

Velika sala je bila rezervisana za počasnog gosta festivala, jednog od pionira eksperimentalnog i fri-džeza u Evropi, holandskog bubnjara Hana Benninka. koji je nastupio sa egipatskim Amro Salah Triom. U beskonačnim improvizacijama egipatski muzičari su se sjajno uklopili dodavanjem orjentalnih melodija – Benninkovo muziciranje je tako u novom kontekstu poprimilo interesantan oblik.

Publika je naravno bila oduševljena i performansom koji legendarni bubnjar izvodi na bini, koristeći sve što može da proizvede ritam. Svirao je na solicama, pecaljkama za mikrofone, instrumentima drugih muzičara, i na svom telu  – proizvodeći ritam ustima i palicama za bubnjeve. Nesvakidašnja, potpuno nekonvencionalna i dinamična atmosfera na bini je praćena aplauzom i uzvicima dok su improvizacije dosezale  kulminaciju.

Posle nastupa australijske pevačice Michelle Rounds u maloj sali, uz Misisipi bluz, džez i sving klasike, na binu su izašli japanska gitaristkinja Kumi Adachi i Club Panagea zatvorivši festival u vatrenoj atmosferi. Zvuk progresivnog džez/bluz roka sa režućom gitarom, improvizacijama i solo deonicama bubnjara koji ima samo 15 godina oduševio je posetioce. Iako je to bio poslednji nastup na festivalu, sešni su se nastavili još nekoliko dana u Cario Jazz Clubu i Kempinski Hotelu.

Kao i mnoge druge stvari u Egiptu, i festival je zavisio od Insha’alah (što bi se kod nas reklo ‘ako Bog da’, a zapravo znači “može, a i ne mora da se dogodi”). Organizatori su bili pred velikim iskušenjima, ali kao i uvek na kraju se dogodio prezentujući jednu novu generaciju egipatskih muzičara. Prisustvovati džez festivalu u gradu s ovakvom istorijom je zaista vanserijski osećaj i svaka šetnja je egzotični događaj za sebe, pogotovu ako vam u ušima odzvanjaju zvuci sa festivala i sešna, pomešani sa zvukovima poznatog kairskog saobraćaja… Ovde godine moto festivala je bio ‘Egypt is fine’. I zaista je bilo tako.