Elephant9 – Walk The Nile (Rune Grammofon)

Prve asocijacije na nordijski džez su elegičnost, sporost, dubina, tišina. Da od pravila ima izuzetaka pokazuje norveški trio Elephant9 na svom drugom izdanju Walk The Nile. Album se pojavio dve godine nakon izlaska njihovog debija DodoVoodoo, iznova obogativši katalog etikete Rune Grammofon, uveliko poznate ljubiteljima međužanrovskih poigravanja i savremene “granične” muzike.

Elephant9 čine tri iskusna i već etablirana muzičara sa norveške progresivne scene. To su klavijaturista Ståle Storløkken (Supersilent, Humcrush, Box…), basista Nikolai Hængsle Eilertsen (The National Bank, Big Bang…) i bubnjar Torstein Lofthus (Shining, Dump…). Zbog toga i ne čudi što je ovaj trio za vrlo kratko vreme dobio status “supergrupe” koja svojom visokoenergetskom i uzbudljivom muzikom osvaja sve više poklonika.

Fuzija električnog džeza i prog roka u svojoj najboljoj tradiciji prva je referenca koja pada na pamet kada su Elephant9 u pitanju. Međutim, njihova muzička odiseja se nikako ne zaustavlja na tome. Muzičari na perfektan nacin sublimiraju fjužn estetiku s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošloga veka, prilagodivši je savremenom poimanju džeza, roka i muzike uopšte. Progresivnost, energičnost i dinamičnost su atributi koji savršeno pristaju muzici norveškog trija i na novom albumu.

Još sa prvim taktovima u Fugl Fønix udara se svim sredstvima, beskompromisno i bez ikakve pripreme, a trio nam u nešto manje od četiri minuta isporučuje ogromnu dozu sirove energije. Tihi, ambijentalni početak naredne numere Aviation, kao da obećava smirivanje strasti. Međutim, kako tema odmiče, postaje jasno da se radi samo o prividnom zatišju. Naslovna kompozicija počinje tromim, ali snažnim ritmom, uz zvuke koji s početka bivaju duboki i preteći, a kasnije prerastaju u psihodelično zavijanje, zujanje i brujanje. Kroz zvučne slojeve se probija mračna melodija, stvarajući sliku predela nekog postapokalipticnog sveta, i kulminirajući u zvučnom haosu sačinjenom od gotovo ”industrijske” buke, dok ritam jos više doprinosi usijanosti atmosfere.

Hardcore orientale nastavlja vrtoglavu vožnju punu rizičnih i oštrih zaokreta, ne dajući nam predaha. U najdužoj temi na albumu, Habanera Rocket, još jednom se pokazuje umetnost transformacije. Prelaskom iz mirnijeg tempa i blagih melodija ka grubljim i zaraznijim električnim deonicama priziva se duh Medeski, Martin & Wood. Visoki napon nas ne napušta ni u samoj završnici. U John Tinnick, pravolinijskim, preciznim i brzim hard-rok ritmom, kao i adrenalinskom svirkom ostalih muzičara, do samog kraja se iskazuje neobuzdanost benda.

Doslednost u isporučivanju strasnog energetskog naboja i “prljavog” gruva, u skladu sa savremenim tendencijama u džezu, glavna je odlika albuma. Članovi benda su se uspešno distancirali od drugih sopstvenih projekata i izbegli zamku doslovnog kopiranja uzora. Još jednom se uspešno izrazivši u okviru postojećih muzičkih obrazaca, Elephant9 polako učvršćuju vlastitu poziciju na muzičkoj mapi.

Ståle Storløkken – klavijature

Nikolai Hængsle Eilertsen – bas gitara

Torstein Lofthus – bubnjevi