Eric Harland – Voyager: Live By Night (Space Timer Records)

Bajka o ružnom pačetu nalazi uporište u realnom životu mnogo češće nego što se bilo koji pojedinac nada. Međutim, ni predznanje o konačnoj sudbini „najružnijeg“ pačeta u jatu iz bajke, niti duboko uverenje njegove pobožne majke u svoju nebesku viziju da je mali Eric predodređen da bude novi Mesija, teško da su mogli da pruže utehu nerealno gojaznom, skoro 180 kg teškom tinejdžeru iz Hjustona. Od svakodnevnih šikaniranja od strane nevaljalaca iz škole i ismevanja u lokalnim prodavnicama odeće Harland je pokušao da pobegne svakodnevnim preslušavanjima svojih omiljenih džez ploča, na prvom mestu Coltraneovog A Love Supreme.

Njegov talenat je za vreme boravka na hjustonskoj umetničkoj školi prepoznao niko drugi do Wynton Marsalis, koji ga je ohrabrio da školovanje nastavi u Njujorku. Kao od šale usledila je školarina za Manhattan School of Music. Problemi sa gojaznošću bili su konačno za njim, a rezervisana bubnjarska stolica u pratećem bendu Betty Carter, te učešće na pločama Turning Point Aarona Goldberga i Terence Blanchardovom Wandering Moon, ukazivali su na velika dela.

Danas je jedan od najcenjenijih bubnjara na sceni, član prestižnih SF Jazz Collective i Dave Hollandovog Overtone Quarteta, kao i jedne od najboljih postava koje je velikan Charles Lloyd ikada imao iza sebe. Za svakoga ko je uživo čuo ovog nesvakidašnjeg bubnjara neizbežno je bilo pitanje – kada će ovaj muzikalni udarač najzad izbaciti nešto iza čega će stajati njegovo ime i autorski pečat. Ove godine su konačno uslišene želje njegovih fanova.

Ekipa sa kojom Harland sarađuje poslednjih par godina iza sebe već ima studijsko ostvarenje, na kome se, doduše, kao lider potpisuje pijanista Taylor Eigsti. Šefovske uloge se na Harlandovom solističkom prvencu menjaju, ali u timu ostaju basista Harish Raghavan i gitarista Julian Lage, dok je pojačanje energični saksofonista Walter Smith III. Ploča je, faktički, kompilacija živih snimaka sa četiri različita nastupa kvarteta iz 2008. godine.

Set furiozno otvara Harlandov autorski trejdmark, kompozicija Treachery. Energični post-bap uobličen u formu modalnog džeza najavljuje sa kakvim igračima ovde imamo posla i šta nas čeka u narednih skoro 80 minuta  diska. Prvi tonovi ove muzičke gozbe ukazuju, na veliku žalost, i na jako traljavo odrađen tehnički proces samog snimanja materijala. Na prvo slušanje bi se moglo pomisliti da snimak potiče iz nešto kvalitetnijeg portabl PCM uređaja, jer zaista zvuči kao solidan butleg. No činjenica da su u miksu bubnjevi (verovatno kako bi opravdali Harlandovo liderstvo na omotnici) nešto glasniji od ostatka benda, nameće se zaključak o neprilagođenosti opreme veličini sale. Velika šteta, ali sama činjenica da se traka za ove četiri večeri uopšte vrtela predstavlja izvor velike radosti za Vašeg recenzenta.

Eigsti je istovremeno hermetičan i bezobrazno pragmatičan pijanista i to dokazuje u više navrata, počev od prvog Intermezza koji uvodi u 12-ominutnu Turn Signal. Iz introspektivne saksofonske teme, preko Harlandovog sola na obruču doboša, ova numera prerasta u haotičnu kolektivnu razmenu ideja članova kvinteta. Izražena spontanost u izvedbi ukazuje na jako kratko vreme koje je bend imao na raspolaganju u pripremi koncerata.

Afrički ritmovi i vajb su Harlandu veoma bliski. To dokazuje naslovna Voyager, koja se preliva u još jedan Intermezzo gde Harland demonstrira sposobnost orkestriranja celog seta bubnja na samo njemu svojstven način – u najmanju ruku, rame uz rame sa načinom na koji je to radio Elvin Jones. jedan od aspekata Harlandovog sviranja je i savršena artikulacija i preciznost svakog udarca, gde se u načelu može povezati i sa Tonyjem Williamsom. Harland impresivno prezentuje ova dva pristupa na pomenutom Intermezzu i nadovezujućoj, ritmički varljivoj Development (originalno izvedena na živom albumu postavke SF Jazz Collective iz 2005. godine).

Bolna je činjenica  to što, zbog nedostojnog kvaliteta zvuka, ne može da se u svoj raskoši čuje nadahnuto Walter Smithovo viđenje Sam Riverove Cyclic Episode (neočekivani fade-out neposredno nakon njegovog sola dovodi do pitanja – da li je ovaj materijal bio uopšte planiran za izdavanje?). Isto važi i za svirku Juliana Lagea, koji je od čuda od deteta iz benda Garyja Burtona do danas prešao veliki put i objavio nekoliko veoma zrelih izdanja. Ekspresionizam i melodičnost neizbežnog Pata Methenyja se tokom cele četvorodelne svite Get Your Hopes Up lagano prelivaju u nešto što se već može okarakterisati kao autentičan izraz.

Ako slušalac uspe da prebrodi lošu zvučnu realizaciju, ostaje mu ništa drugo do skoro 80 minuta neverovatno uzbudljive svirke petorice majstora svog zanata. I naravno, žal što nije prisustvovao predstavi.

Eric Harland – bubnjevi

Walter Smith III – tenor saksofon

Julian Lage – gitara

Taylor Eigsti – klavir

Harish Raghavan – bas