Enrico Pieranunzi: Permutation (CAM Jazz)

Naziv poslednjeg izdanja renomiranog italijanskog pijaniste nije odabran tek tako. Nakon skoro tri decenije, pregršt diskova i nebrojenih koncerata sa svojim Američkim triom (Marc Johnson – bas, Joey Baron – bubnjevi), Pieranunzi pravi blagi zaokret. Metamorfoza se, čućemo, odnosi na njegov muzički izraz, ako ne i filozofiju; pijanista od rafiniranog poete postaje tvrdokorni džezer skoro pa nesputanog izraza. Za takvo putešestvije bilo je neophodno odabrati i odgovarajuće saputnike, a odluka je pala na dva već izgrađena asa relativno mlađe generacije, skoro potpuno drugačijeg senzibiliteta od prethodnika – Antonia Sancheza i Scotta Colleya. Sa ovom dvojicom u timu niko ne bi očekivao lounge trio. Tako je nastao Pieranunziev tzv. New American Trio.

Ono što je obećavao, to smo i dobili. Tako uvodna “Strangest Consequences” pocinje ritmičkom repetativnom frazom na basu upotpunjenom modalnim klavirskim akordima leve ruke. Sledi kontrastna igra ritmike i poliritmike začinjena latino vajbom relaksiranog Sanchezovog bubnjanja, dok je klavirski solo  perkusivan i životan, u maniru onoga što volimo da okarakterišemo kao moderan džez.  I odmah je jasno – od Pieranuzia kakvog smo navikli da slušamo teško da ćemo dobiti mnogo na ovoj ploči. No ovakvoj odluci vrsnog pijaniste ja bih samo da aplaudiram, jer je otelotvorenje onoga što sam od njega odavno hteo da čujem – savršen balans evropljanske harmonske sofisticiranosti, slobode i energičnosti, i kompaktnosti ritam sekcije koja zna da izgubi svoju primarnu ulogu i postane učesnik u instrumentalnom dijalogu.

I naslovna ”Permutation” kreće sa Colleyevim ostinato preciznim hipnotičkim rifom; ostatak benda se pridružuje u ritmičkom maniru koji se teško može parametarski definisati. Tempo ubrzava i usporava, ritmovi se menjaju, a akteri međusobno savršeno komuniciraju.  Negde na tragu starog trija je lepršava “Horizontes Finales”, dok pozitivni vajb ploče nastavlja ”The Point at Issue”, ponajtvrđi komad ovde koji odiše slobodom za svakog od aktera.

“Distance from Departure” je klasična balada izrazite delikatnosti u Pieranunzjievom stilu, koji je reputaciju delom stekao kao vrhunski balader. Colley baršunastim tonom preuzima skoro  vokalnu ulogu istovremeno praveći udobnu postelju za lirski ton klavira. Druga balada, molska elegija “Within the House of Night” odiše melanholijom, ali dramatika i tenzija koja se neobičnom disonantnošću melodije održava do kraja kompozicije nastaje tek ulaskom basa, koji i u ovoj kompoziciji preuzima ulogu solističkog instrumenta. Bespotrebno je trošiti energiju razmišljanjima da li je ovo džez ili klasika – ovo je izuzetna muzika i to treba da nam bude kao takvo dovoljno.

Slučajnost je htela da ovaj izvrstan album registrujem preko potonje kompozicije, slučajno vrteći stanice na radiju u kolima, na Beogradu 202 negde oko ponoći. Bez toga bio ovaj, inače jedan od najupečatljivijih albuma ove godine, verovatno kod mene prošao neprimećeno kao još jedno u nizu često pomalo beskrvnih Pieranunzijevih ploča.

Nijanse, bez obzira da li se ovde svira pianissimo ili fortissimo svedoče o jakoj potentnosti i dinamici ove ploče, stoga posebna pohvala ide za izvrstan zvuk koji daje atmosferu neposrednosti svirke.   Snimljen je u čuvenom Bauer studiju u Ludwigsburgu, i to još 2009. Odluka izdavača da ovakav materijal drži na polici tri godine verovatno je samo njemu razumljiva.

Spisak numera: Strangest Consequences; Critical Path; Permutation; Distance From Departure; Horizontes Finales; Every Smile Of Yours; Within The House Of Night; The Point At Issue; A Different Breath

Muzičari: Enrico Pieranunzi – klavir; Scott Colley – bas; Antonio Sanchez – bubnjevi