Esperanza Spalding: Radio Music Society (Heads Up)

Nakon prošlogodišnjeg osvajanja Gremija za najboljeg novog umetnika, pa još u konkurenciji tinejdžerske mega-zvezde Justina Biebera, basistkinja, vokalistinja i kompozitorka Esperanza Spalding dospela je u žižu javnosti. Istina, ni do tada joj pažnje nije manjkalo – svirala je u Beloj kući, na dodeli Nobelove nagrade Baracku Obami (i to na poziv samog predsednika), te u brojnim popularnim televizijskim šou programima diljem SAD. No pokazalo se da najširi auditorijum pre Gremija zapravo i nije baš čuo za nju, pa su je čak i pojedini mejnstrim mediji nazivali „opskurnom džez pevačicom“.

Bilo kako bilo, očekivanja svakolike javnosti od supertalentovane 27-ogodišnje cure iz Portlanda u međuvremenu su naglo porasla. Pri tome se, više nego o umetničkim dometima njene muzike, pričalo o potencijalima za komercijalni proboj do samog jezgra pop scene (tamo gde caruje „poraženi“ Bieber i njemu slični). Čak je i tada aktuelni „Chamber Music Society“ nekako ostao u zapećku, dok su fanovi po fejsbuku nastavili da besomučno šeruju snimke iz vremena albuma „Esperanza“ – zacelo u očekivanju novog pop orijentisanog albuma.

Kao što i sam naziv sugeriše, „Radio Music Society“ je upravo takva ploča. No pre nego što optužimo Esperanzu da se „prodala“, valja nam podsetiti se da je ovaj album svojevremeno najavljen u paketu sa „Chamber Music Society“. Dakle, ne radi se o post-gremijevskom proračunatom napadu na široko pop tržište, već o projektu koji je pažljivo pripreman par godina unazad.

Koliko je album uspešan u svojim artističkim naumima ili komercijalnim efektima, otvoreno je za polemiku. Prisustvo brojnih renomiranih gostiju (Joe Lovano, Jack DeJohnette, Gretchen Parlato…) sigurno joj neće odmoći, no pre svega bih primetio – još uvek bez pretenzija na vrednosni sud – da album ne donosi ništa esencijalno novo u Esperanzinom izrazu. I dalje je to elegantna, stilizovana fuzija džeza, popa, fanka i neo-soula, u kojoj se smenjuju pitki strofa-refren pasaži i džezerska sola, zanimljiva aranžerska rešenja i zavodljivi baršunasti Esperanzin vokal.

Osobenost albuma ogleda se u razmeri ovih pojedinačnih elemenata, produkciji, i odabiru instrumenata. Brzo ćemo primetiti da Esperanza vrlo malo vremena provodi svirajući kontrabas, te da se radije opredeljuje za električnu bas gitaru – čime se u startu lišava jednog od svojih najjačih aduta. Premda su prisutni i džezerski elementi, preovladava pop format i produkcija pesama.

Sa druge strane, Esperanzin tretman vokalnih deonica donosi albumu zadovoljavajuću dozu raznovrsnosti – uprkos pristupačnim i jasno razumljivim tekstovima (od ljubavnih do socijalno/politički angažovanih), harmonski su bliže vokalizama, tj. instrumentalnom odnosu prema glasu. Tako i najpitkije numere, poput uvodne „Radio Song“, makar delimično izbegavaju padanje u bezličnu radiofoničnu rutinu (što se nažalost ne može reći za posve pravolinijsku „Black Gold“, kojoj je namenjena uloga prvog hita s albuma).

Dominantna „radijska“ orijentacija albuma je, srećom, uspela iznedriti i par numera koje se mogu primaći boljim Esperanzinim radovima s prvih studijskih izdanja. Za moje uho se najviše zakačila bigbendovsko-šlagerska „Hold On Me“, koja otkriva izuzetne Esperanzine potencijale na polju orkestracije (nagoveštene gudačkim aranžmanima na „Chamber Music Society“). Da pop forma ne mora nužno biti sputavajuća pokazuje nam pesme poput „Let Her“ (divno uklopljene gitarske harmonske progresije sa vokalima i klavijaturama), „Cinnamon Tree“ (elegantni gudači), „Crowned & Kissed“ (snažan bas gruv i razigrana duvačka sekcija). Tu je i par ambicioznijih komada, poput „Vague Suspicions“ (gde konačno čujemo i odličan solo na kontrabasu) ili prearanžirane Shorterove „Endangered Species“ u fanki/soul/fjužn maniru.

Novi Esperanzin album je negde na pola puta između njenog karakterističnog autorskog izraza i snažnog zaokreta ka pop tržištu. „Ni tamo ni ‘vamo“, što bi rekla stara narodna. Da li je to dobro ili loše, svako će proceniti na osnovu vlastite lestvice očekivanja. Mada će Esperanza verovatno još više proširiti fanovsku bazu, teško da će ikada dospeti u komercijalni rang Madonne ili Justina Biebera, ili čak sličnih izvođača srednjeg ranga – ipak je to i dalje previše ozbiljna muzika za takav auditorijum. Dok ne vidimo kuda vodi ovaj put, vaš recenzent će navijati za Esperanzin povratak ambicioznijim radovima na tragu „Chamber Music Society“, pa i njegovom prethodniku „Esperanza”.

.

Spisak numera: Radio Song; Cinnamon Tree; Crowned & Kissed; Land of the Free; Black Gold; I Can’t Help It; Hold On Me; Vague Suspicions; Endangered Species; Let Her; City of Roses; Smile Like That.

Muzičari: Esperanza Spalding: vokal,  bas gitara i kontrabas; Leo Genovese: klavir, Rhodes, guembri, klavijature (1-3, 6,8-12); Terri Lyne Carrington: bubnjevi (1-3, 5,9, 11); Anthony Diamond: saksofon (11); Q-Tip: vokal, glokenšpil (11); Jamie Haddad: udaraljke (1); Gretchen Parlato: prateći vokali, recital (1, 6, 10); Raydar Ellis: recital, zvukovi (10); Leni Stern: prateći vokali (10), Becca Stevens: prateći vokali (1, 6); Justin Brown: prateći vokali (1, 6); Alan Hampton: prateći vokali (1); Chris Turner:  prateći vokali (1); Darren Barrett: truba (1, 2, 3, 9, 10, 12); Jeff Galindo: trombon (1,3,8,10, 12); Daniel Blake: saksofoni, flauta (1, 2 ,3 ,8 ,9, 10); Jef Lee Johnson: gitara (2, 9); Olivia Deprado: violina: (2); Jody Redhage: viola (2); James Weidman: orgulje (4); Algebra Blessett: vokal (5); Savannah Children’s Choir: horsko pevanje (5); Lionel Loueke: gitara, vokal (5); Raymond Angry: orgulje (5); Tivon Penicott: tenor saksofon (5); Igmar Thomas: truba (5); Corey King: truba (5); Joe Lovano: tenor saksofon (6); Ricardo Vogt: gitara (6, 8, 10); Lyndon Rochelle: bubnjevi (6); Janice Scroggins: klavir (7); Billy Hart: bubnjevi (7); Jack DeJohnette: bubnjevi (8, 10, 12); Lalah Hathaway: vokal (9); Gilad Hekselman: gitara (12), American Music Program (Big Band) (1, 7, 11)

.